Последњи акорд једног света: "Монструми рока" у Москви 1991

Постоје концерти који се памте по музици, по публици, и они који временом прерасту у симбол једне епохе. "Монстры рока" (Monsters of Rock) – у московском Тушину, 28. септембра 1991. године, припадају овој последњој врсти.

На огромном простору Тушинског аеродрома тог дана окупиле су се стотине хиљада људи. Улаз је био бесплатан. На бини су се појавили Еј-Си/Ди-Си, "Металика", "Пантера", "Блек Кроуз" и совјетски E.S.T.

За младе људе који су годинама слушали западни рок са преснимљених касета, плоча и радио-снимака, то је био сусрет са светом који је до тада постојао углавном иза границе - на омотима плоча, у причама, у замаштају.

Број посетилаца никада није поуздано утврђен. Савремена штампа наводила је бројке од око 300.000 до више од пола милиона, а каснији извори ишли су и знатно више. Најсигурније је говорити о стотинама хиљада. Али број људи, колико год био импресиван, није најважнија ствар у причи о Тушину. Много је занимљивије то што се концерт догодио у тренутку када је држава у којој се одржавао још постојала - а њен политички и културни свет већ се убрзано распадао.

Земља која је још постојала, али више није била иста

Од августа 1991. Совјетски Савез више није био исти. Неуспели пуч против Михаила Горбачова, слабљење савезних институција, јачање републичких власти и све отворенији захтеви за независност, променили су политичку атмосферу готово преко ноћи.

У Москви је свакодневни живот и даље имао своју стару форму. Постојале су институције, милиција, војска, државни медији, совјетска администрација. Али испод те површине већ је настајао нови свет. Тушински концерт био је једна од највидљивијих манифестација те промене.

Само неколико година раније, било је тешко замислити да ће "Металика", Еј-Си/Ди-Си наступити пред стотинама хиљада људи у Москви, без улазница, на огромном простору некадашњег совјетског аеродрома. Сада је то било могуће. И управо зато је Тушино било више од концерта.

Балалајка свира своје

За совјетску рок публику, Запад није био непознат. Напротив. Током осамдесетих, западна музика улазила је у Совјетски Савез на најразличитије начине: преко страних радио-станица, плоча које су стизале приватним каналима, магнетофонских трака и касета које су се годинама преснимавале. Једна плоча могла је да обиђе десетине слушалаца. Једна касета могла је да буде копирана толико пута да се оригинал више није могао ни пронаћи.

Музика је тако постала један од начина на који су млади Совјети долазили у додир са другачијим културним светом. А онда је, у Тушину, тај свет одједном стигао до њих – не преко радија, не преко касете, не преко фотографије у часопису, него уживо.

Та промена је имала и своју пословну страну. Совјетски музички систем се почетком деведесетих убрзано отварао према приватном предузетништву и западној музичкој индустрији. Организација Тушина била је део тог новог односа између домаћег тржишта и великих западних компанија. Концерт је зато истовремено био и културни догађај и знак да је совјетска музичка индустрија закорачила у нешто што више није било класично државно тржиште.

Један дан на Тушинском аеродрому

На Тушинском аеродрому тог дана није било потребно много објашњавати шта се догађа. Била је довољна сцена, огроман простор и публика која је стизала из различитих делова земље. За многе од њих Москва је већ сама по себи била путовање. А сада су дошли због музике коју су до тада слушали издалека.

Не треба, међутим, прецењивати сам музички програм у историјском смислу. Тушино није постало симбол зато што је тог дана изведена нека посебна листа песама. Његова тежина лежала је у чињеници да се нешто што је дуго припадало спољном свету сада одигравало усред Москве, пред огромном домаћом публиком. То је била слика једне нове Русије која још није имала јасан облик.

Управо је начин на који је совјетска штампа писала о концерту можда најзанимљивији део целе приче. Није требало много времена да еуфорију замене извештаји о повређенима, хапшењима и сукобима.

"Комсомољска правда" је 1. октобра 1991. објавила текст Леонида Захарова са насловом "Празник у Тушину је одржан, али са горкастим укусом".

У тексту се наводи да је више од 300.000 људи присуствовало концерту, да је за обезбеђење било ангажовано више од 11.000 војника унутрашњих трупа, полицајаца и кадета. Према подацима листа, 76 људи затражило је медицинску помоћ, а 51 је било хоспитализовано – међу њима и 16 припадника служби безбедности. Наводи се и 49 приведених због хулиганства, као и заплена ножева, једног пиштоља и марихуане.

Тако је велики рок-спектакл већ у првим данима после одржавања почео да се памти не само по музици него и по хаосу. Иако је догађај касније претворен у легенду, савремена штампа није видела само "концерт слободе" већ и проблеме који су га пратили.

"Металци – облачите се топлије"

И пре концерта, "Московски комсомолец" је догађај представљао као нешто што ће по размерама бити необично. У најави под насловом "Металци – облачите се топлије", стајала су и упутства: не доносите алкохол, не туците се.

Текст је имао практичан тон: писало се о превозу, времену, снази озвучења и условима на отвореном. Организатори су упозоравали публику да се топло обуче и да понесе нешто за под ноге. Из данашње перспективе тај текст делује готово симпатично. Из њега се види и да су организатори већ унапред знали да је пред њима догађај огромних размера, са публиком која није навикла на такве фестивале. Када се после концерта појавила критика публике, то није било потпуно изненађење.

