Колумне и интервјуи
Зашто униполарност није постала "поредак", него је била "тренутак"
САД су прокоцкале прилику да мудро, далековидо, као хладноратовски победник бројним мерама на економском, геополитичком и другом плану биполаризам преобликују у хијерархизовани мултиполаризам под својим неприкосновеним лидерством. Нису капитализовале победу тако што су ојачале раније и формирали нове, савремене полуге своје доминације. А могле су
Одавно је и најзагриженијим американофилима сасвим јасно да је доба униполарности прошло и да је свет дубоко загазио у процес мултиполаризације. Неко време се у војно-безбедносним, политичко-дипломатским, медијским и научним круговима говорило о униполарности као поретку (новом светском).
А онда је све више почело да преовлађује мишљење да се ипак ради о једном прелазном, релативно кратком периоду без кључних показатеља поретка – о униполарности као тренутку.
Униполарност би условно могла да се схвати, у ствари, као глобална хегемонија, "једностожерност". Односно, као такав облик геополитичког стања и односа моћи где једна сила изразито, готово неприкосновено доминира светом у политичком, економско-финансијском, војном, обавештајном, пропагандном, културно-цивилизацијском, технолошком и другом смислу. А да би светски послови имали својство поретка требало би да то буде стање у коме су државе, организације и други чиниоци уређени сходно неком одрживом систему и хијерархији који почивају на утврђеним и како-тако поштованим правилима.
Дакле, у униполарности постоји само једна у толикој мери надмоћна држава да може да намеће сопствену вољу, интересе и променљива, ad hoc, само њој одговарајућа (квази)правила, те ни једна друга нити група супарничких земаља немају довољну снагу да угрозе ту доминацију и промене међународне односе. У униполарности светске и регионалне институције су подређене и (зло)употребљене од те једне глобалне силе која их користи када јој то одговара или их као "смоквин лист" за унилатерално деловање.
Униполарност практично инклинира: глобализму у идеолошком, светској влади у управљачком, глобалној држави ("глобалном селу") у правно-политичком, неолиберализму у економском, планетарном неоимперијалном експанзионизму у геополитичком и екуменизму као "свејереси" (Преподобни Јустин Ћелијски) у (псеудо)духовном смислу. Стога, униполарност подразумева да би садашње државе биле далеко и све даље од суверености, односно имале ограничен суверенитет, чије би елементе, наводно својом вољом преносиле (читај: биле би им одузимане) у корист наднационалних глобалних структура "Империје". У ствари, државе би постале неки вид различито рангираних и зависних полу-федералних јединица – "месних заједница" или "заселака"/"махала" у "глобалном селу".
Униполарност, која је настала после рушења Берлинског зида, гашења Источног блока и имплозије његове водеће државе, суперсиле, Совјетског Савеза, може се поистоветити са вестернизмом – тачније, са американизмом. Када је једна сила постала толико надмоћна као што су тада то биле САД, онда је она у планетарним размерама почела да влада готово разобручено, без контра-тега на глобалним теразијама моћи.
То значи да Американци: (а) нису поштовали ранија правила већ су наметали своја, по потреби, од случаја до случаја, да је (б) каква-таква хијерархија престала да постоји и да се о позицији других "играча" на "великој шаховској табли" одлучивало у Вашингтону, те да се (в) дотадашњи светски систем урушио, али не сам од себе, већ су то систематски чиниле САД подређујући међународне институције себи.
Да ли је онда униполарност била, у ствари, синоним за глобалну анархију?
Пре би се могло рећи да се радило о беспоретку. С обзиром на његову релативну краткотрајност, коју је човечанство доживљавало као "убрзање историје", долази се до (раз)решења енигме – није то био униполарни поредак, већ униполарни тренутак. Његов парадигматичан врхунац, а можда ће геополитичка историја закључити и "лабудова песма", представљала је ритуална агресија НАТО под америчким вођством на СРЈ 1999. године.
Америчка изградња глобалне позиције
Корени савремене униполарности су дубоки. Америчка премоћ на глобалном плану дуго, упорно, систематски и бескрупулозно је грађена, а теоријско-концепцијски je утемељена на поставкама корифеја англо-америчке геополитике. Пресудан искорак настао је онда када су САД окончале реализацију Монроове доктрине ширења "по меридијан", тј. када су привеле крају епоху доминације на америчком копну.
Суочене са максимумом територијалног развоја на телурократској основи, после које неминовно следи прво стагнација, потом опадање, унутрашње противречности и дезинтеграција, повукле су потез стратегијских, глобалних размера – крајем 19. века прешле су у таласократску фазу.
