Људи који увек касне - некултура или нешто озбиљније

Учестало кашњење је многима постао саставни део личности. У неким случајевима може бити предмет шале, најчешће када је у питању састаjање са пријатељима или било које лежерно окупљање. Свакоме се некада догодило да закасни на уговорено виђање са блиским пријатељима, што ретко представља проблем.

Ипак, када је догађај озбиљнији, као што је пословни састанак, унапред заказани лекарски преглед и многе друге обавезе, кашњење је непожељно и може негативно утицати на квалитет живота и међуљудске односе. Постоји неколико могућих објашњења за овај феномен.

Многи стручњаци сматрају да учестало кашњење не мора нужно бити знак некултуре и непоштовања туђег времена, већ може постојати више разлога. Први је прекомерни оптимизам, који се може приметити код људи који исувише верују свом хаотичном распореду и вештинама (не)организације. Најчешће ће заказати више догађаја у једном дану, у нади да ће све постићи, али такав план често буде неуспешан, због чега долази до кашњења.

Други је везан за тип људи који не умеју да кажу "не". Најчешћи узрок је устручавање од могућег повређивања емоција других људи и одбијања позива за састајање, као и страх од пропуштања важних догађаја (ФОМО). За разлику од претходно наведеног оптимизма, овај разлог може бити велики извор стреса.

Мало шаљивије објашњење је кашњење које је постало велики део личног бренда појединца. Сви увек очекују да ће та особа каснити и временом ће престати да покушава да стигне на време.

Следећи разлог може бити прокрастинација, то јест одлагање обављања обавеза, што значи одуговлачење одласка на уговорени састанак, без обзира да ли је пословни или само друштвено окупљање. Прокрастинација може имати више објашњења, али један од честих је анксиозност или страх. На пример, они који се не осећају пријатно на догађајима са великим бројем људи ће подсвесно "избегавати" одлазак и одлагати време поласка, док ће се у међувремену бавити другим стварима и себи одвлачити пажњу (све док није прекасно).

Понекада, навика кашњења не зависи само од појединца, већ и од културе у којој је одрастао. Осећај за време се ретко спомиње као фактор приликом описивања одређене културе, али заправо има велику улогу у идентитету једног народа. На пример, кашњење у Јапану се увек сматра непоштовањем и непримереним понашањем, без обзира на догађај. С друге стране, кашњење у Италији је сасвим нормална ствар и мало ко ће се увредити ако на договорено окупљање свако дође више од пола сата након уговореног времена.

Кашњење може бити прикладно за одређене, лежерне ситуације, али временом може постати проблематична навика коју ће бити тешко искоренити. Пре него што постане озбиљна препрека у животу, добро је постепено увежбавати тачност.

Најбољи начин за избегавања кашњења је огранизација унапред. Спремање торбе, одевне комбинације и сличних делова рутине, неколико сати пред излазак (или претходно вече пре спавања), може уштедети време и умањити стрес који се јавља приликом хаотичног спремања. Осим тога, вежбање дисциплине и ограничавање себи "забаве" пред важан догађај, може бити од помоћи. На пример, ако нас очекује важан састанак у вечерњим сатима, најбоље је одложити гледање поподневног филма за други пут и искористити време за спремање. Још један начин, за оне којима је потребан визуелни подсетник, је куповина више сатова за сваку просторију. "Видети" време које пролази може подсвесно побољшати концентрацију и догађај на који не сме да се касни постаје приоритет.