Ко је Ванг Хунинг, "учитељ државе" с којим се Вучић састао у Пекингу
У својим списима Ванг наглашава потребу за уважавањем превлађујућих политичких, социјалних и културних услова у НР Кини и супротставља се "уграђивању" демократије западног стила у домаћи политички систем. Неки западни филозофи сматрају да је Ванг "можда најважнији интелектуалац данас"
После нереда на Капитол Хилу у Вашингтону 6. јануара 2021. у Кини је цена једне књиге, штампане три деценије раније, порасла за више од 3.000 пута у односу на првобитну. Примерци "Америке против Америке", политичког теоретичара Ванг Хунинга из 1991. на интернету су коштали чак 2.900 долара.
Скениране странице путописног романа почеле су да круже мрежом. Током читаве године кинески онлајн форуми и одељци за коментаре били су препуни дискусија о Ванговим запажањима о назадовању америчког друштва, нарочито културе.
Ванг Хунинг је сада четврти по редоследу од седам чланова Сталног комитета Политбироа Комунистичке партије Кине (КПК), врха власти у Народној Републици Кини. Ванг је, такође, на челу Народне политичке консултативне конференције, врховног саветодавног органа Свекинеског народног конгреса, тамошњег парламента.
Корисници кинеских друштвених мреже називају Ванга, једног од водећих политиколога у земљи, "гоши" (буквално "учитељ државе"), што је почасна титула утицајних државних саветника током више хиљада година "средишњег царства". Неки западни филозофи сматрају да је Ванг "можда најважнији интелектуалац данас".
Реформа не на штету стабилности
Председник Србије Александар Вучић је у Пекингу, током недавног обележавања деценије од покретања кинеске Иницијативе "Појаса и пута", разговарао са Вангом. Био је то други њихов сусрет, после оног из 2019. Ванг је боравио у Београду 2016. пратећи председника Си Ђинпинга у посетама иностранству, али се, као и увек, клонио "светлости рефлектора."
Ванг, својевремено најмлађи професор на шангајском универзитету Фудан, међу 10 најпрестижнијих у НР Кини, опширно је писао о борби против корупције, националном суверенитету и кинеском политичком систему. Близу 20 књига и низ чланака својевремено веома плодног писца данас помажу разумевању куда друга најмногољуднија земља на свету стреми.
Ванг је осамдесетих година помогао развоју онога што у западној литератури зову теорија "неоауторитаризма" – назив са којим се професор не слаже и себе одређује као "неокласичара". То је да земљама у развоју, попут Кине, треба чврста држава како би спровеле властите тржишне реформе. У ауторском раду из 1986, који је изазвао низ дебата у врховима КПК, Ванг се залагао за "неопходну концентрацију" централне власти ради спровођење тржишних реформи.
У својим списима Ванг наглашава потребу за уважавањем превлађујућих политичких, социјалних и културних услова у НР Кини и супротставља се "уграђивању" демократије западног стила у домаћи политички систем. Ванг инсистира да политичка демократизација не би требало да премашује достигнути ниво развоја земље, или да, по кинеској пословици, "помаже расту изданка вукући га из тла".
Ванг тврди да се политичка реформа не сме спроводити на штету стабилности. Верује да је снажно и јединствено централно руководство пресудно за даље реформе које подстиче унутарпартијска демократизација, а не да буду покретане споља.
По књиге, уместо у набавку
Познаваоци описују 68-годишњег Ванга као скромну и дискретну личност, која се одувек ретко појављивала у јавности. Од малена је био заљубљеник у књиге. Према једној анегдоти, пошто му је прва супруга, такође универзитетски професор, једно јутро дала списак шта да купи за породицу, Ванг се увече вратио без потрепштина, али са цегером пуним нових књига.
Уз академска достигнућа, Ванг је стекао углед и помажући студентском тиму Фудана да освоји серију међународних дебатних првенстава на телевизији пред милионима гледалаца крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Ни то није измакло пажњи многих партијских и државних функционера, укључујући председника Ђијанг Цемина (1989-2004), који је више пута позивао Ванга да се придружи централној влади у Пекингу.
Но, Ванг је невољно мењао свој научни живот за онај бирократе. Више је волео, како је наведено у списима, да се усредсреди на академска истраживања политичке филозофије. На крају су га, ипак, убедили и 1995. се 40-годишни Ванг преселио у Пекинг.
Првобитно је био шеф политичке групе у Централној управи за политичке студије. Члан Централног комитета КПК је постао 2002, у Политбиро је ушао 2012, а пет година касније и у Стални комитет.
Сматра се да је Ванг допринео теоријским формулацијама док су на челу НР Кине били Ђијанг, Ху Ђинтао (2003-2013) и од 2012. Си Ђинпинг. Односе се на основна питања са којима се Кина данас суочава и на будући правац који земља треба да изабере, без угрожавања њене базичне сигурности и стабилности.
(Преко)потребно "престројавање"
У основи Вановог размишљања јесте забринутост због проблематизовања вредности и културе друштва. Док је у време догађања на тргу Тјенанмен у пролеће 1989. КПК наглашавала резултате у економској сфери и побољшању животног стандарда људи, Ванг је сматрао да то неће бити дугорочно решење. По њему, кинеској политичкој култури је било потребно "престројавање".
Тада је Ванг био у посети САД, добивши шестомесечну стипендију тамошњих институција. Искористио је то у потпуности путујући по земљи, посетивши више од 30 градова и скоро 20 универзитета. Подједнако импресиониран и критичан, објавио је књигу "Америка против Америке" чијих 400 страна одражавају двосмислена осећања многих којима је било омогућено да путују у иностранство и први пут оду у САД.
