Свет
Кијев је на коленима: Ко убија Украјину
Сукоб у Украјини се приближава тренутку у коме ће западни лидери, хтели то или не, морати да се суоче са стварношћу
Да ли је сада време да се рат у Украјини оконча? Чак и неки амерички медији, попут часописа "Нејшн", сада позивају на завршетак сукоба.
Европски лидери, међутим, и даље траже да се рат настави, све до "победе" Кијева. Ипак, о победи или поразу не одлучују жеље политичких лидера. Историја показује да о победнику у рату одлучује искључиво стање на терену.
Украјински рат, пише истраживачки новинар и политиколог Сет Ферис на сајту "Њу истерн аутлук", који је однео најмање милион жртава, управо улази у своју завршну фазу. А историје, додаје он, показује да се ратови, који су започињали очекивањем брзе капитулације, подстакнути погрешним стратешким проценама, завршавају катастрофом. Сукоб у Украјини се приближава тренутку у коме ће западни лидери, хтели то или не, морати да се суоче са стварношћу.
Историјских примера за то не недостаје. Од Наполеоновог похода на Москву, до Хитлерове катастрофалне инвазије на Совјетски Савез, наставља Ферис, стратешка охолост, погрешне политичке процене и потцењивање руске способности да издржи ударце довели су до последица супротних очекивањима оних који су те ратове започели.
И такође, додаје он, није никаква тајна да је то рат који је започела ЦИА. У ствари, читав пројекат нацистичке Украјине био је пројекат америчких обавештајних служби.
Мерцова реприза операције "Барбароса" из 1941. године
Они који су тврдили да је руска војска "слаба" и да "споро" напредује, очигледно нису разумели поенту: то је био рат исцрпљавања, у коме Кијеву не понестаје западног наоружања, већ, пре свега, људства.
Шта ће се десити када ЦИА, у њеном прокси рату против Русије, пита се Ферис, понестане Украјинаца? То се, у ствари, већ дешава. Украјина је данас засејана војничким гробљима, а земља је премрежена мучилиштима за оне који одбијају да иду на линију фронта.
Суд у Кијеву одредио је притвор Валентини Молодајој након што је она јавно проговорила о мучењу које се одвија у објекту под контролом јединице "Азов". Јединица "Азов" – која је у новембру 2014. године званично укључена у састав Националне гарде Украјине – и раније се суочавала са оптужбама да је у Маријупољу и другим деловима Донбаса управљала објектима у којима је вршена тортура.
Заробљеници у овом мучилишту су очигледно били изложени тортурама, а неки од њих били су повређени и трауматизовани. Међу њима је и 14-годишњи дечак, који је једва ходао. Касније је изјавио да су га унутар зграде претукли људи са фантомкама на главама.
Западни медији нису известили о овом шокантном варварству, примећује у уводнику сајт "Фондација стратешке културе" (ФСЦ). Зашто? Како би га, наравно, заташкали и како грађани Запада не би сазнали на шта њихове владе троше њихов новац.
Међутим, у тренутку када се ова вест појавила у украјинским и руским медијима, шефа кијевског режима Владимира Зеленског у Берлину дочекао је немачки канцелар Фридрих Мерц. Немачка је украјинском диктатору приредила почасти са војном гардом, и доделила му још 200 милиона евра као "зимски бонус", пише Еф-Ес-Си.
Европу већ потресају масовни протести због неподношљивих трошкова живота и сиромаштва, додаје овај сајт, али шта ће се догодити када постане општепознато да су те економске недаће великим делом узроковане финансирањем варварства под корумпираним неонацистичким режимом у Украјини.
Канцелар Мерц, који се заветовао да ће од Немачке направити највећу војну силу у Европи, потпуно подржава неонацистички режим у Украјини – у рату који све више постаје реприза операције "Барбароса" из 1941. године.
Има ли амерички обавештајни апарат сопствену агенду?
Амерички председник Трамп поново говори о миру, а дипломатске изјаве разоткривају дубоке поделе између Вашингтона и Брисела. Сукоб у Украјини се, међутим, неумољиво приближава тренутку стратешког обрачуна.
Трамп говори о миру, Москва се чврсто држи своје позиције, али америчка обавештајна заједница спроводи далеко агресивнију агенду конфронтације са Москвом.
