Далеко је Сунце

Последњих дана сам из полупрофесионалних разлога морао да читам много о црним рупама, оним објектима у свемиру са тако концентрисаном масом да из ње проистиче гравитација толико јака да ниједан облик материје или радијације, кад им се нађе довољно близу, не може да се отргне. Није да могу да схватим шта се тамо догађа, могу можда на прву, као јасно ми је, а онда кренем даље да мислим и видим да немам појма.

Гледам слике црних рупа које праве телескопи, односно овај један сад последњи, скоро да је па нов, Џејмс Веб телескоп. Чак ни како те слике настају, ни то не могу да схватим у потпуности.

Врело је овог лета, језеро ме хлади а ја гледам у Сунце јер тако се, преко дана, осећам најближи томе о чему читам.

Сад су пронашли неку црну рупу за коју кажу да је највећа за коју знамо. Открили су је преко закривљења светлости, нешто су друго гледали, неку галаксију која је удаљена од Земље стотинама милиона светлосних година, и онда им се преко закривљења светлости јавила та црна рупа.

Прво, стотине милиона светлосних година, од тога ми стварно није добро. А онда, кажу та црна рупа има масу као 30 милијарди Сунаца, 30 милијарди истих оваквих у какво гледам.

Пробам то да замислим некако, али не могу да замислим, мислим се сигурно постоји неки систем како се то замишља, ти људи који све то разумеју, који се тиме баве као што се ја бавим писањем. Онако како ја чујем реченице, како их видим у простору, како ми звук гласова сложених у речи и тих речи сложених у реченице некад изгледају као таласи који пролазе кроз све што постоји, као што их јасно видим како се одвајају са белог папира или белог екрана, можда тако ти људи виде и разумеју црне рупе, удаљене галаксије и стотине милиона светлосних година.

А светлосне године, иако знам шта су, увек морам да се подсетим, и кажем себи, то је растојање које светлост пређе за годину дана, и онда, на пример, морам себи да кажем е па сто милиона пута толико, толико је удаљена та црна рупа. Мислим, како то? И шта то значи за мене који стојим у Охридском језеру до колена? И ако то схватим, да ли ће ми то помоћи да будем бољи човек? Или ако не схватим, а трудим се, а ево кунем вам се, много се трудим, највише што могу, е па ако дајем све од себе, да ли ће ми то помоћи да решим неке проблеме које имам са собом, а нисам у стању да их решим гледајући у њих саме?

Да ли би било могуће да гледајући у црну рупу која је стотинама милиона светлосних година далеко, угледам зрно грашка на коме ми душа спава? То највероватније, што би рекла моја мајка, ни милиција не зна.

Тачно док сам био на овој последњој мисли, вероватно тренутак пре него што ћу се онесвестити од оволиког размишљања, неко је на плажи вриснуо, па је једно дете погодило папучом којом је гађало брата, и ја сам опет постао свестан свог непосредног окружења. А ту одмах поред мене, стајале су две жене са шеширима и наочарима за сунце, исто у језеру до колена као и ја, и причале су о чорбастом пасуљу. Једна га кува са сувим ребрима, наном и ставља стандардну запршку. Друга са свежим свињским месом, углавном плећка или врат, блендира поврће и на пола кувања убаци једну целу црвену паприку, охридску долгу, избушену виљушком, и на крају је тако целу избаци напоље.

Скроз другачији приступи, рекао бих. Сложиле су се око хлеба, бели, с тврдом корицом и ваздушастом средином. Ја сам се у себи сложио с другом варијантом, овом са свежим месом. Једино што бих додао је кашика маслиновог уља, на крају, кад се скине с рингле. Спасле су ме њих две, те две потенцијалне купачице, данас, на тој плажи.