Рат, који је, у фебруару 2022. године отпочео у Северној Евроазији – у Украјини, или у оном што смо до сада навикли да називамо "Украјином" – да би се потом убрзо проширио све до Западне Азије – до Ирана, Појаса Газе, Либана, Јемена и Саудијске Арабије – променио је много тога, најпре у нашим поимањима међународне политике.
Сједињене Америчке Државе су од Украјине покушале да направе "анти-Русију", коју су увукле у рат против Русије. Русија је, према замислима западних (НАТО) стратега, требало да се сломи под теретом рата и западних "санкција из пакла". Ништа од тога се није догодило.
Напротив: Русија у овом сукобу сада побеђује антируски пројекат Колективног запада.
И то је очигледно свима, осим западним пропагандистима, који и даље шире лажни наратив о „пат-позицији“ на украјинском фронту.
Две силе у опадању
Међутим, рат који се тренутно води на Блиском истоку, оголио је лажи либералних обећања о успостављању света без сукоба, хаоса и анархије, пише Пранај Кумар Шоме, аналитичар са Централног универзитета "Махатма Ганди" у држави Бихар, Индија.
Овај рат, који је покренуо америчко-израелски тандем, имао је за циљ да "ослободи народ Ирана од диктаторског, нелегитимног режима", наставља Шоме. Али овај "двојац", оличен у ликовима америчког председника Трампа и израелског премијера Нетанјахуа, није успео да оствари ниједан од тих циљева. Уместо зацртаних циљева, додаје индијски аналитичар, овај рат је отворио многа друга питања, а најважније међу њима је надметање око стварања новог "здравог разума", у смислу теза италијанског филозофа Антонија Грамшија.
Како каже Шоме: "Војна агресија и санкције више не могу служити као средства за одбрану глобалног консензуса, који овај двојац покушава да постигне; напротив, оне свима показују да две силе у опадању (САД и Израел) покушавају да изнуде покорност путем разарања."
Вратимо се још једном на Украјину, за коју је, према речима америчког председника, извесно да ће, уколико уопште преживи, "имати другачији облик".
Недавно су у Абу Дабију настављени преговори између Русије и Украјине, уз посредовање Американаца. Њихов ток описао је украјински преговарач Давид Арахамија, према чијим речима је ова рунда преговора била једна од најтежих за кијевску хунту, јер су Руси дошли с веома строгим директивама, "због чега је било изузетно тешко ублажити тон разговора".
Режим у Кијеву је већ раније био упозорен да ће свака следећа понуда Русије бити тежа. Сада су могли да се у то поново увере. Најважнија ствар овде је да је то био почетак преговора о "новој европској безбедносној архитектури", чију је неопходност признала и америчка страна.
Много шире од територијалних питања, био је "спектакуларан моменат" којим су САД признале да је неопходна изградња нове безбедносне архитектуре у Европи о којој ће се питати (и) Русија.
Ход по оштрици ножа
Што се тиче рата у Западној Азији, пише геполитичар Пепе Ескобар за сајт "Фондација стратешке културе", сви ми већ дуго ходамо по оштрици ножа. Највећа опасност, наставља Ескобар, лежи у чињеници да администрација "главног социопате" – Трампа – истовремено преговара и отвара ватру.
Истовремено се пуца и преговара, потпредседник САД Џеј Ди Венс говори о "одређеном напретку". Трамп је громогласно изјавио да неће наставити са нападима након избора на средини мандата – иако су сви механизми за свеобухватну заједничку америчко-израелску кампању већ спремни; недостаје још само коначна одлука.
Адмирал Купер је недавно известио Трампа о опцијама за извођење удара у присуству свог секретара за "вечне ратове" Хегсета и начелника Здруженог генералштаба Дена Кејна. Нафтни шеици из Залива обавештени су да би до удара могло доћи одмах након америчких средњорочних избора.
Све се то дешава управо у тренутку када је командант иранске војске поменуо "могућност превентивног удара", а у иранском парламенту је поднето чак десет предлога за повлачење из Уговора о неширењу нуклеарног оружја (НПТ).
