Свет
У САД се данас обележава 250 година од Бостонске чајанке
Тај догађај био је увод у Америчку револуцију, односно рат за независност САД, прву велику револуцију тадашњег света
Широм Сједињених Америчких Држава, посебно у Бостону, данас се обележава годишњица Бостонске чајанке 16. децембра 1773, пре 250 година. Тај догађај био је увод у Америчку револуцију, односно рат за независност САД, прву велику револуцију тадашњег света. Она ће надаље послужити као предложак, узор, за Француску револуцију 1789.
Биле су то "тектонске промене" ондашњег света, односно зора новог грађанског друштва, ослобођеног средњовековног наслеђа, гарантованих привилегија рођењем, верских начела која су губила суштину и остала само као оправдање за повлашћени статус.
Била је то заправо победа начела просветитељства.
Тог дана, 16. децембра 1773. група грађана америчких колонија, обучена делом попут Индијанаца, побацала је у луци града Бостона, у море, сандуке чаја са три трговачка брода.
Постојало је уопште незадовољство британском колонијалном влашћу, а мере које су тада увођене биле су додатни повод за бунт.
Догађај је потом, отприлике тридесетих година 19. века, постао познат као Бостонска чајанка. Био је то, испоставило се, наговештај Рата за независност САД. Обично се истиче да су Таунсендови закони донети у Парламенту Уједињеног Краљевства 1767, којима је подигнут ниво царина у британским колонијама у Америци, били повод за незадовољство, које ће надаље поступно расти.
Бостонска чајанка у том смислу је само најпознатији међу бројним протестима који су се догодили. Чај је, што данас делује сасвим необично, притом био повод због чињенице да је био скупа и посебно тражена роба. У Британији, па и америчким колонијама трошене су, почев од позног 17. века, огромне количине чаја.
Треба имати у виду да посебно опорезивање колонија на тај начин у то време није био никакав изузетак, истоветно су се понашале и друге европске метрополе у то време. Модел је углавном подразумевао да сва роба која улази у колоније мора бити опорезована и у метрополи, односно монопол снабдевања колоније имала је матична земља, метропола.
Британија је посебно доследно спроводила политику која је подразумевала да колоније морају себе да издржавају, укључујући и комплетан војно полицијски апарат тамо смештен. Друге колонијалне силе биле су у том смислу мање строге.
Пошто су посебно непопуларни Таунсендови порези укинути 1770. власти у Лондону потом доносе Закон о чају 10. маја 1773. Иако су укинуте раније више стопе опорезивања, задржани су елементи Таунсендових мера, на посредан начин.
Званично, став колониста, и разлог противљења Закону о чају, био је последица чињенице да 13 америчких колонија није имало представника у Парламенту Британије.
Традиционално, став је био да једино Парламент може прописивати порезе, из чега су колонисти извлачили тумачење, да уколико нису представљени у том телу не могу бити ни предмет опорезивања.
Била су то домишљања изведена из британских традиција. У сваком случају чињеница да је монопол дат источноиндијској компанији, за Американце је била повод за незадовољство. Разлози су несумњиво били материјалне природе. Односно, процењено је да су тиме угрожени пословни интереси америчких предузетника.
Суштина је заправо била у следећем - пошто је Британски монопол (односно источноиндијске компаније) претходно битно подигао цене чаја, у америчким колонијама се широко развио шверц са холандских територија. Холандија је наиме осмислила да укидањем пореза на чај, обарањем његове цене, напросто оствари високе трговинске профите.
У америчким колонијама је то, иако сасвим нелегално, широко коришћено. Шверц је цветао.
Новим мерама, цена је оборена. Што је даље значило да колонијални трговци, и шверцери међу њима, губе зараду. Постојала је такође бојазан да се монопол који су власти у Лондону Законом о чају дале источноиндијској компанији, може проширити и на другу робу.
Протести су одржавани на више места у лукама, не само у Бостону. Окупљени су захтевали да се бродови натоварени чајем врате у Британију. Догађај у Бостону био је заправо последица чињенице да је британски гувернер Масачусетса Томас Хачинсон једини, међу гувернерима, најдоследније спроводио одлуке Лондона, и сам непосредно материјално заинтересован.
Упаду на бродове претходила су масовна окупљања и протести у Бостону, да би се потом део демонстраната укрцао на бродове и уследило је бацање 342 сандука са чајем у море.
"Синови слободе" како су се прозвали посебно борбени противници британских власти, њих до 130, међу којима су неки били прерушени у Индијанце, уништили су пошиљку чаја која се налазила на три брода у луци Бостона. Материјална штета процењена тада отприлике би била паралелна данашњим 1.700.000 америчких долара.
Британска влада сматрала је то чином издаје и следила је оштра реакција. Притисак Британаца поступно ће довести до оружане побуне у америчким колонијама, односно рата за независност, и на крају до настанка САД као суверене нације.
Бостонска чајанка постала је нека врста иконичног момента историје Сједињених Држава, и последњих деценија тај догађај се користи у унутрашњој политици САД, када се позива на окупљања односно заступања одређене политичке визије.
