Изненађујућа релевантност субвенционисаног зачињеног краставца: Како су економисти потценили Кину

"Потрошња је једини циљ и сврха сваке производње", истакао је Адам Смит. Али његова "савршено очигледна" максима никада није имала много утицаја у Кини. Раније ове године кинески статистичари открили су да је потрошња домаћинстава чинила само 37 одсто кинеског БДП-а у 2022, што је најниже од 2014.

Иако је уклањање строгих пандемијским мера требало да помогне да тај проценат буде већи, побољшања у кинеској анализи података могла би да га подигну још више јер, пише "Економист", статистичари потцењују и приходе и потрошњу домаћинства.

Скоро две деценије, кинески креатори политике су настојали да "ребалансирају" привреду од извоза и инвестиција ка потрошњи. "Радићемо на обнављању и проширењу потрошње и повећању личних прихода кроз више канала", навело је Министарство финансија Кине у овогодишњем буџету. Ипак, напредак је спор.

Заговорници ребаланса обично идентификују два проблема. Прво, кинеска домаћинства штеде доста својих прихода; друго, њихов приход је сувише мало парче националног колача. Други проблем је истакнут у аргументима Мајкла Петиса, утицајног професора на Универзитету у Пекингу. На Западу, приметио је, приходи домаћинстава обично представљају 70-80 одсто БДП-а. У Кини, пак, чине само 55 одсто. Ребаланс ће, тврди он, нужно укључивати пребацивање богатства, а самим тим и моћи на обичне људе.

Неки аналитичари се сада питају да ли је кинески лидер Си Ђинпинг некако поставио препреке постизању ребаланса. За њега, циљ и сврха кинеске производње није ограничена на потрошњу – она укључује циљеве као што је да Кина постане отпорна сила, мање зависна од технологија којима доминира Запад.

Али иако Си није ватрени заговорник ребаланса, његова идеја је можда боља него што се обично мисли. Економисти су дуго веровали да кинеске бројке потцењују зараду и потрошњу домаћинстава. Анкете вероватно не успевају да обухвате непријављени "сиви" приход богатих. А национални рачуни вероватно још увек потцењују имплицитну "ренту" коју власници кућа сами плаћају када живе у имовини коју поседују, наводи "Економист".

Мање су познате борбе кинеских статистичара да обрачунају добра и услуге које владе пружају појединцима уз мале или никакве трошкове. Ови "социјални трансфери" укључују образовање и здравствену заштиту, као што су накнаде за лекове. Они такође обухватају културне садржаје и субвенционисану храну. Жу Хонгшен са Универзитета Вирџиније истакао је друштвене кантине, често смештене у државним зградама, али којима управљају приватни извођачи, које нуде укусна јела, као што су печурке са остригама или зачињени краставац, по веома ниским ценама.

"У принципу, социјални трансфери треба да буду укључени у потпуну дефиницију прихода", тврди међународни тим стручњака "Канбера груп".

Кина је у прошлости ове трансфере пребацивала на друге делове националних рачуна, укључујући државну потрошњу. Ако се ови социјални трансфери занемаре, онда је расположиви приход кинеских домаћинстава био само 62 одсто националног дохотка у 2020. Ако се социјални трансфери у натури такође изузму из расположивог дохотка других земаља, њихов број више личи на кинески. Цифра за еврозону би била мања од 64 одсто у 2020. Оваквим мерењем, десетак европских земаља имало је мањи удео у приходима од Кине.

Додавање ових социјалних трансфера у натури, пак, подиже удео Кине у приходима домаћинства на 69 одсто националног дохотка а тиме чини западне извештаје о паду потрошње у Кини нетачним или макар недовољно испитаним.

Ако се Си противи комерцијализацији кинеског друштва, држава би уместо тога могла да обезбеди више ствари за које мисли да би његови грађани требало да их конзумирају. То би био начин да "ребалансира" потрошњу, а да се не помири са конзумеризмом, закључује "Економист".