Ускоро: Крај "ратовања са нултим ризиком" за кукавичке Европљане

Јостејн Хауге (Jostein Hauge), професор Универзитета у Кембриџу, поводом последњег говора америчког председника Доналда Трампа у Генералној скупштини УН написао је следеће:

"Као истраживач међународне политичке економије, то тврдим сасвим озбиљно - међународни поредак 'заснован на правилима' је мртав. У Генералној скупштини УН Трамп крајње неформалним тоном говори о уништењу једне државе. У сали влада тишина. Нема заједничког протеста. Нема званичног приговора.

И све то превазилази пуку реторику.

Америка је бомбардовала Иран, што је очигледно кршење међународног права.

Америка је отела лидера Венецуеле и пљачка природна богатства те земље, што је очигледно кршење међународног права.

Америка је пооштрила блокаду Кубе, што је очигледно кршење међународног права.

Ту је, наравно, и геноцид у Гази, чему Америка пружа безусловну подршку.

После Другог светског рата Америка је била један од главних архитеката система који је требало да подстиче светску сарадњу. Ипак, Вашингтон је доследно кршио правила тог система да би остварио своје империјалне интересе. Систем је зато изгубио сваки легитимитет."

У другој објави осврнуо се на лик и дело "министарке спољних послова" ЕУ:

"Каја Калас ниједном није осудила Трампову администрацију због незаконитог бомбардовања Ирана – које је довело до затварања Ормуског мореуза – нити због покоља 120 недужних ђака. Упркос томе, поносно објављује да врши притисак на Иран да поново отвори мореуз и да 'побољша стање људских права'.

Запад је у очима остатка света постао предмет подсмеха. Већина његових лидера понаша се попут кловнова. Учествују у хладнокрвном убијању деце и свесно крше међународно право на сваком кораку. Па ипак, усуђују се да на светској позорници полажу право на 'моралну и правну супериорност'."

Наведене две објаве на платформи Икс само су кап у мору сличних коментара проницљивијих аналитичара међународних односа који последњих година са све већом запањеношћу прате у шта се наш свет претвара уз помоћ тако очигледних "дуплих аршина" које намеће "Колективни запад".

Али постоји и друга, можда још опаснија "западњачка неједнакост" која би могла да распламса један веома опасан, чак фаталан рат.

Када слушамо Сергеја Лаврова и друге руске званичнике како зборе о Западу, схватамо да им се тај Запад – заправо већ гади. Јасно је и зашто. Поводом све жешћих напада украјинских снага на циљеве дубоко у унутрашњости Русије, политичари из држава тзв. Запада непрестано упозоравају да се ти удари спроводе помоћу западне технологије и западних сателитских и других обавештајних података.

Дакле, где је украјинско залеђе?

Очигледно не у западној Украјини, него у срцу западне Европе – у Немачкој, Италији, Великој Британији, Пољској … свуда где се производи оружје за кијевски режим. Пошто је реч о чланицама НАТО-а, то "залеђе" сматра да га штити Вашингтонски уговор и његов члан 5 који свим чланицама гарантује колективну одбрану.

Велико је питање да ли је тај члан заиста чудотворни "смоквин лист" за сва непочинства, како верују чланице НАТО, а чињеница је да се Русија суочава са озбиљном дилемом: бори се против непријатеља чије је залеђе наоко безбедно и мора да пази да нападима на то "украјинско залеђе" не изазове сукоб са НАТО пактом и трећи светски рат. Истовремено је руско залеђе изложено све дрскијим нападима НАТО држава који се оркестрирају преко територије Украјине.

То је клопка у коју Запад покушава да увуче Русију како би је дугорочно исцрпео и раскомадао. Реч је о непоштеном војсковању коме може да стане на пут или пораз Украјине, или још шири и још разорнији рат.

Москва је то јасно формулисала још у септембру 2024. када је Владимир Путин упозорио да удари западним ракетама дугог домета дубоко на територију Русије нису могући без западних сателитских података и западног особља које израчунава путању за циљеве, те да то значи непосредно уплитање земаља НАТО у конфликт у Украјини.

После првих таквих удара, уследио је новембра исте године "орешник" на Дњепар, уз поруку да Русија задржава право да гађа војне објекте земаља чије се оружје користи против ње. И ту је суштина проблема.

