Злослутно звецкање оружјем

Може ли иза бучног и агресивног звецкања оружјем минулих дана стајати потајна намера да се у могућим мировним (засад мало изгледним) преговорима с Москвом ојача слаба и тренутно губитничка позиција Кијева
Злослутно звецкање оружјемGetty © Ruma Aktar

Шта заиста стоји иза бучног и агресивног звецкања оружјем западних лидера минулих дана? Провоцирање пустошног светског рата или можда (само) покушај да се испослују преговори с Москвом и у тим преговорима (засад неизгледним) ојача слаба (тренутно губитничка) позиција Кијева?

Има, наиме, оних који, кад се о томе говори, подсећају, правећи паралелу, на ситуацију из осамдесетих година и времена Хладног рата. Тада је Запад реаговао затечено и успаничено због размештања совјетских ракета СС 20 средњег домета на тлу источноевропских земаља. И кренуо је с (успешном) контрамером: довлачењем америчког "першинга" један и два и њиховим распоређивањем (најпре) у Западној Немачкој, испословао је преговоре с Москвом о "ракетном проблему".

Хазардерски потези

О тада делотворној, такозваној дуплој опцији (или "двоструком колосеку") која је подразумевала "наоружавање да би се дошло до разоружавања" (изворној, иначе идеји тадашњег немачког канцелара Хелмута Шмита) детаљније нешто касније. 

Оно што се у овом тренутку сасвим извесно зна: успаничен због руског војног напредовања на широком фронту, посебно око Харкова, Запад реагује успаничено.

Грозничаво брише, улазећи све дубље у украјинску ратну лаву, своје "црвене линије" и ограничења, а његови лидери, дволично, сопствене чврсте речи и заветна обећања. Они, наиме, ових дана повлаче опасне хазардерске потезе, с несагледивим последицама.

Најављују оно што су, колико до јуче, тврдили да никад неће: слање сопствених трупа, под маском "инструктора", на украјинско ратиште. И, још хазардније: Кијеву се наједном дозвољава да офанзивним и разарајућим западним оружјем гађају циљеве дубоко на руском тлу.

Фамозни јубилеји

Шта заиста стоји иза ових паклених планова о којима ће, по свему судећи, коначна одлука пасти половином јула у Вашингтону, на НАТО самиту поводом седамдесет пете годишњице оснивања западног војног савеза?

Опет јубилеј с лошим, фамозним предзнаком. Да подсетим: с педесетом годишњицом алијанса је престала буде оно што је до тада била, одбрамбени савез: бомбардовањем Савезне Републике Југославије постала је агресорска сила с планетарним империјалним амбицијама.

Виктор Орбан очигледно нема дилеме о намерама НАТО стратега и јастребова. Знајући "изнутра" како ствари стоје, искусни мађарски премијер озбиљно, крајње забринуто, упозорава да се свет суочава, готово неизбежно, с великим ратом: НАТО планови, кад је реч о ангажовању у Украјини, подсећају на ватрогасца који бацачем пламена покушава да угаси ватру.

Путиново самопоуздање

И руски председник Владимир Путин упозорава Запад да се "опасно игра ватром" и провоцира сукоб глобалних размера. Чини то, међутим, с упадљивом, готово зачуђујућом смиреношћу и самопоуздањем. Видећемо, каже, како ће се понашати Сједињене Америчке Државе: у Вашингтону знају "наш паритет у стратешком наоружању".

Може ли иза бучног и агресивног звецкања оружјем минулих дана стајати потајна намера да се у могућим мировним (засад мало изгледним) преговорима с Москвом ојача слаба и тренутно губитничка позиција Кијева?

Мало је, наиме, оних који верују у брзоплето и бучно најављену мировну конференцију у Женеви. На подлози "плана Зеленског", с амбицијом да окупи готово све лидере света, она је, сем манифестационог, лишена унапред било каквог резултата и осуђена на неуспех. Из једноставног разлога: "друге стране", Русије, нема за столом. Тако су, наиме, организатори, иницијатори и "режисери" читавог подухвата хтели. Настрану чињеница да ли би Москва уопште, и да је позвана, хтела да у томе учествује.