Неколико дана после концерта, "Московски комсомолец" објавио је текст Дмитрија Шавирина под насловом: "То је само игра. Име јој је шоу-бизнис". У њему се музика посматра кроз призму новог пословног света који је почео да продире у Русију, али тон више није био еуфоричан. Шавирин је жалио због понашања дела публике и изразио бојазан да би такав спектакл могао да остане први и последњи те врсте, не само у Москви него и у Русији. У другом тексту истог листа закључак је био још оштрији: проблеми, како је лист писао, нису били толико последица организатора колико публике "која још није спремна за овакве фестивале".

Та реченица открива један од парадокса Тушина. Совјетско друштво је у то време добијало приступ нечему што је дуго желело – западном рок-спектаклу – али није још имало развијену инфраструктуру, правила и навике масовне концертне културе које су у западним земљама већ постојале. Слобода избора и слобода понашања нису увек иста ствар.

Још један наслов из тог времена остао је посебно упечатљив: "Сто година касније, или Ходинка металаца". Поређење са Ходинком није било случајно: трагедија са крунисања Николаја II, када је у гужви смртно страдало више од 1.300 људи, у руској историји постала је симбол масовног окупљања које је измакло контроли. Њено призивање у контексту Тушина било је много више од новинарске досетке - показивало је да је део руске штампе концерт почео да тумачи као друштвени феномен, а не само као музички догађај.

Ипак, ту треба бити опрезан. Каснија популарна култура од Тушина је направила готово митолошку сцену општег хаоса, са причама које су временом постајале све драматичније. Убрзо се за догађај усталио израз "Тушинское побоище" (побој), место велике туче.

Савремени извештаји, међутим, омогућавају трезвенију слику. Било је повређених, хапшења, сукоба, великих проблема са контролом огромне масе људи, али то је било далеко од касније митологизоване слике некакве потпуне апокалипсе.

Око Тушина се временом створила читава мрежа прича које је тешко раздвојити од истине. На пример, за тврдње о великом броју погинулих нема поуздане потврде у званично објављеним подацима из тог времена.

Совјетска држава је још била ту

Посебно је занимљива слика обезбеђења. Око концерта су биле снаге унутрашњих трупа, милиције, ОМОН-а и других служби – према савременим извештајима, око 11.000 људи, мада су у неким изворима навођене и веће бројке. Та слика је готово симболична. Наспрам рок бендова и огромне публике стајале су униформисане снаге совјетске државе. Обе стране биле су део истог догађаја. И обе биле су део истог времена.

Совјетска држава је још имала снагу да обезбеди огроман јавни простор, али више није могла да контролише културни садржај који је тим простором пролазио. Државни систем није нестао преко ноћи, али је свет који је морао да контролише постајао све другачији.

Када данас читамо о Тушину, лако је упасти у замку накнадног знања. Ми знамо шта се догодило после 28. септембра 1991. Знамо да је 25. децембра Горбачов поднео оставку, да је Совјетски Савез престао да постоји, да ће се руска економија, политика и култура убрзо наћи у потпуно новом систему.

Људи који су тог дана дошли на Тушински аеродром нису знали ништа од тога. За њих је то био садашњи тренутак. Дошли су на концерт. И управо зато је важно посматрати Тушино без накнадног мистицизма. За њих то није био "последњи велики концерт СССР-а".

То је постао тек касније.

Концерт који није срушио СССР

Тушино није срушило Совјетски Савез. Ни рок музика није срушила Совјетски Савез. Распад СССР-а био је резултат сложеног политичког, економског и националног процеса који се одвијао годинама и који је у завршници убрзан кризом савезних институција, растом моћи република и последицама августовског пуча.

Али Тушино јесте било слика промене. На једном месту видело се нешто што би само неколико година раније било тешко замислити: западна популарна култура, приватни организатор, огромна публика, слободан улаз и масовни догађај који није имао традиционалну совјетску културну форму. У том смислу Тушино није било узрок краја једног света. Било је један од његових највидљивијих симптома.

Како је перестројка постала симбол разочарања за совјетски народ

Тог 28. септембра 1991. године, на огромном простору Тушинског аеродрома, једна генерација је први пут могла да види оно што је до тада углавном слушала издалека. Западни рок више није био глас са друге стране границе. Био је пред њима.

Данас Тушинског аеродрома више нема. Његов простор је током наредних деценија постепено претворен у спортски, пословни и стамбени комплекс; на делу некадашњег аеродромског поља подигнут је стадион Спартака, данас познат као ЛУКОИЛ Арена.

Човек који данас дође у тај део Москве више не види огромно поље на којем су се 1991. окупиле стотине хиљада људи. Нема више писте. Нема више аеродромског простора. Нема ни оне Москве. Остао је само топоним – Тушино – и сећање на дан када је, на месту једног совјетског аеродрома, западни рок на неколико сати постао музика једне земље која је убрзо престала да постоји.

На месту где је некада полетала совјетска авијација, једног септембарског дана 1991. године полетео је и један други свет. 

Само три месеца касније Совјетски Савез више неће постојати.