Уверење да се Европљани боре непоштено, подло, преко леђа Украјинаца и њихове огромне жртве, а против њихове "руске браће", има дубоке историјске корене јер није мало оних који сматрају да Запад води неморалан рат. НАТО је по конвенционалним снагама несумњиво јачи од Русије, па ипак се у рату против ње бори нефер и подмукло.

Некада би се рекло да крши начело "једнакости оружја".

Једнакост оружја (equality of arms / paritas armorum) у етици и праву рата означава начело према коме би сукобљене стране требало да имају приближно једнаке услове, могућности и средства за вођење борбе и одбрану. Иако се појам најчешће користи у процесном праву (право на правично суђење), у етици рата – у оквиру доктрине праведног рата (Just War Theory) – он отвара сложена морална и правна питања.

У историјској етици рата, нарочито у средњевековном витешком кодексу, једнакост оружја била је темељ моралности сукоба, односно "моралне симетрије". Сматрало се да борба има смисла и да је часна само ако су противници у сличном положају, а напад на ненаоружаног или знатно слабијег противника важио је за кукавичлук.

Зато су кроз историју забележени чести покушаји да се забрани оружје које нарушава ту равнотежу: Други латерански концил је, на пример, 1139. године имао за циљ да забрани самострел јер је омогућавао паорима да из даљине убију витеза у оклопу. Савремена етика и право рата, међутим, више не инсистирају на премиси да војске треба да имају исту количину или исти технолошки ниво наоружања (што је у пракси немогуће), већ се усредсређују на једнакост пред законом. У рату зато важе иста правила за све: без обзира на то да ли је рат праведан или не, и без обзира на то ко је технолошки надмоћнији, обе стране морају да поштују иста правила (Женевске и Хашке конвенције).

Истовремено важи и забрана асиметричне предности стечене недозвољеним средствима: технолошки слабија страна не сме да користи забрањене методе (живи штит, перфидију или тероризам) да би надокнадила мањак ватрене моћи, а јача страна не сме да примењује прекомерну силу.

Пошто материјална једнакост оружја данас више не постоји, етика рата се ослања на начела сразмерности и разликовања. Војни одговор надмоћније стране не сме да проузрокује штету – нарочито међу цивилима – која је несразмерна непосредној војној предности која се жели постићи.

Технолошка надмоћ доноси и већу моралну одговорност за прецизност и избегавање колатералне штете, а обавеза јасног разликовања бораца од цивила још је строжа за страну која располаже напредним системима осматрања и прецизним оружјем. И у том погледу видимо да после удара хиљада руских дронова и ракета на циљеве у Украјини има релативно мало цивилних жртава на украјинској страни, док знатно скромнији напади украјинских дронова често односе сразмерно много више живота руских цивила – управо зато што снаге Кијева не поштују правила која штите цивиле у оружаним сукобима.

А шта је са основним постулатом да у рату важе иста правила за све?

Правна и фактичка заштићеност "украјинског залеђа/позадине" – дакле чланица НАТО пакта и ЕУ – од руских напада показује да ни "бојно поље" није исто за Русију и Украјину. По класичном праву неутралности, држава која једној зараћеној страни испоручује оружје, обавештајне и податке за навођење пројектила не може да се позива на заштиту коју ужива неутрална држава. А управо ту заштиту Запад себи бахато присваја, иако формално није ни неутралан, ни зараћен.

Такозвани "раван терен за све" (level playing field), који Западњаци тако радо помињу када је реч о овом рату, осмишљен је тако да је Украјина смештена "на узвишицу" у односу на Русију. Иако је Русија на први поглед моћнија, западни савезници кијевског режима су при креирању услова под којима се води овај сукоб створили толико "нераван терен" да он уистину представља предност за Украјину – односно за њене спонзоре са Запада, праве господаре овог рата.

Реч је о ратовању "без ризика", које је морално спорно, а етичке дилеме таквог ратовања је први пут у савременој Европи отворило управо НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године. Команда НАТО-а је тада увела правило да пилоти у раној фази кампање не смеју да лете испод 15.000 стопа (око 4,572 километара). Циљ је био да се елиминише ризик од југословенске противваздушне одбране и преносних ракетних система ("stinger", "стрела"). Иако је са становишта војне логике и бриге за сопствене војнике та одлука била разумљива, у међународној јавности, међу филозофима и етичарима, па чак и у организацијама за људска права (попут Амнести интернешенела), проглашена је дубоко неморалном.

Разлози за такву осуду своде се на три кључне тачке.

