Свет
Неке индустрије немају будућност у Немачкој
Стручњаци апелују на владу да пажљиво сагледа ко треба да прима субвенције, односно да се новац троши само на оне индустрије које дугорочно имају будућност у тој земљи
Док ће доступност јефтине зелене енергије одредити где су индустријске производне локације најуносније, Немачка не би требало да настоји да задржи све енергетски захтевне индустрије којима је неопходна субвенционисана цена електричне енергије, преноси "Еурактив" речи тамошњих стручњака.
Донедавно Немачка је била међу кључним светским економијама, а по последњој процени ММФ-а бележи најгоре резултате привредног раста, уз негативни реални раст БДП-а од минус 0,3 одсто предвиђен за 2023. годину.
Иако се очекује да ће тренутни пад бити превазиђен до 2024, стручњаци упозоравају на велике промене у индустријској структури земље у наредним годинама имајућу у виду тенденцију њеног кретања ка климатској неутралности.
"Европска и светска индустрија се константно реструктурирају а јефтина енергија даје предност", рекао је професор Гете универзитета Алфонс Вајхенридер за "Еурактив", додајући да је Немачка у неповољнијем положају у поређењу са земљама попут Норвешке или Шведске када је рецимо реч о хидроенергији.
Вајхенридер, који је ангажован у научносаветодавном одбору немачког министарства финансија, истиче да је тамошњи министар економије Роберт Хабек у криву када тврди да ће немачка енергетски захтевна индустрија опстати уз помоћ субвенција док се у тој земљи не изгради довољно постројења за производњу обновљиве енергије, што ће пак обезбедити јефтину струју.
Јефтина струја кључни фактор за индустријску производњу
Одборов недавно објављен извештај указује на то да ће због неповољних услова за развој обновљиве енергије Немачка и даље имати више цене струје од других земаља.
"Питање је да ли ће Немачка заиста имати предност у будућности у погледу цена електричне енергије. Уколико је мало вероватно да ћете имати ове предности у индустрији која троши огромну количину енергију, онда се кладите на погрешног коња ако и даље улажете новац тамо", сликовито је објаснио Вајхенридер.
С обзиром на то и да су за многе климатски прихватљиве производње потребне велике количине електричне енергије, цена струје ће бити кључни фактор који ће одредити где ће се индустријска производња налазити у будућности, прецизира стручњак.
Рурска област, на пример, немачко чвориште за производњу челика, постала је велика не зато што је имала руде већ зато што је имала енергију, додао је Вајхенридер, мислећи на налазишта каменог угља која су помогла региону да се индустријализује.
Али имајући на уму климатске циљеве, "угаљ будућности може бити ветар или норвешка хидроелектрана", истакао је он.
Стога, по његовим речима, селидба неких индустрија у иностранство у којима је производња јефтинија није нужно лоша ствар, уз то је помагала немачким компанијама у прошлости.
Док се на увоз све више гледа са скепсом јер се државе плаше зависности од других земаља, са економске тачке гледишта, међународна интеграција индустрија и спремност да се делови ланца препусте страним сарадницима били су благослов за немачку индустрију.
Није сваки увоз геополитички ризичан
На пример, немачке компаније су имале користи од нижих трошкова производње у Источној Европи.
"Кад се помене одлазак компаније из Немачке, махом се мисли на селидбу у Кину ради јефтиније производње. Међутим, може се селити и у Норвешку или Шведску ради нижих трошкова, што би уједно допринело и испуњавању циљева у вези са смањењем емисије угљен-диоксида", рекао је Вајхенридер.
Сличне ставове износи и тинк-тенк "Децернат цукунфт", који тврди да би Немачка за робу која је енергетски захтевна требало да скрати производни ланац, односно да међупроизводе набави јефтиније из увоза.
"У случају индустрија које су веома енергетски захтевне, као што су индустрија челика и производња алуминијума и где се међупроизводи могу набавити директно из иностранства, поставља се питање – да ли заиста има смисла да се за њих издвајају значајне субвенције", упитали су из "Децернат цукунфта".
Зато апелују на владу да пажљиво сагледа ко треба да прима субвенције, односно да се новац троши само на оне индустрије које дугорочно имају будућност у Немачкој.
