Свет
Иде ли Макрон Наполеоновим стопама: Шта се крије иза најава о слању француских трупа у Украјину?
Француска је последњих недеља (неочекивано) постала најватренији заступник Украјине на Западу, а Макрон је од миротворца постао највећи европски јастреб
Бура коју је покренуо француски председник Емануел Макрон када је пре нешто мање од месец дана изјавио да се слање НАТО трупа у Украјину "не може искључити" и даље се не стишава, а Французи су (помало неочекивано) постали најгласнији заговорници још отвореније подршке Украјини.
Иако је непосредно пре почетка Специјалне војне операције у фебруару 2022. године француски председник био један од ретких лидера који су позивали на дијалог са Русијом, па чак и на одржавање самита председника Русије и САД, Владимира Путина и Џозефа Бајдена, француска политика према Русији и Украјини данас изгледа потпуно другачије, а Макрон је постао водећи европски јастреб.
То потврђује и изјава директора руске Спољне обавештајне службе (СВР) Сергеја Наришкина да француска припрема контингент трупа за Украјину, који ће у почетку имати 2.000 војника.
"Намера француског председника Емануела Макрона да пошаље француску војску у Украјину узнемирила је Европу. У међувремену, према информацијама добијеним од руске Спољне обавештајне службе, у самој Француској прича о директном учешћу у сукобу у Украјини добила је интригантан развој", наводи се у саопштењу СВР-а.
Наришкин је додао и да би те трупе биле легитимна мета за руску војску, као и да је већи број француских држављана већ изгубио живот на фронту, борећи се за украјинску страну.
Француски званичници су одбацили су Наришкинове тврдње, називајући их "провокацијом".
Француска се припрема за рат?
Иако је већина европских лидера одбацила Макронов предлог и дистанцирала се од француског председника, у Паризу очигледно нису спремни да одустану од своје идеје.
Само дан пре Наришкинове изјаве, француски ТВ канал ЛЦИ емитовао је прилог у ком саговорници дебатовали о томе где би у Украјини француске трупе могле да буду распоређене - дуж Дњепра или границе са Белорусијом.
"Ово неће бити провокација. Ово ће нам омогућити да натерамо Русију на преговоре, приступајући са позиције равноправности, говорећи: 'Ми смо нуклеарна сила, наши војници могу бити размештени веома брзо, а посебно да заштите Кијев'", рекао је француски пуковник Венсан Арбаретје.
Како је додао, предност Француске у односу на Немачку јесте то што председник има овлашћење да нареди размештање војске без одобрења парламента, док би немачки канцелар морао да тражи сагласност Бундестага.
Пажњу је привукла и изјава начелника генералштаба француске војске генерал Пјера Шила, који је рекао да је Француска је спремна да се суочи са сваким сценаријом на међународном плану, укључујући и за "најтеже ангажмане", како би се заштитила.
Душан Гујаничић са Института за политичке студије сматра да постоји неколико разлога за оштру реторику која долази из Јелисејске палате.
"Мислим да је Макрон заоштрио реторику зато што се приближавају европски избори, а ако је нешто код њега константо, то је опредељеност изградње ЕУ као целине у којој би он био неформални вођа. Верујем и да би је овим радикалним наступом желео да истисне немачки фактор, с обзиром да су његова неслагања са Олафом Шолцом сада већ поприлично јавна ствар", наводи он.
Изјаве француских званичника бацање песка у очи
Пензионисани потпуковник Контраобавештајне службе Љубан Каран сматра да су изјаве председника Макрона и других француских званичника изнуђене, зато што немају други начин да помогну Украјини.
"Европским државама је остављено да реше Украјину, али они то не могу, пошто она више нема војника и оружја. Европљани овим изјавама покушавају да и даље замајавају украјински народ да им помоћ стиже", наглашава он.
Каран изјаве тумачи као невеште претње, варке и бацање прашине у очи, у покушају да се Русија натера на преговоре и прихватање уступака.
Када је реч о француским капацитетима, Каран наводи да они имају своју Легију странаца која је намењена управо за овакве послове, и која има око 7.000 припадника.
"Они сада нису ни упослени, јер се повукли из Африке. Африка је важна, зато што Француска тамо губи своју позицију и за то оптужује Русију", истиче саговорник РТ Балкан.
И Душан Гујаничић сматра да је Африка, у којој је Русија постигла неколико значајних геополитичких победа на рачун Француске, један од разлога за заоштравање односа Париза и Москве.
НАТО снаге већ присутне у Украјини
Да је ограничени број припадника оружаних снага земаља НАТО-а већ је присутан у Украјини потврдило је више западних званичника.
Немачки канцелар Олаф Шолц је крајем фебруара признао да се британски и француски специјалци већ налазе у Украјини, тврдећи да би то морао да буде случај и са немачким особљем уколико би Берлин испоручио ракете "таурус".
Неколико дана касније то је потврдио и шеф пољске дипломатије Радослав Сикорски, који је индиректно критиковао Шолца рекавши: "НАТО војници су већ присутни у Украјини. Желео бих да се захвалим амбасадорима тих земаља који су преузели ризик. Ове земље знају ко су, али не могу да их откријем. За разлику од других политичара, нећу их набрајати."
Чешки председник Петр Павел, пензионисани генерал и бивши председник војног комитета НАТО-а, подсетио је 10. марта да су војници Алијансе присутни у Украјини више од деценије, не у борбеним јединицама, већ као инструктори за украјинске трупе.
Реч је, дакле, о ограниченом броју трупа које углавном делују далеко иза линија фронта - са изузетком плаћеника ("добровољаца"), који се боре у оквиру украјинске војске али чије везе са владама земаља из којих долазе је тешко потврдити.
Питање је да ли би земље попут Француске уопште и имале капацитета да се активније ангажују у Украјини, с обзиром на незавидно стање њихових оружаних снага.
"Према сведочењу многих официра и стручњака, француска војска је у стању које је незадовољавајуће. Она има око 200 тенкова спремних за рат. Париз не би могао да издржи дужи сукоб већег интензитета", истиче Гујаничић.
Љубан Каран сматра да ће, уколико се додатне НАТО трупе нађу у Украјини, оне бити распоређене иза линија фронта или према границама Русије на којима се не води рат.
"Све је то више психолошка него борбена активност", закључује он.
