Најпознатија ривалства у историји уметности: Укрштање мачева и четкица

Поред бројних ремек-дела и револуција у свету уметности, приватни животи сликара и скулптора су такође одувек били интересантна тема. Осим бројних анегдота из породичних и љубавних живота највећих имена у историји уметности, занимљиви су и односи између самих уметника. Портал "Артнет" наводи нека од најпознатијих ривалства потичу још од доба ренесане, па све до савременог доба:

Леонардо да Винчи и Микеланђело

Постоје бројне историјске анегдоте које потврђују да су Леонардо и Микеланђело, најчувенији мајстори ренесансе, уједно били и ривали. Њиховој међусобној тензији сведочили су многи савременици, а документовао ју је и њихов биограф Вазари. У једном анонимном рукопису из тог времена, препричана је страствена расправа у којој је Микеланђело желео да понизи Леонарда (иначе 23 године старијег, тако да је Микеланђелов потез био још већи одраз непоштовања), у којој је Микеланђело описивао његов неуспех да испоручи клијенту бронзану скулптуру коња 1482. године:

"Ниси могао да га излијеш и био си приморан да одустанеш због стида", наводно му је рекао Микеланђело, али у тексту се не наводи како му је Да Винчи одговорио.

Обојица су имали клијенте са самог врха друштвене лествице и радили су на значајним пројектима у Фиренци и Риму, а иако су се њихови стилови значајно разликовали, историчари уметности су кроз године приметили да су утицали један на другог, упркос њиговом ривалству. На пример, верује се да је положај Да Винчијеве бебе Христа на слици "Мадона са вретеном" (1501) утицала на позу на Микеланђеловом мермерном рељефу, "Тондо Тадеј" (1505). Ипак, ово поређење вероватно ни један од њих никада не би прихватио.

Анри Матис и Пабло Пикасо

Матис и Пикасо први пут су се срели 1906. године и од су тада деценијама били најбољи пријатељи. Пикасова партнерка Франсоа Жило једном је рекла да Пикасу "нико није значио тако много као Матис".

Ипак, то није значило да нису били и велики ривали. Матис је био велики критичар кубизма, чији је родоначелник чувени Пикасо. У исто време, многи стручњаци сматрају се да је Пикасова слика "Госпођице из Авињона" (1907), која представља један од најзначајнијих кубистичких радова, директно инспирисана Матисовом сликом "Радост живљења", коју је насликао годину дана раније. 

Жило је описивала да су чак и њихова дружења била увек нека врста игре превладавања и такмичења: "Када би се видели, активну страну заузимао је Пабло, а пасивну Матис. Пабло је увек желео да шармира Матиса, попут плесача, а на крају би Матис освајао Пабла", написала је.

Ван Гог и Пол Гоген

Након што су се Винсент Ван Гог и Пол Гоген упознали у Паризу 1887, зближили су се толико да су почели редовно да размењују слике и писма. Ван Гог је свом пријатељу послао две од неколико својих студија сунцокрета, а чак су заједно основали уметничку заједницу у "Жутој кући" у Арлу 1888. 

У почетку је њихов однос био врло хармоничан и сликали су портрете један другог, уживали у дебатама о различитим приступима уметности у јеку буђења импресионизма. Међутим, њихове расправе временом су постајале жестоке, а Ван Гог их је једном описао као "претерано наелектрисане".

Током једне такве препирке дошло је и до физичког окршаја, а Ван Гог је свом другару чак претио ножем. Пошто је Гоген недуго потом отишао, сликар је на крају сам себи одсекао уво. 

Никада се касније нису срели уживо, али су наставили да се дописују до Ван Гогове смрти у априлу 1890. Ипак, ово краткотрајно, али интензивно пријатељство оставило је трајан траг на њиховом стваралаштву, а Пол је неколико пута одао почаст Винсенту додавши сунцокрете својим радовима.

Френсис Бејкон и Лисијен Фројд

Двојица сликара, познати по њиховим експресивним и психолошки комплексним сликама које су дефинисале британску уметност 20. века, упознали су се у Лондону четрдесетих година. Фројд и Бејкон убрзо су започели интензивно, али врло компликовано пријатељство. Састајали би се скоро сваки дан и често су сликали један другог.

Никада није у потпуности било разјашњено зашто су престали да се друже, али су од једног тренутка почели јавно да критикују један другог, и то оштрим речима.

Фројд је једном приликом назвао Бејконове слике "одвратним", а Бејкон је заузврат неке Фројдове радове које је откупио Чарлс Сачи описао као "најгоре које је икад видео".  

Један Бејконов пријатељ је касније тврдио да је до непријатељства дошло када је Фројд, у чијем је власништву била Бејконова слика "Две фигуре" (1953), одбио да је позајми за потребе ретроспективне изложбе у галерији Тејт 1985. Без обзира који је био узрок свађе, никада се нису помирили.

Вилем де Кунинг и Џексон Полок

Чувени уметници апстрактног експресионизма упознали су се на групној изложби у Мекмилен галерији у Њујорку 1942. године. У наредној деценији, Полокова јединствена техника капања боје на платно привукла је огромну пажњу јавности и Де Кунинг би често отворено говорио да је осећао љубомору.

"Разбио је нашу досадшњу идеју о слици, па су могле да настану нове слике", рекао је једном о свом колеги, док је хвалио његов допринос свету уметности. Исто тако, Полок је о Де Кунингу имао високо мишљење, а навео га је и као омиљеног сликара у свом интервјуу за магазин "Лајф" 1949. 

Међутим, имали су отворено ривалство, а када је Полок преминуо 1956. године, Де Кунинг је на његовој сахрани наводно изјавио: "Готово је. Ја сам број један". Уследио је и скандал наредне године, када је Полокова љубавница Рут Клигман ушла у везу са Де Кунингом. 

Едуар Мане и Едгар Дега

Из ривалства Манеа и Дегаа настао је велики број ремек-дела, која су инспирисала нове генерације модерниста. Мане је био близак "мејнстриму" и често је излагао у званичним салонима, док је Дега није имао толики комерцијални успех, већ је чешће излагао са независним импресионистима, који су скандализовали традиционалне критичаре уметности.

Наводно су први пут налетели један на другог у Лувру. Дега, који је тада имао 30 година, урезивао је скицу Веласкезове слике "Инфанта Маргарита Тереза" на бакарну плочу, што је Манеа навело да прокоментарише: "Како храбро од Вас што урезујете директно, без било какве припреме. Ја то никад не бих урадио!" 

То је вероватно упућено и примљено као двосмислени комплимент, али постоје докази да су се касније више пута сусретали и добро слагали, као и да су неколико пута сликали један другог. Међутим, из непознатих разлога Мане, је исекао Дегаову слику њега и његове жене и демонстративно је вратио уметнику, а Дега је вратио Манеу његово дело које му је раније поклонио.