"Бомбардан" за залазак НАТО алијансе
Какву лекцију Блиски исток доноси "Западном Балкану"?
Бајденова администрација је, после украјинског, сада покренула још један рат. Вашингтон бомбардује Блиски исток као меру одмазде након смртоносног напада на америчку војну базу у Јордану. Операција, уперена на низ локација у Ираку и Сирији које према тврдњама Беле куће користе "иранске снаге и њихови савезници", уследила је после недавне погибије троје америчка војника који су били део трупа подршке за илегалне операције у Сирији.
Тачније, те америчке трупе су заправо окупаторске – помажу крађу сиријске нафте и блокирају деловање сиријских безбедносних снага.
Упркос бомбастичним најавама западних медија, ефекти "савезничког" бомбардовања по диктату Америке нису постигли жељени учинак јер су напади били очекивани, унапред најављени, зато се већина "мета" повукла на време. Администрација америчког председника је уочи бомбардовања чак сугерисала Ирану преко швајцарске амбасаде да нападне неке унапред одређене циљеве како би Американци на светском политичком паркету "сачували образ", али је Техеран ту понуду одбио.
Удари на стационарне мете у Сирији и Ираку стога нису начинили већу штету, изузев у подручју где су амерички бомбардери, да цинизам буде потпун, гађали складишта оружја која су коришћена за борбу против – Исламске државе (ИД).
Широј јавности је зато остало прикривено да Бајденова администрација у Ираку уништава сопствену борбу против тероризма и напада оне који се боре против исламских радикалаца. Тако је америчко ваздухопловство дигло у ваздух сво наоружање ирачке бригаде која се борила против исламских екстремиста. Снимак који је освануо на интернету приказује експлозије у команди операције Анбар и команди 13. бригаде Хасхд ал-Сха'би после америчких ваздушних удара у ирачкој провинцији Анбар. По среди је јединица која се борила – против ИД!
У међувремену амерички државни секретар Ентони Блинкен неуверљиво истиче да његова најновија "тура" по државама Блиског истока има за циљ да са америчким "партнерима поради на плану којим би био постигнут трајан мир у региону, уз трајну безбедност за Израелце и Палестинце".
Елијах Ј. Магниер је исмејао апсурдност те Блинкенове изјаве тако што ју је превео на свима разумљив језик: "Америка: Не желимо ескалацију рата на Блиском истоку, али смо бомбардовали Јемен и убили 10 Јеменаца, бомбардовали смо Сирију и Ирак и убили 16 Ирачана и 7 Сиријаца, али ипак апелујемо да не дође до ескалације јер ћемо вас још жешће бомбардовати наредних дана. Уједно шаљемо бомбе Израелу како би бомбардовао Газу."
Водећи западни медији, заокупљени снимцима америчких бомбардера, пропустили су важнију причу – да је Америка у незавидном положају на Блиском истоку и да је у процесу повлачења из тог дела света. После америчког атентата на иранског генерала Касама Сулејманија 2020. године, руководство Ирана је обзнанило да је то ставило тачку на присуство САД на Блиском истоку. Од тада се Иран и његови савезници марљиво припремају за постизање тог циља. Врућу фазу процеса покренуо је 7. октобра пре свега Хамас (што је био одговор на скрнављење џамије Ал-Акса у Јерусалиму 2. октобра од стране ционистичких досељеника). Следеће кораке су покренули Ансар Алах у Јемену и Катаиб Хезболах у Ираку. Америка и савезнички Израел су одговарали бруталним нападима, што је била кардинална грешка.
Слично је било и када је Бајден наредио ваздушне ударе "против групе милиција" у Сирији, што је августа 2021. изазвало нови циклус узајамног насиља. Тадашњи израелски премијер Нафтали Бенет позвао је тада Бајдена да следи стратегији "смрти од хиљаду посекотина"; план је предвиђао да се САД и Израел супротставе "Ирану кроз комбинацију бројних малих акција на више фронтова – војних и дипломатских – уместо са једним драматичним нападом", известио је Аксиос.
