Марадона: Преварант или недодирљиви геније?

Дијего Марадона је дошао на Светско првенство у Мексику 1986. године носећи више од својих копачки. Са собом је понео наде и снове целе нације, која се још увек борила финансијски и емоционално од рата који се водио на Фокландским острвима четири године раније.

Када су Марадона и његови саиграчи из Аргентине освојили турнир, то су учинили као представници нације која је тог лета вратила понос и осмех.

Било је то Светско првенство које је видело 25-годишњег Марадону на врхунцу своје физичке снаге упркос све бројнијим доказима о зависности која ће, временом, уништити његово тело; суперзвезду која је освојила Мундијал за своју земљу, за Аргентинце свих узраста, који су га свакодневно подсећали ко је, одакле је дошао и шта је могао да буде да није било магије фудбала.

Играчи су морали да прекрију своје лампе

Аргентина је на турнир дошла са Марадоном којег је цео тим доживљавао као адута, једину праву наду, па је цела група изграђена наспрам његових потреба.

Дефанзивац Хулио Олартикоечеа, који је са њим делио собу у Мексику, сећа се како је на прстима одлазио у купатило док је Марадона спавао.

"Надам се да се неће пробудити, можда неће моћи да спава и ја ћу бити крив ако сутра буде лоше играо."

Што се тиче објеката обезбеђених за тимове, Светско првенство у Мексику није могло бити скромније. Они који су били доступни аргентинској репрезентацији били су сличнији примитивној, неразвијеној инфраструктури са којом су имали искуства у својој домовини, а не ономе што се могло очекивати од највећег фудбалског такмичења на планети.

Стамбени кварт "Клуб Америка" у близини стадиона "Азтека", имао је један телефон за цео тим и један телевизор, смештен у трпезарији.

По доласку, играчи су морали да прекрију лампе у својим недовршеним собама. Постојале су собе, на неких стотинак метара од просторија за играче, у којима су четворица играча боравили у условима који су чинили да остатак објекта изгледа добро.

Сви играчи, укључујући Марадону, добијали су од аргентинске федерације исти, бедни додатак – 25 долара дневно.

Али, уместо да разбије тим, то је помогло да се играчи зближе и ојачају.

"Када сте пристали да одете у 'шупу', заправо сте говорили да сте вољни да урадите све – да живите у лошим условима, да радите ствари које вам се не допадају, на терену и ван њега", рекао је Хорхе Валдано, који постигао четири гола током турнира.

"Мислим да је та потреба - да се све дели - помогла групи, која је сваким даном постајала све хомогенија. То је највеће чудо трансформације које сам доживео у својој спортској каријери."

Требало је да остану уједињени и помажу једни другима, посебно када су морали да играју утакмице на великој надморској висини и усред дана, упркос опасној врућини, а све како би се задовољили телевизијски распореди широм света.

Сваки протест је наишао на кратак одговор председника Фифе Жоаа Авеланжа: "Само наставите са тим".

"Ми смо говорили за добробит утакмице. Они су говорили за добробит пословања", присетио се Валдано, након што је водио протесте са Марадоном због термина почетка утакмице.

Екипа је подигла сујеверје на нови ниво

Јединство је изграђено око сујеверја и рутина које су се умножиле након прве победе тима против Јужне Кореје. Најбаналније ствари постале су обичаји, религијски поштовани током целог турнира да се не би разбила магија.

Неколико дана пре прве утакмице у групи, поједини играчи су ухваћени како једу хамбургере у тржном центру, због чега их је тимски лекар критиковао.

Пре утакмице је уприличен роштиљ, а месо су донели пилоти "Аеролинеас Аргентинаса".

Играчи су бирали своја места у трошном аутобусу који их је возио до стадиона.

Када су дошли у свлачионицу зазвонио је телефон, јавио се дефанзивац Хозе Луис Браун, а на другој страни није било никога.

Везиста Карлос Тапија се обријао када је стигао на стадион, док је Марадона направио фигуру на поду од копачки, дреса и штуцни, преко које нико није смео да пређе.

Камера коју је купио централни бек Нестор Клаузен коришћена је да сними Олартикоечеу како поставља питања другим члановима тима као да је новинар.

Тим је пио мате, напитак налик чају који је веома популаран у Аргентини. (Видећете често Лионела Месија, па и Луиса Суареза како га носе у термосу и пију).

