Европски стандарди: Ко је чији бивши у Макроновој влади?

Ако не знате шта ћете с досадним и упорним бившим, пошаљите га у Француску - тамошњи председник Емануел Макрон знаће већ шта да уради с њим. Јер, његове реформе, покренуте како би ојачао мршаву подршку народа својој влади, насталу након бројних погрешних одлука, али и политичких скандала - своде се последњих дана углавном на удомљавање бивших љубавника његових сарадника и савезника.

У земљи љубави, чини се, пракса је да се политичке одлуке доносе срцем, па је тако најмлађи француски премијер, иначе, први декларисани хомосексуалац на месту председника Владе Француске, Габријел Атал, свом бившем момку Стефану Сежурнеу, нашао ангажман на позицији министра спољних послова.

Атал је њихову везу обавио још када се први пут придружио Макроновој влади 2018,  и иако њих двојица никада нису обнародовали да су раскинули, тренутни премијер је Високој управи за транспарентност јавног живота, која узима изјаве високих званичника како би евидентирала потенцијалне сукобе интереса, у октобру изјавио да нема партнера.

Француска, иначе, већ неколико година има Закон о моралности политичког живота, који забрањује политичарима да запошљавају рођаке и супружнике. О бившима, по старој доброј пароли - "све најбоље", па је зато у овој земљи легитимно некадашњим сексуалним партнерима додељивати функције. 

По европским стандардима, то што међу бившим љубавницима нема зле крви, увек треба монетизовати – ко ће коме ако не свој своме. У "затуцаној Србији", ова пракса се међутим, назива непотизмом.

Занимљив је, али у Француској критикован, и избор Рашиде Дати, блиске савезнице бившег председника Николе Саркозија за нову министарку културе. Дати је била прва муслиманка која је служила као министар у влади Француске (на позицији министра правде), а њену каријеру обележили су – не неке успешне правосудне реформе, већ општенародно разглабање о њеном сексуалном животу.

Интимне навике министарке која је својевремено на телевизији успела да помеша и  "фелацио" (орални секс) и "инфлацију" постали су питање од националног значаја када је Дати затруднела, и када су почеле спекулације о томе ко би могао бити отац њеног детета.

Шушкало се да би срећни тата могао бити управо Саркози, са којим је, наводно, Дати била у вези након што се други пут развео. Кажу да јој је у то време главна ривалка била управо и победница овог малог женског дуела и будућа Саркозијева жена Карла Бруни. Брунијева ју је, кажу својевремено, показујући на кревет у Јелисејској палати, питала : "Желела би да га заузмеш, зар не?"?

Шта је Датијева желела можемо само да нагађамо, али испоставило се, међутим, да је Саркози, познат по бурном сексуалном животу, у питању очинства био невин.

Рашида је, наиме, судским путем затражила да се утврди да је отац њеног детета француски тајкун Доминик Десен, а њени адвокати су током овог "ријалити" породиљског одсуства изнели листу од осам мушкраца с којима је била француска министарка у време зачећа: Међу њима су, писало се, били један телевизијски водитељ, министар, један извршни директор, шпански премијер, катарски генерални тужилац, наследник империје луксузне робе и брат Николе Саркозија, али не и сам француски председник.

Злонамерни би рекли да је чудно да је Саркози одолео "Барби Рашиди", како су неки називали француску министарку. Познато је, наиме, да је он одувек волео жене, па се тако још памте његови заводнички подухвати.

Саркози је, ако је веровати Французима, имао посебан фетиш на венчања – па је тако своју другу жену Сесилију упознао на њеном венчању са француским те-ве лицем Жаком Мартијем, да би је затим преварио са женом којој је чак и кумовао на свадби. Реч је наиме, о ћерки Жака Ширака, Клод, а због афере се, како неки тврде, њен муж касније и убио.

Макрон у страху за своју власт: Обећава реформе и моли Французе да буду уједињени

Но, није Саркози најневернији – Француска се може похвалити озбиљном прељубничком традицијом. Јер за љубав се жртвовао и Оланд, кога су папараци ухватили како на веспи иде у стан француске глумице Жили Гаје. Ни Митеран није могао да одоли лепим женама, а сазнало се, да је новцем пореских обвезника плаћао трошкове живота читавој једној "тајној породици", љубавници Ани Пинжо и њиховој ћерки Мазарин.

Нераскидиве везе секса и француске политике, не намерава да нарушава ни Макрон, чији је избор 20 година старије партнерке био посластица за трачева жељну јавност која се исто тако сладила слушајући о томе да је француски председник геј.

У јавности се помињу две његове наводне секс афере, а једна је веза са бившим директором Радија Франс, Матјеом Галеом, док је други његов наводни партнер био његов телохранитељ Александар Бенала.

Управо је скандал око Бенале један од највећих који су обележили Макронову власт – он је наиме отпуштен након што су се појавили видео снимци на којима туче младог демонстранта и малтретира другог током протеста у Паризу.

Ем што је Бенала у то време носио полицијску опрему, иако није био полицајац, ем се открило да се представљао као заменик у Ужој канцеларији председника, што је била много престижнија и моћнија улога од улоге обичног телохранитеља – тако да јавности није требало много да посумња да између њега и Макрона постоји нека тајна веза.

Зато је француски председник, на крају јавно демантовао гласине о геј афери.

А говорећи о љубавним односима Макрона, немогуће је занемарити трачеве о томе да је његов однос са канадским премијером Џастином Трудоом, много блискији него што то посао од њих захтева.

Када су се двојица лидера својевремено срели у Теорами на Сицилији, неки су се шалили и да су они тамо заправо присуствовали свом геј венчању. Мало ко међутим, верује да је ово истина - а Макронове присталице овакве гласине објашњавају као хомофобичне измишљотине настале због тога што ни канадски ни француски председник нису претерано мужевни.

Ништа није извесно и о Макроновим аферама се засад само нагађа, мада су афере његових сарадника увелико познате, а многе од њих и некажњене. Иако је, на пример некадашњи његов министар Ришар Феран на крају дао оставку јер је доделио јавни уговор компанији своје невенчане супруге, Гералд Дарманин, министар унутрашњих послова, није сносио никакве последице због оптужби за силовање, и присиљавање на сексуалне односе у замену за посао и стан.

Шта би тек било да им држава нема "Закон о моралности"?