Тако најпре Атлантик и Пацифик, а потом читав светски океан постају медијум за ширење америчког утицаја "по паралели" и планетарну свеприсутност. Упоредо, ефикасно се користи "замор материјала" и све израженији, међусобно исцрпљујући антагонизам европских сила. Крупним корацима САД ступају на светску позорницу укључивањем у Први и нарочито Други светски рат.
Будући да су 1945. имале релативно мало људских и материјалних губитака, да нису ратовале на свом тлу и претрпеле разарања, те да су оствариле бројне недостижне економске, геополитичке и геостратегијске аквизиције, САД могу да се сматрају јединим, правим ратним победником. Остали, нарочито будући такмац СССР са 27 милиона жртава, били су Пирови победници.
Американци као "ратни профитери" обезбедили су најбољу послератну стартну позицију и привилегован статус. Тако је Бретонвудским споразумом (системом) установљеним јула 1944. у Њу Хемпширу (САД) успостављен темељ америчке монетарно-финансијске хегемоније, са полугама у виду тада основаног Међународног монетарног фонда и Светске банке. Сходно одавно установљеној геополитичкој логици да Евроазија – највеће, најмногољудније, ресурсима најбогатије и цивилизацијски најважније светско копно – представља кључ владања светом, САД су предузеле кораке за њено држање под контролом.
То је значило опколити Русију Rimland-ом, стискати је "Стратегијом анаконде" и "Обуздавати" је унутар Heartland-а, онако како су теоријско-концепцијски осмислили Мехен, Мекиндер, Спајкмен, Кенан…
У пракси се замисао остваривала искрцавањем у Нормандији и продором до централне Европе, тј. до контакта са Русима, који су већ били означени као будући планетарни супарник. Тако је настао један, трансатлантски амерички макро-мостобран (beachhead) на западу Евроазије. Други, транспацифички макро-мостобран, САД су формирале победом над Јапаном на Пацифику и атомским бомбама на Хирошиму и Нагасаки ради покоравања јапанског империјалног духа.
Потом се ширење наставило подршком Тајвану, успостављањем "полуострвског дока" у Јужној Кореји, ратом у Вијетнаму…
САД: биполаризмом ка униполаризму
На тај начин је опкољена Евроазија:
- Ухваћена је геополитичким и геостратегијским кљештима са источног и западног прочеља, што међутим, ни издалека није било довољно за њену потпуну контролу. Стога је на истоку окупиран Јапан, а на западу, на специфичан начин, знатан део Европе тако што је убрзо по окончању Другог светског рата и отпочињања Хладног рата спровођен Маршалов план и основан НАТО 1949. (и његово економско-политичко крило ЕЗУЧ 1950, претеча данашње ЕУ)
- Дуж евроазијског обода, тј. Rimland-а, склопљен је читав низ билатералних и мултилатералних савезништава. У том подухвату, који се обично назива пактоманија, кључни пактови били су АНЗУС 1951, СЕАТО 1954. и ЦЕНТО 1955, сви формирани ПРЕ оснивања Варшавског уговора, те се не могу формално оправдавати претњом супарничког савеза.
- Преостале "рупе у Rimland-у" попунили су оснивачи и кључне земље несврстаних, везујући за себе деколонизоване земље Африке и Азије како не би по принципу супротног отклона клатна отишле у наручје Москве. Треба ли подсетити да је у томе једна од главних улога геополитичке и геостратегијске "карике" била додељена Титовој Југославије после "историјског НЕ" 1948?
Дакле, формулом "кљешта+ пактоманија+ несврстани =контрола Евроазије" Американци су не само постигли недостижну предност над биполарним супарником, него и предуслове за глобално лидерство током касније униполарности, све до данашњег дана.
Њихови "пипци" обухватили су читаву Земљу, временом се умножавајући и умрежавајући. Ради доминације "пуног спектра" у послератном периоду САД су основале низ организација под својом контролом, а маскираних као међународне, хуманитарне, алтруистичке, медијске, демократске, невладине…, што је паралелно са јачањем "тврде" значило и изградњу "меке" моћи.
Совјетски Савез, хладноратовски амерички супарник, исцрпљивао се систематски и готово по свим показатељима заостајао у надметању две супер-силе. Поред совјетског нуклеарног арсенала, практично једини разлог за страх САД била је могућност стварања "осовине" идеолошки сличних Москве и Пекинга, што би потпуно "помрсило конце" Вашингтону.
Да се то не догоди побринуо се 1970-их "стари лисац" Хенри Кисинџер, који је "Стратешком триангулацијом" учинио да СССР и Кина постану појединачно блискији са САД него међусобно.
Остало је било мање-више рутина – САД су наставиле да граде свој тријумфални хладноратовски епилог, да би се рушење Берлинског зида претворило у нешто много више од симболике, а Источни блок и СССР "шап’том пали". Само на први поглед.