Тренер Карлос Билардо назвао је супругу у Буенос Ајресу тачно у пет сати.

Везни играч Рикардо Ђусти оставио је слаткиш на средини терена.

Аргентина је победила са 3:1.

Следећи меч је био против Италије. Побуњеници су поново јели хамбургере, пилоти донели месо за роштиљ, играчи су заузели иста места у аутобусу, Браун се јавио на телефон – никоме, Тапија се обријао (иако није морао), Марадона је поново створио свог невидљивог човека, Олартикоечеа је постао репортер, тим је пио мате у исто време, Билардо је телефонирао својој жени тачно у 17:00, а Ђусти је отишао на центар терена где је испустио слаткиш.

Валдано, човек који је више склон да чита књиге него да игра са судбином, рекао је о ритуалима:

"Веома поштујем лична сујеверја, али ми сметају колективна. На крају првенства смо имали толико да је било као представа која је изведена хиљаду пута."

Капитен Марадона никада није опростио

Капитен тима Данијел Пасарела – први Аргентинац који је подигао трофеј 1978. године и човек који је уживао у цигарети и чаши вискија – имао је турнир за заборав.

По доласку у Мексико, тиму је речено да не пије локалну воду, али Пасарела је јасно мислио да се коцкице леда у његовом вискију, касно увече, не рачунају, па је након тога добио озбиљан напад дијареје. Тренирао је нормално два дана пре утакмице са Јужном Корејом, био је најављен као стартер, али је потом отпао. За тих неколико дана смршао је седам килограма.

Вратио се тренинзима пре трећег меча у групи против Бугарске, али је покидао мишић на левој нози. Тимски лекар је тврдио да је играч појачао тренинг без дозволе, док је играч инсистирао да се повредио зато што је био приморан да игра.

Никада више није играо за Аргентину и остао је убеђен да постоји завера између Марадоне и тренера Биларда да га избаце.

Верујте коме хоћете, али је Пасарела на крају спаковао кофере и отишао на плажу.

Марадона му то никада није опростио и касније је написао: "Те 1986. године смо ломили душу док се он сунчао у Акапулку."

Уочи четвртфинала против Енглеске, Пасарела се поново разболео и примљен је у болницу са чиром на дебелом цреву. Марадона је одбио да га посети.

Потрага по Мексико Ситију да би се пронашао комплет за четвртфинале

Реми против Италије, победа од два гола над Бугарском и победа од 1:0 над Уругвајем значили су да је све било спремно за четвртфинале против Енглеске.

Била је то токсична, грозничава атмосфера коју су додатно подгревали медији – Фокландски рат је још свеж у мислима – што је гарантовало да ово неће бити само још једна обична утакмица.

Марадона је изјавио: "То је само фудбал и тачка." 

Али нико није веровао у то, а најмање он.

Касније је признао: "Сви смо пре утакмице изјавили да фудбал нема никакве везе са Малвинским (Фолкландским) ратом... Глупости!"

Енглески навијачи су скандирали током утакмице осмине финала против Парагваја: "Доведите Аргентинце, желимо још један рат!"

Бивши аргентински војници послали су телеграме играчима, позивајући их да понове успех ракета које су потопиле британски разарач "ХМС Шефилд".

Време између утакмице против Уругваја и четвртфинала са Енглеском изгледало је као вечност, али је на крају репрезентацији Аргентине лакнуло што је имала паузу.

Тиму је речено да ће морати да игра у резервној варијанти, у тамноплавим дресовима које су носили против Уругваја, али Билардо је желео другачије мајице, јер су оне које су имали биле тешке и неподношљиве, посебно на загушљивој мексичкој врућини.

Проблем је био у томе што спонзор дресова – "Л'Кок Спортиф" – није имао ниједну мајицу са отвореним вратом које је тим тражио, нити је имао времена да их направи.

Технички помоћник Рубен Мошела и економ Тито Бенрос су шетали по Мексико Ситију како би пронашли дресове који су прикладни за играње четвртфинала Светског првенства. Избор су сузили на два – први је био сличан постојећем дресу, а други је био светлије боје.

"О не, не тај", рекао је видно згрожени Билардо, да би неколико тренутака касније Марадона ушао, показао на дрес и рекао: "Како је ово леп дрес, Карлосе. У њима ћемо победити Енглезе."

