Свет
Све што треба да знате о европским изборима: Хоће ли доћи до промена у Европи?
Иако је ће стотине милиона Европљана у 27 држава гласати на изборима, који ће трајати четири дана, мало је вероватно да би њихови гласови могли да донесу истинску промену европске политике
Десети по реду избори за Европски парламент званично су почели данас у Холандији, а трајаће до краја викенда – када би Европска унија и званично требало да добије нови сазив парламента.
Избори ће бити одржани у 27 држава чланица и на њима се ће надметати преко 200 партија.
Изборна сезона отворила се данас у Холандији, док ће сутра на биралишта изаћи грађани Ирске и Чешке. Летонци, Малтежани, Словенци и Италијани ће гласати у суботу, док ће грађани осталих земаља своје бирачко право моћи да искористе у недељу, 9. јуна.
Нови сазив европског парламента имаће 720 места, која ће бити (мање-више) пропорционални распоређени између држава чланица, у складу са њиховим бројем становника.
Традиционално, највише европосланика ће имати Немачка (96), а за њом следе Француска (81), Италија (76) и Шпанија (61). Минималан број европосланика које једна земља може да има је шест, колико ће бити додељено Малти, Кипру и Луксембургу.
Које политичке групације постоје
Током европских избора грађани ЕУ гласају за политичке партије из својих држава, на исти начин као и националним изборима. Међутим, већина водећих партија у европским државама припада некој од десетак европских партија и седам политичких групација у Европском парламенту.
Највећа од седам групација је Европска народна партија (ЕПП). Реч је о групација партија десног центра, која је имала највише европосланика у свим сазивима Европског парламента од 1999. године до данас. Анкете показују да ће са око 170 места она највероватније и ове године бити највећа, али да ће изгубити неколико места.
Водеће политичке партије у ЕПП-у су немачки Демохришћани, шпански Народњаци, пољска Грађанска партија и Форца Италија. Из редова ЕПП-а долази и актуелна председница ЕК Урсула фон дер Лајен, која је уједно и "шпиценкандидат" своје групације на актуелним изборима.
Међутим, проблем за народњаке представља чињеница да, за разлику од прошлих европских избора, овог пута ниједна водећа европска држава нема председника или премијера из редова ЕПП-а. Као неформални лидери ове групације могу се сматрати пољски премијер и лидер Грађанске платформе Доналд Туск.
Друга по величини групација у ЕП су Социјалисти и демократе (С&Д), коју чине партије левог центра. Њихов кандидат на овогодишњим изборима биће европски комесар из Луксембурга Николас Шмит, а процењује се да би могли да освоје око 130 места.
Највеће партије из ове групације биће шпански Социјалисти, немачке Социјалдемократе и Демократска партија Италије. Неформални лидери ове групације су немачки канцелар Олаф Шолц и шпански премијер Педро Санчез.
Треће место би, према анкетама, требало да припадне Европским конзервативцима и реформистима (ЕЦР), десничарској и благо евроскептичкој групацији. Њен неформални лидер је италијанска премијерка Ђорђа Мелони, чија партија Браћа Италије би могла да постане једна од највећих у ЕП. Процењује се да би могли да имају око 85 посланика.
Четврто место је месецима било "резервисано" за групу Идентитет и демократија (ИД), која важни за највише десну и најевроскептичнију у ЕП. Међутим, у њој је пре само неколико недеља дошло до раскола између две водеће чланице: француског Националног окупљања (РН) Марин ле Пен и Алтернативе за Немачку (АфД).
Окидач сукоба је била изјава носиоца листе АфД-а на европским изборима Максимилијана Краха да "нису сви припадници СС-а нужно криминалци", која је наишла на изразито негативне реакције осталих партија у ИД-у. Алтернатива је на крају искључена из те политичке групације, чиме је ИД изгубила једну од својих највећих и најутицајнијих чланица. Њима се прогнозира између 65 и 70 места у ЕП.
Либерали, окупљене око групације Обновимо Европу, могли би да рачунају на око 75 посланичких места. Међутим, њихова подршка ће ове године бити осетно мања у односу на пре пет година – делимично и због подршке партије Ренесанса француског председника Емануела Макрона, који би могао да буде један од највећих губитника избора.
Ту су и Зелени, чија је подршка такође у паду, као и Европска левица, за које се процењује да би могли да освоје око 40, односно око 30гласова.
Један део политичких партија, из различитих разлога, не седи ни у једној политичкој групацији у ЕП. Међу њима се, осим раније поменутог АфД-а, налази и Фидес мађарског премијера Виктора Орбана, који је избачен из ЕПП-а 2019, и Смер словачког премијера Роберта Фица, који је избачен из С&Д-а почетком ове године.
Постизборна математика
Већину у Европском парламенту, дакле, чини 361 европосланика, колико ће гласова бити потребно и за избор председника и чланова Комисије. До сада, ту већину су углавном формирали народњаци, социјалдемократе и либерали.
Међутим, ове године могло би да дође до промена, пре свега због очекиваног јачања деснице у многим европским државама, од Немачке и Француске до Италије и Холандије.
Од тога би највише могла да профитира Ђорђа Мелони, чија је звезда у успону од када је победила на изборима у Италији пре две година и освојила премијерску функцију.
Иако су је политички противници њу и њену партију често пежоративно називали "екстремно десном" и "неофашистичком", Мелонијева је успела да се адаптира и постане прихваћена од других европских лидера, али и да изгради релативно добар однос са председницом ЕК Фон дер Лајен.
Мелони се током последње две године позиционирала као "градитељ мостова" између "мејнстрим" умеренијих опција, оличене у ЕПП-у, и тврђе, евроскептичне деснице – од Орбана до Ле Пенове. Управо је позив на сарадњу који је француска политичарка упутила италијанској премијерки показује колико је позиција Мелонијеве ојачала.
Управо би подршка италијанске премијерке могла да буде пресуда за поновни избор Фон дер Лајенове на место председнице ЕК. Њен други мандат је у једном тренутку деловао загарантовано, али је њена подршка временом почела да се круни, а у јавности су се појавила и нова имена.
Међутим, ако је бриселска политика по нечему позната, онда је то њена непредвидивост. Ранија искуства нам показују да се правих перипетија и преокрета доћи тек након што сва бирачка места буду затворена – на крају крајева, и сама Урсула фон дер Лајен је пре пет година изабрана као "компромисно решење", иако није била "шпиценкандидат" своје партије и за њу нико није гласао.
Да ли ће она и остати на место председнице комисије – нико не зна, али је извесно да гласачи на то вероватно неће имати много утицаја.
