Забрана шпанске одеће и гвоздених ексера: Најнеобичнија правила током владавине Петра Великог

Владавина Петра Великог остала је упамћена по радикалним реформама и чврстој руци. Није трпео непослушност, а казне које су уведене у то време често су биле бруталне и инспирисане западним праксама, попут различитих облика јавног бичевања. Ипак, поред класичних казни чији је циљ био страх, постојао је и други, специфичан начин кажњавања, који је прекршиоце излагао подсмеху и понижењу.

Један од најпознатијих примера је такозвани "Велики орлов пехар". Гости који би на двору прекршили правила морали су, без обзира на пол, године или друштвени статус, да попију око литар и по јаког алкохолног пића. То није била безазлена казна - за неке је могла имати озбиљне последице по здравље, па чак и бити смртоносна. А и када би све прошло без трагедије, казна је имала другу сврху - да човека учини предметом подсмеха пред свима.

Слично понижавајући карактер имала је и медаља "За пијанство". Иако је сам Петар био познат по раскошним гозбама, није подржавао неконтролисано опијање међу поданицима. Ова "награда" додељивала се углавном људима нижег друштвеног статуса, најчешће морнарима који би претерали са уносом пића, и то у полицијским станицама. Проблем је био у томе што је медаља тежила око 7 килограма, не рачунајући ланац којим је качена око врата. 

"Без виљушке, молим": Зашто су богати руски трговци јели рукама

Посебно се издваја и правило о понашању морнара у иностранству, које је бранило морнарима да се напију ван Русије како не би брукали државу - али ако би до тога ипак дошло, казна је зависила од правца у коме је пијанац био окренут. Ако би под дејством алкохола лежао или стајао окренут ка броду, могао је да прође без казне. Ако би био окренут у супротном смеру, следила је строга казна.

Постојала је и забрана ношење шпанске одеће. Иако је Петар Велики уводио западне обичаје, није подносио претерану раскош и екстраваганцију. Дворјани који би се појавили у стилу шпанских великана могли су бити кажњени чак и бичевањем, све док њихова "претенциозна" одећа не би била поптуно поцепана.

Ипак, иако неке одлуке звуче апсурдно, неке су имале су практичну сврху. Тако је 1715. године донета забрана коришћења гвоздених ексера при поправци обуће. Разлог није био хир, већ стање у тадашњем Санкт Петербургу - улице су биле дрвене, а терен мочваран и стално влажан. Ципеле са металним клиновима лако су оштећивале плочник, а његова стална поправка била би прескупа за државну благајну.

Још један пример је било правило о обавезном пришивању дугмади на рукаве војничких униформи. Овај пропис имао је врло конкретан циљ - да одвикне војнике од навике да бришу уста рукавима после јела. Униформе су биле скупе, па је било неопходно продужити њихов век трајања.