Фидел Кастро - отац Кубанске револуције

Другог децембра 1956. Фидел Кастро, праћен групом од око 80-ак наоружаних устаника, искрцао се са брода "Гранма" на источну обалу Кубе.

То је био почетак револуције на Куби. Готово сви су убијени или заробљени, осим Фидела и Раула Кастра, Ернеста "Че" Геваре и још деветоро других, који су се повукли на Сијера Маестру, да одатле воде герилски рат против снага Фулгенција Батисте.

Борбе су се водиле две године током којих су се Кастрови пропагандни напори показали посебно ефикасним. Уз помоћ великог броја револуционарних добровољаца широм острва, револуционарне снаге извојевале су читав низ победа над све више деморалисаним и све лошије вођеним трупама Батистине владе. Војни порази владиних снага су се множили како се погоршавала унутрашња политичка криза на Куби. Диктатор Батиста побегао је из земље 1. јануара 1959. Кастрове снаге од 800 герилаца победиле су професионалну војску кубанске владе од преко 30.000 људи.

Победоносна Кубанска револуција

Иначе, ово није био први покушај Кастра да збаци Батисту, диктатора Кубе и марионету у америчким рукама. Фидел Кастро није имао војничко образовање. Био је правник по струци, који је покушавао да се бави адвокатуром. Његов први политички ангажман било је ступање у Кубанску народну партију, која се залагала за реформе. Од тог "умереног" ангажмана Кастро је дигао руке када је у марту 1952. Батиста извршио државни удар. Кастро се окренуо оружаној борби.

Први окршај уследио је 26. јула 1953, што ће касније постати име политичког покрета. Са групом од око 300 истомишљеника, Кастро је извршио напад на касарну Монкада, у Сантијаго де Куби. Овај напад је био неуспешан. Већина његових другова је побијена, сам Кастро је ухапшен.

У то доба, његове политичке идеје биле су национализам и антиимперијализам. Након проглашења амнестије, Кастро је неко време боравио у САД, а затим прелази у Мексико, где ће, заједно са Че Геваром, основати револуционарни покрет "26. јул". Његова борба против диктатора Батисте окончана је тријумфалним уласком револиционарних трупа у Хавану, главни град Кубе, 8. јануара 1959.

Фидел и Че постали су синоними за победоносну Кубанску револуцију. Као неприкосновени револуционарни вођа, Кастро је најпре постао врховни командант оружаних снага у новој привременој влади. Односи са САД се убрзано погоршавају.

Кубански трговински споразум са Совјетским Савезом у фебруару 1960. само је продубио америчко непријатељство. Године 1960. већина економских веза Кубе и Сједињених Држава је прекинута. У јануару 1961. Сједињене Државе су прекинуле и дипломатске односе са острвском државом. У априлу исте године, америчка влада је тајно опремила хиљаде кубанских изгнаника да збаце Кастрову владу. Њихово искрцавање на Кубу у Заливу свиња, у априлу 1961, сломиле су кубанске оружане снаге.

Кубанска ракетна криза

Тада Куба почиње да набавља оружје од Совјетског Савеза, који убрзо постаје главни трговински партнер ове земље. У децембру, Кастро изјављује: "Ја сам марксиста-лењиниста и остаћу то до своје смрти". Током 60-тих и 70 година Куба успоставља све тешње везе са СССР-ом, примајући све већу совјетску војну и економску помоћ.

На унутрашњем плану, Кастрова влада заслужна је за значајна побољшања најпре у образовном систему и у организовању здравствене заштите. Влада Фидела Кастра значајно је проширила социјалне услуге у земљи, у којима данас, на равноправној основи, уживају сви слојеви друштва. Образовне и здравствене услуге постају Кубанцима доступне бесплатно, а сваком грађанину је загарантован посао. Револуционарна Куба постаје узор и пример другим земљама, не само унутар Латинске Америке.   

Заправо, после победе револуције, Куба постаје и трн у оку САД. Америчко-кубански односи се нагло и непрекидно погоршавају. Кулминација наступа током Кубанске ракетне кризе, која доводи читав свет на ивицу нуклеарног рата.