"Добро", рекао је тренер, "онда ћемо овај."

И тако, 24 сата пре једне од најупечатљивијих утакмица у историји фудбала, у импровизованој радионици, економ и запослени у Клубу Америка извезли су бројеве на новим јарко плавим дресовима у сребрно-сивој тканини коју обично користе тимови америчког фудбала.

Он је мали, дебео и има само једну ногу

План Енглеске никада није био да стриктно чувају Марадону, иако је избор Терија Фенвика – централног дефанзивца са рекордним бројем жутих картона на Светском првенству – свакако послао поруку.

Селектор Енглеске Боби Робсон му је наводно рекао: "Не брини, Тери, он је мали, дебео и има само једну ногу". Речи које су га вероватно прогањале до краја живота.

Браун је сажео осећања аргентинских играча: 

"Дошли смо на центар терена, интонирају се химне... Кажем вам – као да ми је неко ставио нож међу зубе. Желео сам да се осветим победом у мечу. Оставио сам нормалан живот иза себе. И сви смо мислили исто. Никада нисмо причали о Малвинском рату, али смо се сви променили."

За утакмицу која ће заувек остати упамћена као једна од најзначајнијих утакмица свих времена, прво полувреме је било сасвим обично.

Затим је уследила петоминутна рола Марадоне, када је свету показао две крајности свог карактера на терену: лукавог, опортунистичког варалице и недодирљивог фудбалског маестра. Лупеж или витез? Готово сигурно обоје.

Био је то наступ који га је, у очима нације, преобразио из фудбалског генија у легенду.

Злогласни гол – "Божја рука" – у 51. минуту уследио је након нехотичног волеја Стива Хоџа који се претворио у додавање уназад, након што је лопта одлетела високо у ваздух.

Требало је да то буде лопта Питера Шилтона, али је голман закаснио "пола" секунде.

Први је скочио Марадона, у ваздуху је наместио тело као да се спрема да удари лопту главом, а затим је избацио песницу и ударио лопту, која је одскакутала до празног гола.

Чинило се да су сви видели играње руком – сви осим главног арбитра Алија бин Насера из Туниса ​​и бугарског линијског судије  Богдана Дочева.

Дочев је, иако је тада рекао да је био уверен да је гол био потпуно регуларан, само два дана касније признао члану судијске комисије да је видео играње руком, али да није поништио погодак јер га је главни судија већ признао.

Три и по минута након "Божје руке", уследио је гол који се и данас описује као један од највећих голова икада постигнутих. Гол који се никада не би догодио да је Бин Насер досудио очигледан фаул над Гленом Ходлом у акцији која је претходила.

Очаравајућих десет секунди бриљантности, када је Марадона кренуо у лудачки поход са своје половине терена, завршило се тако што је он мирно убацио лопту у мрежу за 2:0, претходно заобишавши и противничког чувара мреже.

Утакмица је променила животе, не само Марадони, већ и његовим саиграчима и многим енглеским играчима.

Фенвик, енглески жестоки централни бек, покушао је да уздрма Марадону, али се овај вратио на терен након указане помоћи, а потом је пролетео покрај њега у другом полувремену на путу до онога што је названо "голом века".

Фенвик је одиграо 20 утакмица за Енглеску и, осим 16 минута у пријатељској утакмици са Израелом у фебруару 1988, четвртфинале је био његов последњи пуни наступ за национални тим.

Касније је признао да је био 20 година огорчен због елиминације са Светског првенства у Мексику.

Да није добио жути картон на почетку утакмице због фаула над Марадоном, готово сигурно би га срушио ван казненог простора, а не само прешао руком преко стомака док се приближавао Шилтоновом голу.

Хектор Енрике је постао национално благо Аргентине. Човек који је додао лопту Марадони, непосредно пре него што је кренуо у хипнотизујуће дриблинге, касније је присвојио асистенцију и објаснио: "Са оваквим квалитетним додавањем – да је промашио, ја бих га убио."

Голман Енглеске Шилтон никада није опростио Марадони, не због тога што је играо руком, већ што се није извинио због тога. Касније је одбио да позове Марадону на свој опроштајни меч. Дијегов одговор је био предвидљиво кисео.

