Мајкл, дечак из Брадине

Усташе су напале у село у којем није било војске. Убијали су редом и палили куће.

Мирко је чувао јагњад у шуми кад је видео куће како горе. Уместо да бежи привукао се кроз кукуруз ка кући.

Оца су тукли кундацима, а мајку и сестру силовали. Комшија Томислав, Хрват, србосјеком је пресекао гркљан оцу.

Олизао нож.

Све је то гледао шестогодишњи дечак.

Колумна

НАТО-арт

Онда су заклали мајку и сестру.

Убили Зељова, Мирковог пса, шарпланинца. Упрегнут у санке вукао га је по снегу. Кад су убили Зељова, Мирко је хтео да искочи из склоништа и уједе усташу.

Пили су ракију и певали.

"Ми, Хрвати, не пијемо вина,
већ пијемо крви од Србина."

Извели су вола Галоњу из штале, одрали и пекли на жару куће која је догоревала.
Пијани, од меке ракије пуне метила, наждрани од недопеченог меса, поспали су по дворишту запаљене куће.

Тек тада Мирко се извукао из кукуруза и потрчао према шуми. Трчао је целе ноћи, а кад је свануло наставио.

Нико никад неће сазнати како је из Брадине стигао до српске војске.

Командир га је ставио у пуха и одвео на Пале. Сместили су га код породице која је имала петоро деце.

Колумна

Крвави Божић у Кравицама

У Брадини су усташе убиле осамдесет Срба.

Радован и Марија Меденица су живели у Гери Индијани код Чикага. Скупили су помоћ за погорелце у Српској и дошли преко Беча на Пале. Свега су имали. И своју фирму и кућу са базеном, само деце нису имали.

Дошли су са надом да ће наћи неко сироче да усвоје.

У Влади на Палама неко се сетио Мирка, дечака из Брадине. Папире су завршили брзо, и маленић је са њима одлетео пут Америке. Учинили су све да заборави Брадину. Да заборави на зло што му се десило. Узели му учитеља енглеског, купили пса, понија да јаше по имању.

И дечак се опорављао. Брадину није помињао. И он је заволео њих.

Није било жеље коју нису били спремни да испуне.

Навикао се да их зове mum and dad.

Учио је добро. Одлично. Дали су га у најбоље школе.

Постао инжењер информатике. Докторирао. Основао своју фирму.

Године су пролазиле. Брадину, породицу, Зељова никад није помињао, нити они пред њим.

У тридесетој се оженио са Селин, хришћанком из Бејрута. Лепотицом дуге црне косе и зелених очију. Срели су се на факултету и више се нису раздвајали.

Учитељица

Нити је он њу питао о Бејруту нити она њега о Херцеговини. Добили близанце. Дечака и девојчицу.

Меденице су били пресрећни.

Имао је тридесет шест година кад је одлучио да види Брадину. Залуду га је било одговарати од пута. Са неке меморијске куке појавио се фајл са сликама из детињства. Морао је да оде.

У Брадину је стигао у сумрак. Пронашао преживеле рођаке. Слушао приче. Дао прилог за цркву и споменик, а онда заћутао.

Првим летом се вратио назад.

Изљубио је децу и отишао у канцеларију на десетом спрату у згради у центру.

Није се вратио кући те ноћи. Није јео, није спавао. Није проговорио ни реч. Запослене је послао на одмор.

Шест дана је само пушио и као курјак у кавезу ходао по канцеларији. У зору дана седмог отворио је прозор и закорачио у нигдину.