Уосталом, сумњам да сам Трамп, сматра Ферис, може било шта да учини. ЦИА сада манипулише Европском унијом, додаје он, а она заузима отворено антируски и ратнохушкачки став. Док Трамп говори о миру, ЦИА распирује рат у Украјини – како то веома добро објашњава наслов једног недавног коментара. Суштински проблем нису ни Трамп ни Путин, каже овај новинар: проблем је амерички обавештајни апарат, који има сопствену агенду. Рат се наставља зато што поједини делови америчког система националне безбедности не желе да се овај сукоб заврши.
Заправо, ЦИА и америчка обавештајна заједница спроводе операције против Русије агресивније него што је то био случај у време Џозефа Бајдена. Ова противречност је упадљива, пише Ферис: ЦИА помаже Украјини да гађа руске рафинерије нафте, док Трамп ради на склапању послова за продају руског дизела.
Ово није кохерентна мировна стратегија, уочава он. Напротив, реч је о влади која шаље противречне сигнале, а обавештајна агенција делује према сопственим правилима и приоритетима.
Чудно, зар не?
Породично наслеђе повезано са нацизмом
Посредничке ратове могу продужавати спољне силе, али то не може преокренути њихов исход.
Треба се поново осврнути на оно што је већ сада историја. Рецимо, на речи бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, према којима споразуме из Минска Запад никад није имао намеру да поштује, већ су служили искључиво за куповину времена како би се Украјина поново наоружала и силом повратила Донбас.
И остало је, такође, историја: план који је осмислила ЦИА уништен је руском Специјалном војном операцијом, која је започела у фебруару 2022. године...
Наравно, Мерц у свом прљавом послу није усамљен. Европска комесарка и бивша немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен најавила је исплату 4,3 милијарде евра кијевској хунти као део ширег пакета помоћи од 90 милијарди за 2026. и 2027. годину.
Овај неизабрани високи бирократа ЕУ – Урсула фон ден Лајен, која, баш као и канцелар Мерц, има породично наслеђе повезано са нацизмом, подсећа Ферис – изјавила је да су та средства намењена за "одбрану" Украјине од наводне руске агресије и да су условљена "напретком кијевског режима у спровођењу реформи и борби против корупције". Да ли то она заиста мисли озбиљно? Да ли она озбиљно говори и "реформама у Украјини", која располаже центрима за мучење неподобних?
Уосталом, већи део Европе и НАТО, пише Ферис, понашали су се попут "Хитлерових принудих добровољних" (термин који описује оне који су спремно спроводили злочине), јер су управо они планирали такав ток догађаја. Сада, међутим, каже овај новинар, одбијају да се суоче са чињеницама – са стањем на терену – и то у тренутку када се Русија приближава завршној фази остваривања својих стратешких циљева.
Управо окретање од Русије ка ЕУ и САД донело је Украјини пропаст, примећује он; попут очајног коцкара, Зеленски сада подиже улоге у игри и покушава да опстане, не само политички, него и физички.
Колико дуго продужавати рат који сте већ изгубили?
Пут за окончање рата у Украјини је очигледан: европски лидери треба да се се суоче са суштинским неуспесима западне политике према Русији, али они настављају да пребацују одговорност на Трампа и Путина.
Кључно питање више није ко може да победи у пропагандном рату, каже Ферис, већ је питање је колико још живота мора бити жртвовано пре него што Вашингтон и његови европски партнери схвате да продужавање сукоба није исто што и победа. Кључ је у реалној процени војног односа снага.
Питање обима директне оперативне контроле коју је имала ЦИА, пише овај новинар, остаје тема која ће захтевати озбиљна академска истраживања. Јасно је да су размена обавештајних података, као и војна и финансијска подршка из Вашингтона продужиле борбе у Украјини далеко ван границе после које су даљи напори постали контрапродуктивни.
Што се тиче Европе, европски лидери су у овај сукоб уложили сав свој политички кредибилитет, економске ресурсе и безбедносну архитектуру, али сада се суочавају са тешком дилемом: како признати стратешки неуспех на основи претпоставки које су се показале катастрофално погрешним. И да је због тога жртвовано најмање милион украјинских живота?
Исход рата у Украјини неће одредити реторика Вашингтона, а ни декларације Брисела, већ оно шта је Русија спремна да прихвати за преговарачким столом, пише Ферис.
Историјски суд неће зависити од конференција за штампу у Вашингтону, Бриселу или Кијеву. Њега ће исписати реално стање на терену и, пре свега, они који ће остати да живе са тешким последицама рата.
Live
Наш избор