"Истина, није ме позвао – ох, срце ми крвари! Колико људи уопште иде на голманову опроштајну утакмицу? Голманову?!"

Годинама касније, Крис Водл је дао своје виђење "Божје руке":

"Многи навијачи Енглеске никада неће опростити Марадони због онога шта је урадио. Али, да је Гари Линекер то учинио на другој страни, и даље би га славили као хероја."

Енглески везиста Стив Хоџ никада није могао да замисли како ће размена дреса са Марадоном на крају меча утицати на његов живот.

Тај један тренутак обезбедио му је будућност, али и будућност његовим потомцима. Дрес је читавих 20 година био позајмљен Националном музеју фудбала у Манчестеру, а затим је, у мају ове године, продат на аукцији за 7,1 милион фунти, чиме је постао најскупље плаћен комад спортске меморабилије.

Недавно је објављено да се лопта коју је Марадона два пута убацио у мрежу налази на аукцији, где се очекује да ће бити продата за око три милиона фунти.

Власник лопте? Судија утакмице Бин Насер.

Крај је требало да буде срећнији

Следећа је била Белгија, изненађење турнира.

Због победе над Енглеском, Аргентинци су се осећали неуништивим, а утакмица је "отворена" у 51. минуту.

Хорхе Буручага је убацио лопту прег гол, а Марадона је, дивним ударцем спољним делом стопала, пребацио белгијског голмана Жан-Марија Пфафа и сместио лопту у мрежу.

Затим је узео лопту на неких 30 метара од гола, у трку избацио тројицу одбрамбених играча и променом смера дошао пред гол. Пре него што је Пфаф могао да одлучи шта да уради, Марадона је још једном затресао мрежу.

Његова бриљантност је још једном одлучила исход меча. Овај пут је трајала 12 минута. После најбољег индивидуалног наступа икада виђеног на утакмици Светског првенства, Аргентина се пласирала у финале, где ће се састати са Западном Немачком.

За Марадону је то била најтиша утакмица у нокаут фази, иако му неће бити ускраћена коначна реч.

Упркос томе што је водила са 2:0, Аргентина је дозволила Западној Немачкој да се врати у игру и изједначи у 81. минуту, головима Карл-Хајнца Руменигеа и Рудија Фелера.

Неколико тренутака касније, лопта која се одбијала пала је у гужву на центру терена. Са два противника која су га затворила и два друга која су му блокирала пут, Марадона је приметио Буручагу који се спремао да крене дијагонално на десној страни.

Пустио је да лопта двапут падне, пре него што је послао савршено додавање за саиграча који је већ био у пуном трку. Трећим додиром, нападач је послао лопту у угао гола.

"Дао ми је најбољи пас у каријери, онако како само он може", рекао је Буручага.

"Не знам где сам пронашао снагу да претрчим те последње метре."

Још једном се Марадонино доношење одлука у кључним тренуцима показало пресудним и осигурало да се трофеј Светског првенства врати у Аргентину.

Била је то његова пета асистенција на турниру, на којем је такође постигао пет голова, што значи да је био активно укључен у десет од 14 голова свог тима и погодио половину од укупног броја шутева у мету.

Када су се вратили у базу, играчи су се ухватили за руке и обишли почасни круг око терена за тренинг.

То је био домет њиховог славља. Директорима аргентинске федерације није пало на памет да организују било шта, осим да себи обезбеде седишта у првој класи на лету кући, док је њихов победнички тим путовао економском класом.

Крај је требало да буде срећнији.

Нераскидива веза која је била изграђена између играча – те браће по оружју – током година постепено се претворила у затегнуту, клеветну серију односа.

Марадона је водио Аргентину до финала Светског првенства 1990. године у Италији, где их је победила Западна Немачка.

До тада је његова каријера постала његова зависност од кокаина и он је суспендован на 15 месеци 1991. године, након што је пао на тесту.

Поново је био капитен своје земље на Мундијалу у САД 1994. године, али је послат кући након што је био позитиван на ефедрин.

Али у лето 1986, када је закорачио на балкон у Каса Росади са пехаром Светског првенства у рукама – исти онај балкон са којег је бивша прва дама Аргентине, Ева Перон, одржала чувени говор својим "вољеним сиромашнима" – Дијего Армандо Марадона је знао да је коначно остварио свој сан.

Никада више неће бити тако срећан као у том једном тренутку.