Колумне и интервјуи
Дан независности: Како је Трамп отео посао Холивуду
Док је критиковао папу, понтифекс из Беле куће само је изговорио оно што је дубоко у мозгу дубоке државе – ви знате да наш бог има најбоље авионе и ракете
Ако противнички играч промаши оба слободна бацања, сви добијате бесплатна пилећа крилца, тако је гласила објава са џиновског екрана коју су гледаоци утакмице из завршнице НБА лиге испратили са неупоредиво више ентузијазма и аплауза него било коју акцију тима за који навијају. Негде испод бесплатних пилећих крилаца, у доњем делу екрана нашла се и реклама "прослављамо 250 година независности" уз лого "Слобода 250".
Да су нека срећнија, хладноратовска времена где су увек и сви знали где станују демократија, слобода и људска права, већ би имали низ холивудских епских филмова о америчкој изузетности али је прослава великог јубилеја, бар за сада, остала на пригодним трибинама, концертима, изложбама, специјалним издањима робе за масовну потрошњу и... пилећим крилцима.
За мање важан јубилеј снимљен је пре 30 године незаборавни филм "Дан независности" – чија радња можда звучи некако глупаво али опет не много глупље од симултаних открића најутицајнијих западних медија да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење са којим ће да нападне Америку. У овом, тада убедљиво најгледанијем филму који је зарадио рекордних 813 милиона долара, ванземаљци нападају Америку како би им отели природна богатства.
У једном тренутку, председник мудро закључује - ако нису спремни за дијалог мораћемо да употребимо нуклеарно оружје. На крају, сви амерички авиони полећу у обрачун са ванземаљском силом, предвођени америчким председником који као бивши пилот седа у авион којим је летео у неком од бивших ратова. И ванземаљска цивилизација је нестала.
Појавила се, међутим, већ на следећем америчком јубилеју када је у част 240. рођендана "водеће демократије" снимљен "Дан независности-нова претња", у складу са основним правилом плитке памети дубоке државе – што си богатији и наоружанији, све ти више прете. Овај, знатно неуспешнији филм ипак има више смисла јер сада ванземаљци нису напали Америку већ инкогнито слетели у Африку где су направили огромну бушотину како би експлоатисали тамошња богатства, уништили читаву планету и са тим сировинама одлетели у васиону.
И шта су друго могли да ураде Американци него да спашавају планету у задњим минутима филма. Мада није сасвим јасно шта се десило са сировинама – да ли су остављене сиромашним афричким народима или су, ипак, допремљене у Белу кућу где се сировине одлично чувају или, ипак, у федералне резерве где ће бити безбедне од ванземаљаца.
Да је било среће за холивудску уметност ове године би на Дан независности гледали и трећи део тог стваралачког чуда, али су изгледа продуценти одустали јер је други део прошао јако лоше, а из несуђеног дела повукао се сценариста који се радије представља као власник франшизе "Дан независности".
Љубитељима холивудске уметности остаје само да у сновима пролазе кроз чудесне заплете у којима цивилизација, тј. Американци одлазе у свемир да једном заувек униште те ванземаљце који их нападају и пљачкају на сваки јубиларни Дан независности. Али остао је сценарио.
Тешко је прихватити истину да неће бити новог спектакла о спашавању цивилизације, ресурса и председницима који на дрвеним двомоторцима уништавају ванземаљце. Филмска уметност свакако неће ништа изгубити, али се та мисионарска потреба за чувањем планете и њених ресурса из Холувуда потпуно излила на носаче бродова и у главу председника који је постао продуцент, сценариста, режисер, кастинг менаџер, главни глумац и једини дистрибутер у спектаклу у којем су ванземаљци заправо сви који не припадају једној земљи, војном савезу или енергетском картелу.
Тако да смо у Трамповом филму гледали напад на Иран јер његов нуклеарни потенцијал угрожава свет, ликвидацију читавог руководства како би преживелим грађанима испод рушевина помогли да изаберу демократске лидере и одбрану женских права која се завршила убијањем 180 девојчица. На крају се испоставило да је ова читава антихоливудска радња, јер се угледи главних јунака стално смањују, свела на причу - ко ће контролисати танкере у Ормузу.
