Поп у џипу – хаха

Већ сам писао о медијској "обради" СПЦ, посебно на N1 и Nova.rs, као примеру пропагандног новинарства. Заправо, тај сектор наших гласила нема скоро никакво право да се жали на непрофесионалност медија блиских власти. Јер и они сами су, убрзо по настанку, постали произвођачи приземне пропаганде.

Вероватно да је црвена линија између "прегрејано ангажованог новинарства" и пропаганде пређена са N1 серијалом "Јунаци доба злог" (2022). Посебно пристрасне биле су епизоде "Љиљана Смајловић: Пуковница релативизације" и "Иринеј Буловић: Вучић у мантији".

По истом моделу могла се оцрнити буквално свака особа у нашем јавном животу, па су тиме ови медији практично сами себе дисквалификовали из круга релевантних гласила.

Овде ћу, најпре, нешто да кажем о овом другом уратку, кад већ пишем о хибридном рату против СПЦ, а затим ћу да пређем на две омиљене пропагандне јавке атлантистичке машинерије: "попови возе скупа кола" и "црква не плаћа порез".

"Већ сам наслов довољно говори о квалитету и интонацији ове телевизијске дрскости огрезле у просташтву последње врсте", рекао је за "Вучића у мантији" Божидар Зечевић.

Овај филмски и ТВ критичар замерио је пре свега изразито једнострани избор саговорника – од Ане Лалић (НДНВ), која пребацује владици што јој једном приликом није рекао "добар дан", до Родољуба Кубата, "познатог по нападима на Његово преосвештенство", а који му замера што је у својој епархији онемогућио "кобасицијаде", "куленијаде" и "пихтијаде" у време Великог поста (не зна се шта је од овога двога већи злочин).

Зечевић је оценио да је овај ТВ документарац направила "домаћа 'дубока држава'", оличена у овдашњим атлантистичким медијима, као образац начина на који ваља третирати СПЦ у грађанској Србији.

Емисију је критиковао и Филип Родић, који мисли да наводи о владици Иринеју "представљају озбиљне инсинуације и позив на прогон". Тако се Његово преосвештенство без икаквих основа сумњичи да је одговоран за трагичну смрт епископа Јеронима, иако је "истина да је све што је владика Иринеј учинио у том случају било на захтев самог Јеронима и за циљ имало само заштиту његовог достојанства".

Ово и Небојша Лазић назива "језивим лешинарењем над смрћу блаженопочившег владике Јеронима, на основу низа претпоставки недоказивих и недоказаних, што и сами саговорници тврде".

Такође је проблематично, указује Родић, позивати за сведока против епископа бачког извесног "оца Серафима", односно Бојана Јовановића, "који се и даље појављује у нечему налик мантији и камилавки, иако је давно рашчињен", "а иначе је радо виђен гост у разним проусташким емисијама, попут 'Бујице' коју води декларисани усташа Велимир Бујанец".

"Ана Лалић бриљира акробатским повезивањем владике Иринеја са Ратком Младићем помињући неке 'недефинисане људе који су испод мантија имали маскирне панталоне' на обележавању годишњице Новосадске рације. По њој је то 'демонстрација става да имамо Ратка Младића као хероја, а те исте униформе су носили људи који су починили злочине'. Какве униформе? Камуфлажне панталоне које се виде на једном човеку на једној слици нису војничке и такве носе младићи (и девојке) широм света, укључујући и левичаре."

За Родића је скандалозна и оптужба Ане Лалић да владика Иринеј "прогони сваког ко има реформаторски дух и оне који покажу да имају неке људске особине", поручујући јој "нека оснује цркву са Кубатом, па нека је реформишу до миле воље, под патријархињом Биљаном Стојковић".

У вези с оптужбом још једног саговорника, Златоја Мартинова "да се на литургијама СПЦ више не помиње име васељенског патријарха Вартоломеја", Родић каже да је ту "опет незнање на делу", јер "свештеници на литургији помињу свог епископа, епископи свог патријарха, а патријарх своју сабраћу", па и патријарх Порфирије "на свакој литургији, поред осталих, помиње и васељенског Вартоломеја". Све у свему, закључује Родић, "ова емисија није напад само на једног од најеминентнијих српских владика, него на читаву СПЦ".

И Небојша Лазић целу ову емисију назива "низом спинова, злонамјерно упакованих". То исто уочава и Марко Делић: "У читавој конструкцији епизоде против епископа бачког очитује се да је главна мета, у коју ови егзекутори in spe гађају, заправо СПЦ."

Слични пропаганди карактер може се уочити у ТВ прилозима у којима су предмет напада службена возила којима се служе владике. Иако су многа од њих дакако луксузна, она најчешће нису ништа изузетно у односу на мноштво сличних возила на улици.

Када је митрополит Амфилохије, 2020. године, одлучио да као бирач изађе на изборе у Црној Гори – а тада је било одлучујуће јер се рушио режим Мила Ђукановића – довезли су га у "џипу" каквих је на хиљаде на нашим улицама. Но, од тога је направљен циркус. Зоран Кесић се изругивао како "Амфилохије изађе из џипа, па гласа" (овде 2:08—2:10), хахаха, поп у џипу, разумете, баш смешно, хаха...

