Свет

75 година НАТО-а: Лажи, агресија и промоција демократије

Како је НАТО за 75 година прешао пут од антисовјетске алијансе до главног оруђа америчке спољне политике
75 година НАТО-а: Лажи, агресија и промоција демократијеGetty © Reg Speller/Fox Photos/Hulton Archive

Организација северноатлантског споразума, познатија као НАТО, основана је 4. априла 1949. године потписивањем Северноатлантске повеље у Вашингтону. Алијанса је по оснивању имала 12 држава чланица, предвођених од стране САД и њених главних западноевропских савезника - Велике Британије и Француске.

НАТО је основан у предвечерје Хладног рата, који ће обележити другу половину 20. века. Иако се у оснивачкој повељи Совјетски Савез нигде не помиње експлицитно, свима је било јасно да се иза фраза о "промоцији стабилности и просперитету у области северног Атлантика" крије страх од наводне "комунистичке претње са истока".

Намере западних савезника огољене су након што су они 1954. године одбили совјетски предлог за уједињење Немачке, повлачење страних трупа и приступање СССР-а Алијанси.

Та одлука је цементирала поделу хладноратовску поделу Европе и подстакла Совјете да годину дана касније формирају сопствени војни блок - Варшавски пакт. Исте године, Западна Немачка је приступила НАТО-у.

Током Хладног рата, НАТО је углавном играо пасивну улогу у односу на званичну политику САД, а проширио се само једном - 1982. године, када је Шпанија постала 16. чланица Алијансе.

Крај Хладног рата и буђење НАТО-а

Крај Хладног рата и распад СССР довели су у питање сврху постојања НАТО-а: пошто претње са истока више није било, од чега су се државе чланице Алијансе тачно браниле? Пошто је период конфронтације великих сила коначно окончан, многи су веровали да ће Европа и свет превазићи блоковску поделу и формирати нову безбедносну инфраструктуру - "Европу као заједнички дом", како је то назвао последњи совјетски лидер Михаил Горбачов.

Ипак, на Западу, а пре свега у САД, није било апетита за тако нешто. У администрацији тадашњег америчког председника Џорџа Буша Старијег о том сценарију се никада озбиљно није ни размишљало, а опстанак НАТО-а је третиран као једина опција.

У центру пажње 1990. године нашло се питање све извеснијег уједињења Немачке, као и ширење НАТО-а на територију некадашње ДДР. У том контексту је тадашњи амерички државни секретар Џејмс Бејкер, током састанка са Горбачовом 9. фебруара 1990, изрекао познато реченицу да се, ако Совјети прихвате ширење НАТО-а на источну Немачку, Алијанса неће ширити "ни инч на исток".

Иако Бејкерово обећање никада није озваничено на папиру (у великој мери због противљења председника Буша, који је сматрао да је су обећања његово државног секретара била "претерана"), постоји довољно сведока да је оно ипак постојало - а међу њима је и тадашњи амбасадор САД у Москви Џек Метлок.

Управо је Метлок почеком 2022. открио и да је Буш Горбачову годину дана раније, током самита на Малти, обећао да "уколико СССР допусти државама Источне Европе да саме доносе спољнополитичке одлуке, САД то неће злоупотребити", чиме је још једном (имплицитно) обећао да неће бити ширења НАТО-а. Метлок је такође рекао да је ширење НАТО-а на исток "највећа стратешка грешка од краја Хладног рата".

Обећања америчких званичника, међутим, очигледно нису имала тежину, а у Вашингтону су распад СССР-а посматрали као догађај којим се бришу све до тада преузете обавезе. Упркос противљењу Русије, Алијанса је убрзо започела преговоре о чланству са Пољском, Мађарском и Чешком, које су постале чланице 1999. године.

Нова улога НАТО-а: Ширење "демократије" или америчких интереса?

У недостатку једног великог непријатеља након распада СССР, НАТО је у постхладноратовском периоду морао да редефинише своју улогу. Алијанса је, под утицајем САД, као новог светског хегемона, временом преузела улогу "светског полицајца" који би требало да "донесе мир и стабилност" у свету - ако је потребно и без одобрења УН.

НАТО је своје прве операције спровео током Рата у Босни и Херцеговини - иако је реч о унутрашњем сукобу државе која није чланица Алијансе. НАТО је у почетку спроводио забрану лета изнад БиХ и ембарго на увоз оружја, али је од 1994. почео и са директним ударима на положаје Војске Републике Српске.

Пет година касније, свега неколико дана уочи 50. годишњице оснивања НАТО-а, Алијанса је започела своју до тада највећу, али и најконтроверзнију операцију - бомбардовање СР Југославије. НАТО је свој ангажман правдао наводним геноцидом над Албанцима на КиМ, као и потребом да се што пре оконча оружани сукоб у јужној српској покрајини.

Иако за то нису имали одобрење Савета безбедности УН, државе чланице тог наводно "одбрамбеног савеза" започеле су агресију против једне суверене државе чиме су прекршене мање више све релевантне међународне повеље.

Током прве деценије 21. века, у којој је спољнополитички авантуризам Вашингтона достигао до тада незапамћене размере, НАТО је углавном играо споредну улогу у низу америчких интервенција на Блиском истоку - од Авганистана, преко Ирака до Либије.

Ширење НАТО-а на исток: Добровољно или не?

Од окончања Хладног рата до данас, број чланица НАТО-а повећао се са 16 на чак 32. Последња међу њима, Шведска, приступила је Алијанси пре само неколико недеља.

Док је у некима од њих, попут Пољске, Чешке, Мађарске и балтичких република, постојао широк консензус око подршке приступања Алијанси, у другима је то било у најмању руку упитно.

Примера ради, грађани (тадашње) Републике Македоније су 2018. године гласали на референдуму о прихватању Преспанског споразума са Грчком, којим је било предвиђена и промена имена те државе.

Влада, која је и поред противљења значајног дела популације желела да прогура референдум и споразум, је у референдумском питању поменула "чланство у ЕУ и НАТО" - за шта су имали подршку како САД, тако и ЕУ, који су на ширење НАТО-а.

Опозициона ВРПО-ДПМНЕ, која се противила споразуму, позвала је грађане да бојкотују референдум - у чему су и успели, пошто је на њега изашло тек 36 одсто уписаних бирача, значајно мање од 50 одсто колико је било потребно да би референдум био валидан.

Македонској влади и западним лидерима то очигледно није сметало, пошто је споразум ускоро ратификован, а (сада Северна) Македонија је 2020. постала тридесета чланица НАТО-а.

Још један пример земље која је у НАТО ушла вез унутрашњег консензуса је Црна Гора, која је пуноправна чланица Алијансе постала 2017. године. Иако су истраживања јавног мњења годинама уназад показивала да су грађани те земље у најмању руку подељени по питању чланства, тадашња влада предвођена ДПС-ом одбила је да распише референдум - иако су то тражили представници опозиције.

image