Историчари нису сасвим сигурни колико су година, од настанка до данас, Сједињене Америчке Државе провеле у миру. Да ли су 18, 19 година или можда чак 24 године издржале без ратова, бомбардовања и осталих хуманитарних интервенција ван својих граница. Име неке божанске ироније у чињеници да се најдужи амерички мир догодио када је земља била у депресији или тешкој економској кризи, уочи Другог светског рата. Та 1941. година би могла остати упамћена као година у којој је Вашингтон први пут ушао рат јер је нападнут, мада неки историчари тврде да се и упади група Панча Виље из Мексика у Нови Мексико третирају као напади на САД.
Друга историјска иронија је да је први мандат Доналда Трампа био најмирољубивији део савремене америчке историје, што му борци за производњу оружја, нафте и истине нису заборавили.
Јер како је цветала производња авиона, носача, ракета и бораца за људска права на навођење, цветао је и број америчких интервенција – процењује се да је у протекле три деценије америчка држава покренула 250 ратова, интервенција или специјалних акција и готово све су имале озбиљну подршку забринутих новинара, тронутих професора са угледних универзитета и холивудских активиста.
Као бизнисмен који ужива да реже кадровске листе, Трамп је у другом мандату рекао да може и без њих, али је тиме и сасвим оголио америчку политику до те мере да чак ни британска влада није могла да га подржи када је кренуо да показује моћ америчке државе.
Ирански рат би за историчаре могао да остане упамћен и по томе што се њему Католичка црква противила више и озбиљније него када су у Салвадору припадници тамошње хунте уз помоћ америчке службе убили надбискупа Ромера док је служио мису. Његов убица Алваро Саравија никада није одговарао пред судом, а надбискуп је 2018. проглашен за свеца.
И док је критиковао папу, понтифекс из Беле куће само је изговорио оно што је дубоко у мозгу америчке дубоке државе – само ми знамо тајну између добра и зла, а и ви знате да наш бог има најбоље авионе и ракете. Тако би и 250. годишњица могла да остане упамћена као година у којој је напукла коалиција католичке и протестантске цркве и западних империја које су вековима желели да цивилизију цивилизације старије од њих.
"Нама је Бог поверио задатак да се бринемо о добробити 300 милиона људи али последњих година примећујемо да се ти људи не понашају разумно", говорио је најславнији Енглез 20. века Винстон Черчил о проблемима мисионарске, хришћанске мисије над Индијом. Негде на маргинама историје Другог светског рата, остала је невероватна чињеница да је од глади током тог рата умрло три милиона Индуса, што је шест пута више од страдалих Британаца у рату. "Како то да онда није умро и Ганди", питао је духовити Черчил.
Потписник ових редова имао је прилику да слуша предавање Леха Валенсе на Универзитету Дјук у којем жовијални лидер који се поиграо са историјом објашњава настанак Солидарности. "Имао сам десет чланова и био предмет подсмеха, али је један Пољак постао папа, подржао мој синдикат а ја преко ноћи добио 10 милиона чланова".
Та мисионарска свест да неке народе и цивилизације треба приближити Богу, а удаљити их од сопственог богатства са којим ће свакако неко напреднији умети боље да располаже, види се од Акропоља до Кејптауна. Али историјска најава Трампа да ће ноћас једна цивилазиција нестати, деловала је тако да би се чак и Данијел Сервер могао да осети посрамљен. Сервер је иначе деценијски албански, муслимански лобиста који је у нашим медијима представљан као директор Института за мир из Вашингтона, ослањајући се на елементарну логику дане може постојати приватно, профитно предузеће које се зове Институт за мир.
Медији и јављају де ће поводом великом јубилеја бити штампана и посебна едиција америчких пасоша са ликом Доналда Трампа. Добро је да се тако нешто није догодило у било којој другој земљи, ван НАТО пакта, јер би већ имали протесте због незамисливе диктатуре. А ако би та земља имала нафту или нешто чиме не располаже рационално, лидер би са тим пасошем могао да оде у земљу која сме да га прими.
Live