Када су пак владике, 2021. године, одлучиле да изнајмљеним аутобусом, заједно дођу на заседање Сабора, и то је дочекано с изругивањем и оптужбама да је реч о популизму. "Претходних година је свештенство на овај дан обично народу представљало колекцију луксузних аутомобила, што сада из неког чудноватог разлога, који не можемо ни да претпоставимо (?!) — није случај. (…) То стварно јесте шок на који морамо да се навикнемо."

Све је то био део пропагандног наратива: "Црква данас не ваља ништа, зато ја нисам верник и зато мрзим попове – јесте ли само видели како је патријарх Павле ишао трамвајем? – ја истина ни тада нисам био верник, нити сам ишао у цркву, али Црква мора да се мења, баш мора да се реформише, мада ја лично ни тада нећу ићи у цркву нити ћу да постанем верник, али не, не, она мора скроз да се промени..."

Овде се опет ваља сетити Парентија који каже да "људи из мејнстрим медија, попут других пропагандиста, настоје да ужлебе (prefigure) наш доживљај неке теме позитивном или негативном етикетом". "Луксузни возни парк" управо је таква негативна етикета којом се у атлантистичким медијима "ужлебљује" јавни доживљај свега што Црква ради — рецимо, одлуке Сабора.

Како лепо примећује Слободан Стојичевић у књизи Хибридни рат против Српске православне цркве, "колико пута до сада је попис возног парка испред Патријаршије био 'ударна вест' на насловницама, док су сами ставови СПЦ и друге одлуке Светог Архијерејског Сабора – о Косову и Метохији и другим најважнијим националним и црквеним питањима – биле споредна и једва поменута вест. Наравно да се као последица овога у свести јавности полако 'таложи' подсвесни асоцијативни след: 'СПЦ – скупи аутомобили – попови лопови'. (...) Ово је практично 'играње подсвешћу' јавности или другим речима — психолошки рат" (овде 337—338).

А кад се непрестаним понављањем успостави негативни стереотип "попови – скупи аутомобили", настаје ситуација у којој "стереотипи у јавном дискурсу чине сувишним свако доказивање и расуђивање" (овде 159).

Слично "ужлебљење" мишљења негативном етикетом јесте општа галама да "Црква не плаћа порез" (рецимо: Д. Грухоњић, Г. Чомић, Н. Чанак, Љ. Крстић, итд.). Зоран Кесић (који се такође хвали да никако није верник), понавља већ отрцани негативни стереотип: "не смета ништа што се деца лече СМС порукама а Црква ослобођена плаћања пореза – издајник си и ако на ту чињеницу подсетиш."

Међутим, "ни Црква, ни свештеници, нису изван пореског система Републике Србије – као и сви остали грађани на све производе и услуге плаћају ПДВ по важећим пореским стопама".

"СПЦ је, као и све друге верске заједнице у Србији, ослобођена плаћања пореза на донације и прилоге верника, приходе од богослужбених активности (крштење, венчање, опело…) и имовину која служи искључиво за верске сврхе (цркве, манастири, парохијски домови…). Али, ако Црква обавља економску или комерцијалну делатност, онда важи исти режим као за друга правна лица па се плаћа порез на добит, ПДВ (ако се пређе законски праг) и порез на имовину која није искључиво верска."

Такође, објекти Цркве се третирају као економски када се рачунају цене струје, телефона, гаса и осталих комуналија (не плаћају као домаћинства, већ као предузећа – значи, вишеструко скупље).

Фама о неплаћању пореза настала је тако што су, по Закону о порезу на имовину, све верске заједнице ослобођене његовог плаћања за богомоље, али га плаћају за све остале некретнине (конаци, станови, пословни простори) или земљиште (пољопривредна имања, шуме итд.).

Патријарх Иринеј је, међутим, 2017. године – због спорог враћања (реституције) зграда и земљишта национализованих 1945. и доцније — објаснио да СПЦ неће плаћати порез на имовину све док јој држава најзад не врати одузето. Дотле је, наиме, СПЦ било враћено 72 одсто земљишта, али свега 25 посто квадратних метара зграда.

Реституција још увек траје, и када се коначно заврши, ова привремена мера, која је врста притиска на администрацију да више не отеже с поступком, свакако ће престати да се примењује.

Дакако, када говоримо о црквеној имовини и приходима, нема никаквог спора да Црква данас ужива материјално благостање веће него икада у последњих стотинак година. А владике и свештеници су "само људи" (Д. ап 10, 26). Међутим, једно је питање да ли црквени оци могу да живе скромније, или за које све сврхе Црква троши новац – премда се зна када се и како то питање поставља – а сасвим друго је бесомучна антицрквена пропаганда којом нас засипају атлантистички медији.

Такође, једно је бојазан наших верујућих да се јерархија случајно не отуђи и не одметне од народа, а сасвим друго оно што је отац Стеван Јовановић назвао "покушајем United media групе да оправдано незадовољство значајног дела српског друштва политичком и друштвеном ситуацијом у земљи окренe против СПЦ".

Нажалост, то није случајни и приватни рат неке медијске компаније против одређене конфесионалне установе. То је структурално детерминисано и систематски организовано поткопавање носећег идентитетског стуба једног народа и његове државе, како би се преузела потпуна контрола над тим народом. Ту разлику морамо научити да правимо. И тај циљ непријатеља овог народа не смемо да олако схватимо, мирно гледајући како нас тама крајње окупације још једном потапа.