Али претходно је Америка разместила ракете у Турској. Кризи је претходило размештање америчких ракета средњег домета (2.400 километара) у бази Измир, што је представљало непосредну претњу по Русију. Када је СССР инсталирао своје нуклеарне ракете на Куби, САД су то прогласиле за "претњу по америчку безбедност" и за "повреду америчке интересне сфере".

Криза је посебно ескалирала крајем октобра 1962, када САД проглашавају "поморски карантин Кубе". Тада је намерно употребљен термин „поморски карантин“, а не „поморска блокада“, пошто се термин блокада може сматрати објавом рата.

Кубанска ракетна криза је решена захваљујући присебности совјетског вође Никите Хрушчова и америчког председника Џона Кенедија односно њихових тимова. Избегнут је нуклеарни рат. Ипак, кубанска криза показује упадљиву сличност са садашњим конфликтом у Украјини. Данас САД тврде да Украјина "има право да уђе у НАТО". Исто то право није важило за Кубу 1962.

Недавно је портпарол Кремља Дмитриј Песков изјавио да се садашња и Кубанска криза разликују, али да је и сада, као и тада, реч о сукобу с колективним Западом на челу са САД.

Криза после краха СССР-а

Распад Совјетског Савеза 1991. прекинуо је доток совјетске помоћи Куби, погоршавајући економску кризу у овој земљи. Кастро је на такав развој догађаја одговорио 1993, када су почеле економске реформе, које укључују легализацију приватног предузетништва. Године 1995. посетио је Народну Републику Кину. Тада је изразио дивљење домаћинима због успешног комбиновања економских реформи и социјалистичке привреде.

Питање америчких санкција је у блиској вези са данашњим економским тешкоћама Кубе. Према САД, Куба нема право да развија своје економске односе, ни да тргује са ким жели. 

Куба је остала доследна у избору несврстаности као спољнополитичке оријентације земље. Покрет несврстаних се фокусирао на борбу за независност, искорењивање сиромаштва, економски развој и супротстављање колонијализму, империјализму и неколонијализму - једном речју, на све оно што и данас представља рак рану савременог човечанства.

Шеста конференција Несврстаних одржана је на Куби, у Хавани, 1979.

Друг Фидел Кастро

Фидел Кастро је био неоспорни вођа револуције на Куби. Када су га једном приликом питали када ће да обријe браду и скинe униформу, он је одговорио: "Када се оконча револуција."

Oтац Кубанске револуције владао је својом земљом 47 година, од 1959. до 2006. Кастро се повукао из здравствених разлога, његов наследник постао је брат Раул. Када је напустио власт, повремено је писао колумне у партијском листу "Гранма". У јавности се последњи пут појавио на конгресу Комунистичке партије Кубе 2016.

Према признању Раула Кастра, Фидел је преживео многе покушаје убиства.

Вест о његовој смрти изазвала је различите реакције у свету. Док су се на Флориди, у Мајамију, припадници кубанске емиграције су се радовали, посебно у чувеном ресторану "Версај", где се традиционално окупљају Кастрови противници, поштоваоци слободне Кубе су жалили за Кастром.

Први светски лидер који је реаговао на смрт Фидела Кастра био је индијски премијер Нарендра Моди, који је изјавио саучешће народу Кубе. Како је записао на "Твитеру", реч је о "једној од највећих икона 20. века чију смрт Индија жали".

Недавно је у Москви откривен споменик Фиделу Кастру. Том приликом се руски председник Путин састао са својим кубанским колегом Мигелом Дијас-Канелом и поздрављено је "традиционално пријатељство" двеју нација погођених санкцијама Запада.

"Совјетски Савез и Русија су увек, а ми настављамо данас, да подржавамо кубански народ у њиховој борби за независност и суверенитет. Одувек смо били против сваке рестрикције, ембарга, блокаде. Увек смо подржавали Кубу на међународној сцени и видимо да Куба заузима исти став према Русији", рекао је Путин.

Путин је додао да Русија и Куба треба да јачају сарадњу, подсетивши да је руско-кубанско пријатељство "започео друг Фидел Кастро", некадашњи председник Кубе.