Ванг је супротставио стварну Америку какву је видео, замишљеној Америци коју су многи идеализовали.
Четири аспекта живота у САД који су импресионирали Ванга, а нису постојали у НР Кини тог доба, били су свеприсутно коришћење кредитних картица, личних рачунара, личних аутомобила и фиксних телефона у сваком дому. Наравно, све то је НР Кина сада углавном стекла. По броју паметних телефона и других технологија, Кина је чак надмашила САД.
По Вангу, најбогатији магнати света су наспрам осиромашених америчких заједница. Широко рекламирани демократски систем насупрот "недемократској" контроли коју врши приватни капитал. Предводнике модерности контрастира са заосталостима америчког друштва.
То откриће је дубоко узнемирило Ванга и заувек променило његов поглед на Запад и последице идеја које долазе одатле. Био је запањен логорима бескућника по улицама Вашингтона, неконтролисаним криминалом услед продаје и коришћења дроге у сиромашним црначким четвртима Њујорка и Сан Франциска, као и корпорацијама које су се, чини се, стопиле са администрацијом и преузеле одговорност за њу.
Оно што је Ванга фрапирало била је комерцијализација свега – становања, транспорта, радне снаге, па чак и здравствене заштите. Написао је како су у САД "месо и крв људи, знање, секс, политика, моћ, земља – све предмет уновчења". Констатовао је да "иако модерна западна цивилизација може донети материјални напредак, то не мора нужно довести до побољшања (људског) карактера".
Водећи противник либерализације
Закључио је да се Америка суочава са "незаустављивим подводним токовима кризе". Изазвале су је друштвене супротности између богатих и сиромашних, белаца и црнаца, демократске и моћи олигархије, егалитаризма и класних привилегија, индивидуалних права и колективне одговорности, традиционалне културе и непрестаних промена у односима међу људима, њиховим идентитетима и економији савременог друштва.
Некада идеалиста у погледу Америке, Ванг је постао водећи противник либерализације. Тврдио је да се НР Кина мора супротставити глобалном либералном утицају и бити културно јединствена и самоуверена нација којом управља јака централизована партијска држава.
То је одражавало Вангову жељу да усклади марксистички социјализам са традиционалним кинеским конфуцијанским вредностима и легалистичком политичком мишљу, максималистичким идејама о државном суверенитету и моћи, те национализмом. Тако настаје нова основа за дугорочну стабилност и раст, имуна на западни либерализам, сматра Ванг.
У међувремену, Вангово мрачно виђење распада САД се показало пророчанским. Та земља се све мање доживљава као светионик либералне демократије, фасцинантан симбол боље будућности.
Уместо тога, то је све више Вангова Америка: деиндустријализација; пропадање сеоских подручја; прекомерно присуство финансијског капитала; неконтролисане цене некретнина и учвршћивање самоодрживе рентијерске елите; моћни технолошки монополи који ефикасно делују ван владиног оквира и способни да сруше све конкуренте; огромна економска неједнакост; хронична незапосленост; зависност од дрога; бескућништво и криминал; хаос у култури; историјски нихилизам; распад породица и пад стопе наталитета; јавни очај; духовну малаксалост; искљученост из друштва и метеорски раст проблема менталног здравља; губитак националног јединства и посвећености суочених са падом и једва прикривеним самопрезиром; дубоке унутрашње поделе, расне тензије, немири; политичко насиље и земља која се све више приближава распаду.
И све више политичких мислилаца на Западу схвата да либерализам нису само приче о демократском избору, слободним медијима и поштовању људских права. По њима, либералну културу су прогутали нихилистички индивидуализам и обоготворена потрошња.
"Сада постоји оштар осећај, укључујући и у Вашингтону, да либерализам можда тренутно пропада", коментарисао је један аналитичар. "Расте страх да је, барем у нечему, Ванг можда био у праву."
Концепт "Заједничког напретка"
За то време у НР Кини, упркос одлучним мерама за сузбијање политичког либерализма, а као последица усвајања неких од елемената тржишне привреде, појавили су се проблеми које је Ванг уочио у САД. Зато је председник Си у јануару 2021. изјавио: "Апсолутно не смемо дозволити да се јаз између богатих и сиромашних повећа".
Тако су се КПК и државе оријентисали на значајан концепт "Заједничког напретка". "Постизање општег просперитета није само економско питање, већ и важно политичко питање везано за партијску политику", упозорио је Си, генерални секретар КПК.
"Заједнички напредак" је описан као средство за "правилно бављење односом између ефикасности и правичности". Концепт се односи на богатство које сви деле и у материјалном и у културном смислу.
Благостање се не односи само на неколицину, нити се ради о апсолутно једнакој прерасподели, а до њега би требало напредовати корак по корак. Циљ "дубоке трансформације" је и осигурање да "тржиште културе више неће бити рај за феминизиране звезде и да се у вестима и јавном мњењу више не клања западној култури".
Човечанство је сведок великог трагања за преокретом глобалног тренда проистеклог из економског, технолошког, културног и политичког хаоса који Запад преживљава. НР Кини су можда запретили слични друштвени изазови, па су захваљујући и Ванг Хунингу, КПК и држава предузели радикално различит приступ од Запада.
Има мишљења да ће, уколико било која земља успе у том великом трагању, вероватно то бити НР Кина. Напорно достизање циља би могло увелико одредити будућност глобалног управљања.
