Свет
Харбин – дах руске културе у Кини
Град у ком је ове недеље боравио Владимир Путин на североистоку Кине основала је 1898. године Царска Русија, градећи пругу кроз провинцију Хејлунгђијанг
Владимир Путин ове недеље није случајно посетио Технолошки институт у Харбину, иначе једну од најбољих универзитетских установа за образовање инжењера на свету. Не постоји боље место од овог како би се упутила порука да Русија с Кином жели да развија нове технологије, баш као што су две земље пре мало више од једног века заједно развијале Источну кинеску железницу.
Институт су 1920. године заједно основале Русија и Кина, као Кинеско-руску школу за индустрију, како је данашњи институт тада назван, намењену образовању кадрова неопходних за завршетак поменуте железнице која је значајно скраћивала путовање до Владивостока, али и обезбеђивала железничку везу Москве с тадашњом руском поморском базом Порт Артур у Даљену.
Основан 1898. као база руских градитеља, према нацртима инжењера Адама Сидловског, Харбин је данас један од најзначајнијих кинеских градова са око десет милиона становника и бруто домаћим производом који је одавно премашио 90 милијарди долара.
На локалном говору, Харбин означава место за сушење рибарских мрежа, будући да кроз град протиче велика река Сунгхуа.
С обзором на то да географски облик провинције Хејлунгђијанг подсећа донекле на лабуда, град који се убрзано развијао назван је Бисером лабудовог врата. Због руске, односно европске архитектуре, град је у прошлости био познат и као "оријентална Москва" и "оријентални Париз".
Мода је пре стотинак година из Париза и Москве стизала прво у Харбин, а тек потом у велике центре попут Шангаја и других великих градова.
Град руске духовности
Град је имао бројне руске православне цркве, од којих је најпознатија данас претворена у музеј због недостатка верника – Руса у Харбину више нема као што их је некада било. Посреди је Храм Свете Софије у самом центру града.
У граду је живело много Руса, нарочито почетком 20. века, током и непосредно након Октобарске револуције.
У Харбину се одиграла права драма марта 1920. године, када се у том граду, бежећи од бољшевика, затекао Пјер Жилијар, наставник, васпитач и човек од поверења Романових.
У својим коферима кроз Харбин је носио правне реликвије: документа и сведочанства владе адмирала Александра Колчака, прикупљена током истраге убиства царске породице у Јекатеринбургу.
"… Очекивало се да сваког тренутка Источна кинеска железница падне у руке бољшевика. Њихови шпијуни су већ почели да се окупљају на станици и по околини. Шта да се ради са документима о истрази? Где ће бити безбедни? Генерал Дитерихс и Н. Соколов су замолили британског високог комесара пред одлазак за Пекинг да пренесе у Европу мошти царске породице и налазе истраге. Он је тражио инструкције од своје владе. Дуго није било одговора, најзад је стигао негативан. Тада сам ја лично замолио генерала Жанена, обавештавајући га о ситуацији", записао је Пјер Жилијар.
"После два дана, генерал Дитерихс, његова два официра, Н. Соколов и ја, пренели смо тешке кофере, већ припремљене, до воза генерала Жанена, који је стајао мало изван станице. У колони смо се приближавали перону када су они са зачеља приметили неке особе које се помаљају из сенке и прилазе нам вичући: 'Куда идете? Шта имате у тим коферима?' Пошто смо ми и даље журили не одговарајући, они су покушали да нас приморају да станемо и да отворимо наше кофере. Срећом, ми смо били близу циља, појурили смо из све снаге и стигли до генераловог вагона, где су нас стражари дочекали. Коначно, сав доказни материјал је био безбедан…"
Пјер Жилијар у Харбину је, ризикујући живот, одужио морални дуг сенима Николаја Другог Романова, трен пре него што је стихија историје прекрила овај догађај.
Муке Србина у Харбину
Срби су добро обележили своје присуство у Харбину и провинцији Хејлунгђијанг. То су Лексо Саичић, који је недалеко од Харбина, као добровољац у руској војсци, у двобоју убио самураја. Затим, генерал Дејан Суботић, Арсен Карађорђевић, па Илија Ражнатовић, авантуриста и коцкар који се страсно коцкао од Монте Карла до Шангаја и низ махом добровољаца из Црне Горе који су учествовали у Руско-јапанском рату (др Анто Гвозденовић, Андрија Бакић, Јошо Ражнатовић и други).
Када је у Харбин 1910. године бануо наш најпознатији светски путник Милорад Рајчевић, од старог руског официра чуо је песму "Радо иде Србин у војнике" коју је овај научио од генерала Јована Липовца.
Рајчевић је у Харбину доживео и једно од највећих непријатности на свом знаменитом путу око света током ког је писао репортаже за "Мали журнал".
"При поласку посетио сам американског конзула Пата. Примио ме је лепо и са мном провео дуже у разговору, интересујући се мојим путем. Том приликом нисам ништа приметио, али ми је доцније све јасно било: зашто ме је онако пажљиво загледао и што се више интересовао мојом личношћу него мојим путем. Па оно превртање хартија по своме столу за писање и загледање у некакве списе. Па тек излазак и задржавање у споредној соби! Али о томе доцније. Да причам редом", записао је Рајчевић.
Када је после разгледања вароши, као је записао, Рајчевић дошао у хотел "Европу" на ручак, за столом је затекао непознатог Американца с којим се зближио.
Рајчевић је са Американцем обишао неколико ресторана, а нови познаник је, упркос Рајчевићевом противљењу, платио и вечеру. У француском кафе-шантану попили су тридесет флаша шампањца, што је све Американац платио у готовини.
Испоставило се да је Американац приватни детектив. Рајчевић је већ сутрадан завршио у полицији. Његов лични опис и лик веома се подударао са сликом серијског убице деце Јосифа Вендлинга, за којим су власти трагале, а чију је слику имао америчии конзул у Харбину.
На крају, Рајчевића је прегледао лекар и на основу трагова на телу установио да он ипак није одбегли серијски убица.
"Кад су му (Вендлингу) власти пре осам месеци ушле у траг и он то осетио, побегао је из Америке. За њиме је одмах издана потерница са фотографијом, личним описом и особеним знацима. Једну такву посетницу добио је и американски конзул у Харбину, да би обратио пажњу месних власти на овог злочинца. За дивно чудо и по слици, и по опису, па и по ожиљку на десној руци ја сам му био сличан. Ја сам још из детињства имао на десној руци више палца и кажипрста ожиљак, па и тај злочинац. Утврдив по тим спољним знацима, конзул је, још док сам био код њега, известио полицију и тражио да се ухапсим. Зато ме је онако пажљиво загледао, одмеравао и одлазио у споредну собу, да би још боље проверио изглед злочинца са мном, па кад је видео да се све слаже, известио је полицију да ме затвори", записао је Рајчевић.
Град ледених скулптура
Харбин је данас препознатљив по леденим скулптурама које сваке зиме, након Нове године, буду подигнуте и сваки пут чине читав град који туристи обилазе у све већем броју.
Аутор ових редова имао је прилику да види Харбин о Новој години, на минус 32 Целзијусова степена.
Иако град има веома развијену индустрију, то је један од најзначајнијих образовних центара света. Кажу да је Харбин међу шездесетак најбољих светских универзитетских и истраживачких центара, а то мало ко међу нама зна.
Иако Руси више не чине већину у њему, премда руски туристи долазе све чешће, њихов траг видљив је на сваком кораку у архитектури, култури и нарочито по руским ресторанима.