Насупрот тим плановим је "Осовина отпора" која користи мале и све веће резове да би временом елиминисала присуство САД на Блиском истоку. Том процесу смо сада сведоци. САД се већ повлаче из Ирака, о томе преговарају са ирачком владом. А то је тек почетак…
Алекс из "Блек Моунтин Аналисис" пише: "Покушајте да схватите следеће – ово није оно о чему сањам или моје мишљење; ово је сурова реалност! 'Осовина отпора' је 7. октобра покренула рат. Прво против Израела и западне окупације Блиског истока. Рат неће бити окончан док све окупационе снаге не напусте Блиски исток, док се у Израелу не примени решење две државе или сви људи на Блиском истоку не буду мртви – и тачка. Не оцењујем те догађаје кроз емоције, немам никакве интересе у региону. Ово је логична оцена онога што се тренутно дешава у региону. Неће престати све док се један од та два сценарија не оствари."
Све то има важну поруку и за "Западни Балкан". У Србији и Црној Гори су 1999. године становници поздрављали једне друге са "бомбардан" уместо "добар дан", известили су тада репортери западних медија.
Отпор бомбардовању технолошки јачег противника био је одлучан, али недовољно успешан да би успео да измени резултат; Србија је морала да потпише "Кумановски споразум". Сличну судбину већ деценијама деле и становници Блиског истока. Али ситуација се полако мења. "Бомбардан" би могао у не тако далекој будућности да постане поздрав који ће размењивати амерички окупаторски војници и морнари. Већ данас видимо да јефтини дронови могу одменити авијацију и пресећи важне морске путеве, а противваздушна заштита коју пружају савремени руски или кинески противваздушни системи могла би да направи много већи дар-мар међу америчким и британским авионима.
Водећи политичари у Европској унији, међутим, још увек верују да ће НАТО алијанса бити вечна и да ће западне земље увек бити оне које ће одлучивати о судбини многих других, "подређених" им земаља. Али све то се може брзо променити. Већина европских политичких лидера не схвата да чувени члан 5 Вашингтонског уговора не гарантује "аутоматску заштиту" државама чланицама НАТО-а.
Уместо да нападнутој држави пошаљу у помоћ сопствене трупе, чланови НАТО-а могу да пошаљу само – хуманитарну помоћ. Уговор, наиме, предвиђа само "одговор" – и ништа више. Тај "одговор" може бити војни, али и не мора. Проницљиви геополитичари упозоравају да се у Украјини већ ради о спору између САД и Русије, где је у улози "посредника" не само Украјина већ и све чланице ЕУ и НАТО због своје дубоке умешаности у рат. Бела кућа је у бој послала "посреднике" управо зато да Американци не би трпели губитке. Зато Америка у Украјини води рат до последњег Украјинца.
Претња или напад на "проксија" (посредника) отуда није никакво изненађење, већ очекивани ризик. Америка то зна најбоље јер је управо зато гурнула Украјину у рат против Русије. Није, међутим, узела у обзир да се све то може веома лоше завршити и за ЕУ и НАТО, још посебно ако са своје територије угрозе Русију и њене интересе или пошаљу своје трупе у Украјину. Нема сумње да би тада ЕУ и НАТО искусили руски одговор.
Кључно питање је следеће: да ли би Америка ризиковала директан рат са Русијом и бранила државе ЕУ уколико би их Русија напала?
Џон Миршајмер, водећи представник реалистичке школе међународних односа, сматра да се то не би догодило. Истиче да је први интерес сваке земље самоодржање, а САД своју безбедност увек стављају на прво место. Чак и ако би Русија употребила тактичко нуклеарно оружје у западној Украјини или напала европске чланице НАТО-а због њихове умешаности у рат у Украјини, Сједињене Америчке Државе не би одговориле нападом на Русију, већ би дале све од себе да такав сукоб одмах зауставе, тврди Мершајмер. То би био тренутак откровења, јер би се исказало да је НАТО само "тигар од папира". Тада би тај војни пакт изгубио на значају и на Балкану. То би могао бити почетак краја НАТО-а.
И зато ће пре или касније, као што откривају и догађаји на Блиском истоку, доћи дан када ће амерички и европски империјалисти бити принуђени да се повуку и из својих удобних интересних зона у Југоисточној Европи где су стационирали своје испоставе под изговором да "стварају услове за мир", иако није тако; то видимо на примеру Србије јер угрожавају њен територијални интегритет и штете интересима српског народа који на тзв. "Западу" деценијама носи етикету претерано лојалног савезника Русије.
Док не куцне прави час, зато се треба наоружати упорношћу, јачати своју моћ и, пре свега, не признати независност Косова.
VV inauguration