Женева без "кључног играча"

О сасвим извесном неуспеху планиране мировне конференције, упркос инсценацији политичког спектакла, говори податак да у Женеви неће бити "кључног играча": иако су  западни лидери, посебно немачки канцелар Олаф Шолц и француски председник Емануел Макрон, уложили много напора и енергије да га приволе, кинески лидер Си Ђинпинг неће доћи. А с тим се рачунало, уз објашњење да је то једини лидер који би "могао да утиче на Путина".

Из Пекинга су јавили да "конференција не испуњава неопходне услове" за кинеско учешће на њој, указујући управо на чињеницу да су било какви мировни разговори и преговори без учешћа Руса неприхватљиви и апсурдни.

А преговори о "ракетном проблему", који је изазвао у то време, заиста, драматичну напетост између политички, идеолошки и војно искључивих и сукобљених блокова, почели су тек кад су се, наспрам совјетских ракета СС 20, покретних система с дометом до 500 километара, који су "угрожавали Европу", нашли амерички Першинзи.

"Ракетна идеја" Хелмута Шмита

Њих је "позвао у госте" Хелмут Шмит. Немачки канцелар је, у једном говору, предложио да се, као "одговор Москви", разместе америчке ракете, такође с нуклеарним главама, на западноевропском тлу, како би се, потом, испословали преговори са совјетском страном о њиховом обостраном уклањању и отклањању опасности.

Шмитово инсистирање је, по сведочењу тадашњег помоћника државног секретара Леслија Гелба, "извршило притисак на САД". Одлука о раније споменутом "двоструком колосеку", наоружавању ради разоружавања, и довлачењу Першинга у Европу, донета је на састанку (западних) министара спољних послова и одбране 12. децембра 1979. године у Бриселу.

Першинзи су стигли у Западну Немачку, Белгију, Холандију, Италију и Велику Британију. Москва је пристала на преговоре. Почели су Женеви, октобра 1980, док се у Белој кући још налазио Џими Картер. Касније су то преузели специјални преговарачи Пол Нице, с америчке стране и Јуриј Квицински, са совјетске, припремајући сусрет новог америчког председника Роналда Регана и совјетског лидера Леонида Брежњева.

Тврди преговарачи. Надгорњавања и прегањања. Чести прекиди и убацивање увек нових захтева у игри, који су се тицали ширих димензија безбедносних услова и нуклеарних гаранција за оба блока.

Попустљиви Горбачов

Преговори су с мртве тачке кренули тек с доласком (попустљивог) Михаила Горбачова на кормило Совјетског Савеза. Британска премијерка Маргарет Тачер преузела је посредничку улогу у оживљавању замрлог дијалога. Овога пута између Горбачова и Регана.

Совјетско-амерички самит у Рејкјавику (11. и 12. октобар 1986) означен је као "историјски". Оно што су тада договорили Горбачов и Реган, преточено је у "ракетни споразум" који су двојица лидера убрзо (8. новембра) свечано потписала у Њујорку.

Америчке ракете средњег домета, као одговор на сличне совјетске с друге стране, дочекане су у Западној Немачкој с гневом и дотад невиђеним протестима. Америчка војна база у Мутлангену била је опасана "живим зидом", гневним људима који су се у непрекинутом ланцу држали за руке.

У тадашњем главном граду Савезне Републике Немачке, варошици Бон (с мање од триста хиљада житеља), док су с друге стране Рајне, на брду Петерсберг, у државној резиденцији, заседали шефова влада и држава шеснаест НАТО чланица, против размештања Першинга протествовало је пола милиона људи. Међу њима нобеловац Хајнрих Бел. И Хари Белафонте. Певао је протестне песме на протестном скупу…

image