Прво, пилоти НАТО бомбардера су, да би сачували сопствене животе, свесно повећали ризик за веће страдање цивила на земљи. Лет на великим висинама, често кроз облаке и по лошем времену, драстично је смањивао могућност да се мете визуелно идентификују. Због тога је долазило до катастрофалних грешака – од бомбардовања албанских избеглица на путу Ђаковица–Призрен (када су пилотима трактори и цивилна возила изгледали као војна колона) до напада на путнички воз у Грделичкој клисури и аутобус код Лужана.

Друго, све се претворило у етички апсурд: критичари су истицали да је "хуманитарна интервенција", како ју је НАТО назвао, постала сопствени парадокс – животи пилота једне стране постали су апсолутни приоритет у односу на животе цивила које су наводно хтели да заштите.

И треће, према класичној доктрини праведног рата, легитимитет ратника проистиче из узајамности ризика. Рат без ризика претвара се у егзекуцију. Када је једна страна потпуно заштићена и недодирљива на небу, а друга нема никакву техничку могућност да узврати, сукоб губи карактер борбе и постаје једнострано уништавање. Правник са Универзитета Јејл Пол Кан (Paul W. Kahn) назвао је то "парадоксом ратовања без ризика": када нестане узајамни ризик, нестаје и морално оправдање за убијање које рат иначе даје борцима. Тиме се промовише кукавичлук уместо херојства и успоставља срамна хијерархија вредности људског живота – живот једног НАТО пилота вредео је више од живота десетина или стотина цивила који су страдали као "колатерална штета" услед грешака изазваних безбедносним протоколом.

Нешто слично дешава се данас и у рату Запада против Русије "до последњег Украјинца" – а све чешће и Украјинке. Западни лидери се тапшу по раменима и честитају сами себи јер "јефтино слабе Русију", а да при том прегнућу не губе животе сопствених сународника, док Украјинци гину као муве. Амерички сенатор Ричард Блументал отворено се хвалио да Америка за свој новац добија пун учинак, а да при том није погинуо, ни рањен ниједан амерички војник. Они, заштићени као бели медведи, из својих безбедних бункера без ризика нападају Русију.

У етичким расправама после 1999. године модел ратовања примењен на небу изнад СРЈ постао је архетип онога што се данас назива "ратовање са нултим ризиком" (zero-casualty warfare). Његови непосредни наследници су неморални западни политичари склони кукавичлуку, сви они који данас свесно подстичу рат у Украјини, а сами не ризикују готово ништа. Управо зато се ти политичари руским лидерима све више гаде – и подстичу све жустрије расправе о томе како даље.

Европско "ратовање са нултим ризиком" против Русије све више даје за право академику Сергеју Караганову и другим аналитичарима који упозоравају да Русија, иако има знатно мање губитака од Украјине, и даље губи превише драгоцених живота својих најбољих људи и да томе треба што пре стати на крај. А сви слутимо шта то значи.

У свету у коме је "поредак заснован на (западним) правилима" постао фарса у којој европски хушкачи рата другима држе моралне придике, не може се победити у сукобу поштовањем правила која друга страна непрестано крши. Ако једна страна ратује из заклона и не осећа тежину рата, рат може да траје унедоглед, а на крају може чак и да га изгуби управо она страна која пристане на нефер услове борбе које јој је наметнуо подмукли противник.

Европска унија и НАТО пакт управо то раде: диктирају "рат са нултим ризиком" преко леђа Украјинаца које Кијев лови по улицама и сада чак оковане лисицама шаље на фронт.

Није тешко разумети шта то значи за Русију и свет. Ако не жели да искрвари у овом сукобу, Русија ће пре или касније бити приморана да кукавичке европске лидере који се крију иза украјинских скута, натера да се врате правилима "витешког ратовања". Данас то не значи једнакост оружја – али значи иста правила за све. Ако је руско залеђе на удару европских ракета и дронова, рат који следи тешко да ће моћи да поштеди украјинску "позадину" – државе западне и источне Европе.

У супротном ће Запад, упркос свим проблемима које му тај рат доноси, наставити "ратовање са нултим ризиком" преко украјинског "посредника" који крвари уместо Западњака.

Све је извесније да ће се земље ЕУ и НАТО-а, тек када на својој кожи осете страхоте рата, присетити дипломатије и прибећи мировним преговорима са Москвом. Пред нама су опасна времена јер су улози све већи. Европа неће моћи у недоглед да јефтино напада Русију и уједно избегава непосредне последице рата.