Униполарни амерички изазов: "глобална доминација" или "глобално вођство"
САД нису успеле да одоле самозадовољству разобрученог постбиполарног тријумфализма и глобалном хегемонистичком нагону. Можда је то било схватљиво, али не и дугорочно исплативо. Такође, САД се нису одлучиле да после слома ВУ и СЕВ, те имплозије Совјетског Савеза, по инерцији наставе са деструкцијом Русије, да је распарчају и дотуку, него су се тих фамозних деведесетих задржале у "балканском блату".
Тек су се стратешки тромо, корак-по-корак примицале западним границама Русије и задовољавале се оговарањима Горбачова и подсмевањима Јељцину.
Другим речима, САД су прокоцкале прилику да мудро, далековидо, као хладноратовски победник, бројним мерама на економском, геополитичком и другом плану биполаризам преобликују у хијерархизовани мултиполаризам под својим неприкосновеним лидерством.
Нису капитализовале победу тако што су ојачале раније и формирали нове, савремене полуге своје супериорности. А могле су. Сходно идеји З. Бжежинског, уместо "глобалне доминације" коју нису могле да задрже, требало је да саме креирају "глобално вођство", Међутим, опијеност победом била је јача од типичног западног прагматизма. Учиниле су управо супротно – на све стране су улазиле у конфронтацију и постепено запале у нерешиву позицију – пренапрегнутост.
Прави показатељ контрапродуктивне ароганције САД била је експанзија на исток Европе посредством НАТО и ЕУ, што Русија никако није могла другачије да протумачи него као претњу. Како би рекао амерички геополитички теоретичар С. Коен – уместо да централну и источну Европу изграде као "регион-капију" за мирољубиву политичко-економско-цивилизацијску везу са Русијом, САД су направиле нестабилан, баријерни "конфликтни појас" који је у Москви оправдано упалио аларм.
Дакле, уместо да униполарност претворе у поредак у коме би свет уредиле по свом укусу и обезбедиле свој дугорочни примат, Американци и читав Запад уживали су у варљивом, краткотрајном тренутку свемоћи.
Уосталом, промена из биполарности у униполарност није уследила великим ратом светских или (транс)континенталних размера (ако се Хладни рат не рачуна у "прави" рат) како обично стари поредак буде замењен новим. И та чињеница може да послужи као аргумент да униполарност може да се сматра прелазним стањем светског система.
Истина – вођени су и још се воде бројни транзициони ратови у више осетљивих региона света међународног и унутардржавног нивоа, а грађанског, међунационалног, верског, сецесионог и другог карактера, који се збирно могу слободније дефинисати као светски рат. То указује да се ради о процесу: о процесу мултиполаризације. Преобликовању од апсолутног ка релативизованом и потом мултиполарном униполаризму, те униполарном мултиполаризму и хијерархизованом мултиполаризму.
Не ради се о игри речи(ма), већ о нијансираним, тешко уочљивим, али ипак суштинским разликама.
Будући да многи теоретичари светског поретка сматрају да једино две силе приближних моћи доносе какву-такву равнотежу, фаза постмултиполарности по свој прилици ће прерасти у необиполаризам. Какав ће он бити и ко ће бити на два таса светских теразија? Хоће ли оне ипак превагнути на једну страну и вратити свет у униполарност – од Pax Americana на Pах Sinica, на пример?
Да ли ће се, онда, "варвари удружити" против "Империје" Кине уместо против "Империје" САД, као што је то данас?
А до тада, САД су и даље "најјачи пас у граду" (М. Олбрајт). Ако ништа друго, о томе сведочи њихов војни буџет, који је према званичним, јавно доступним подацима за 2025. био три пута већи од кинеског и пет пута већи од руског. Томе би требало придружити и готово 800 "правих" војних база широм света, да би тај број са осталим војним инсталацијама порастао за још неколико стотина. Логично – најгушћи размештај је дуж источне и западне "фасаде" Евроазије. Толико о још увек жилавој америчкој "тврдој" (над)моћи, а о оној "мекој" да се и не говори.
Ипак, америчка глобална супремација је у паду – мада још увек не стрмоглавом. Глобални престиж је темељно и непоправљиво уздрман. На мултиполаризацију се из Вашингтона још увек гледа кроз самозаваравајућу униполарну призму – да ће се из неприкосновености у неомонроистичкој Америчкој пан-области (Англо- и Латинска Америка) трансатлантским векторима задржати примат у већем делу Европе, те Блиском и Средњем Истоку, а транспацифичким векторима контрола ако не до кинеског "Првог", онда барем до "Другог низа острва".
Међутим, у покушају да са униполаризмом буду "једине", са одмицањем мултиполаризације САД неће остати ни "водеће".
Live