Преговара се, дакле, и истовремено пуца. Али, у сенци рата остаје једно важније питање: "Не може се довољно нагласити", уочава бразилски геополитичар, "да су недавни разговори, које је руски министар спољних послова Лавров водио у Техерану, били кључни за дефинисање става Русије: Западној Азији је потребна нова безбедносна архитектура – концепт недељиве безбедности – у којој би учествовали сви кључни актери."
Ово се надовезује на идеју о трилатералном дијалогу у оквиру АПЕК-а, у којој би Русија, Кина и САД водиле детаљну дискусију о новој безбедносној архитектури. Овај састанак, који подсећа на Јалту 2.0, требало би да се одржи на маргинама самита у Шенжену.
Западна хегемонија се распада пред нашим очима
Укратко, нова безбедносна архитектура у Европи и Западној Азији значи да се западна хегемонија управо распада.
Антонио Грамши, италијански (марксистички) филозоф у свом делу "Затворске свеске" изнео је тезу да владајуће класе опстају на власти не само путем принуде, коју спроводе институције политичког друштва, попут војске, полиције и правосуђа, већ и тако што обезбеђују легитимитет владавине коришћењем институција цивилног друштва, као што су образовне установе, верски објекти, филм и масовни медији.
На тај начин, владајућа класа обезбеђује "дозволу" да влада у име маса. Грамши је такве идеје назвао "здравим разумом" на којима почива (западна) хегемонија. Када је реч о текућем рату, истиче Шоме, главни циљ либерализма – остварен кроз деловање тандема САД и Израела – био је да, путем непрестане медијске, политичке и културне кампање, створи утисак да је реч о "праведном рату". То се постизало истицањем иранских "ексцеса" и наводне исправности либералног интервенционизма.
Међутим, ваздушни напад на школу у Минабу, у којем је погинуло више од стотину деце, велики број цивилних жртава у ваздушним операцијама против Ирана, као и огромне цивилне жртве у Појасу Газе и у Либану, показао је да је либерално обећање о заштити цивила било потпуна лаж.
Штавише, Бенјамин Нетанјаху означио је "промену режима" као један од примарних циљева израелског рата против Ирана – опонашајући тако поступке свог најчвршћег савезника, Америке, која је током година учинила исто бројним сувереним државама, укључујући и Србију/Југославију.
Органска криза либерализма
Овај неуспех у придобијању глобалне сагласности, констатује индијски политиколог, означава потпуни слом западног интелектуалног и моралног вођства.
Оно што се представљало као "праведан рат", тврди он, испоставило се као "обична димна завеса – покушај да се прикрије права, експлоататорска природа либерализма".
У том контексту, америчко-израелски двојац суочава се са оним што је Грамши назвао "органском кризом". Овај концепт подразумева да, када владајућа класа више није у стању да одржи своју власт путем институција цивилног друштва, она прибегава принуди, примени голе силе.
Ова криза ауторитета отворила је широк простор за Глобални југ да покрене стратешки "рат позиција" – дуготрајну борбу са циљем преузимања, демонтирања и, коначно, замене оних институција цивилног друштва, које је Запад користио за стварање сагласности за своју владавину.
У том смислу, наглашава Шоме, кроз развој алтернативних финансијских система, независних медијских мрежа, културних институција и мултилатералних платформи – попут ШОС-а, БРИКС-а и Г77 – Глобални југ успоставља контрахегемонију.
Контрахегемонистички пројекат одбацује универзалистичку претпоставку да либерални интернационализам представља универзални људски напредак. Уместо тога, контрахегемонија истиче да легитимитет почива на очувању цивилизације, праву на самоопредељење и заштити суверене моћи одлучивања.
Нема сумње да ће епоха западне хегемоније, која кулминира крвавим ратовима од Северне Евроазије до Западне Азије, бити упамћена као један од најмрачнијих периода укупне људске историје. Света у којем је једнима, према речима бившег шефа европске дипломатије Жозепа Бореља, била намењена улога "рајске баште". Свим осталима, улога ус***е трећесветске рупе.