Виши интерес Кристофера Хила, или: Где је граница српског компромиса

Штета што баш сви грађани Србије нису приметили интервју америчког амбасадора Кристофера Хила ”Гласу Америке” пре пар дана, зато што се баш свих нас и тиче оно што нам је амбасадор том приликом открио.

Није да то нисмо и слутили, наравно, али сада то знамо и дефинитивно јер нам је речено недвосмислено.

При чему треба имати у виду да је то, што је речено недвосмислено, изговорио један дипломата. А дипломате, наравно, у опису свог радног места имају и рефлекс да дипломатски прибегавају благим формулацијама уместо тешким речима – тотално неслагање, тако, на дипломатском се каже "отворен и искрен разговор" – што ће рећи да је реалност по правилу далеко интензивнија од онога што је намењено јавности да чује.

Имајући дакле то у виду, да видимо шта је рекао амбасадор Хил.

"Наша позиција је веома јасна: сви треба да се прикључе санкцијама Русији, посебно земље које теже да се придруже Европској унији. Мислимо да је то исправна ствар."

У реду, ништа ново, ми мислимо да је то неисправно. А како смо ми барем 80 одсто грађана Србије, то значи да Хил у ствари захтева да се погази воља четири петине грађана ове земље зато што се њему тако хоће, шта оно беше демократија, но, није сад ствар (само) у томе.

Већ у ономе што је амбасадор потом рекао, шта ли му би да то призна, ничим изазван: "Многе мале земље су увеле санкције иако им то наноси штету, али су то ипак урадиле јер је то у вишем интересу, и у интересу веће групе каква је ЕУ. Волели бисмо да Србија уради исто, и да то буде део њеног пута ка евроатлантском систему."

Да ли се разумемо?

Њихов интерес је у односу на наш – виши интерес. Штавише, по цену штете коју ћемо ми због тога да претрпимо.

Штета је исходиште наших евроатлантских интеграција, што ће рећи, у НАТО. Где, иначе, такође нећемо у износу од 90-ак одсто, али Хил изгледа зна да ипак хоћемо. То јест, морамо, јер тако налаже виши интерес, односно, њихов интерес.

Управо то – да морамо да урадимо све што виши од нас кажу чак и кад нам то не одговара – представља и најпрецизнију дефиницију тог њиховог "поретка заснованог на правилима", њиховим правилима и нашем неотуђивом праву да урадимо све што нам кажу.

То су европске интеграције. То су евроатлантске интеграције у НАТО. Не служе све те интеграције да било коме нешто буде боље, него да се свим тим малим земљама, с нижим интересом од вишег интереса, одузме могућност да ураде нешто што није у том вишем интересу. Тако се остварује јединство тих партнера, укључујући и поменуто питање санкција Русији на које редовно пристају чак и они који се усуде да тим поводом нешто и прогунђају; Мађарска Виктора Орбана је у том смислу најочигледнији пример.

Уосталом, није ли све то још покојни Момир Булатовић лепо описао у оној чувеној сцени са Слободаном Милошевићем, Вореном Кристофером и празним листом папира на коме је наш председник желео да амерички државни секретар напише списак америчких услова за Србију. Па му је Кристофер то вратио назад уз објашњење да такав списак не може да постоји. Него у сваком тренутку морамо да урадимо све што од нас затраже. Нормално, по цену сопствене штете на коју нису нимало гадљиви.

При чему, ево још једног страховито важног закључка, поменута штета коју треба да претрпимо у све то име њиховог, дакле, вишег интереса – још само да је и квантификујемо – данас представља и најбољу понуду коју у том смислу они с вишим интересом имају за нас са нижим. Да имају нешто боље да понуде, то би већ и учинили, али немају.

Ово је пак од нарочитог значаја зато што нам показује куда нас заправо воде сви наши компромиси с њиховим захтевима.

Врло конкретан случај. Наше присуство, у видео-формату премијерке Ане Брнабић, на Кримској платформи која заговара војно решавање питања Крима, дакле, рат против Руса – иако Ана Брнабић том приликом заиста ништа нарочито неприлично није рекла, види се да се потрудила, успела је чак да Русију и не спомене – па и ако се нисмо прикључили тој Кримској платформи, као што објашњава шеф дипломатије Ивица Дачић, него смо се тамо само појавили а и то виртуелно, ако и није наишло на осуду Русије, сигурно да не може да има благотворан утицај на даљи развој српско-руских односа.

А заузврат, у замену за то не-унапређивање односа са Русијом, од Запада само штета какву најављује Кристофер Хил. Што ће рећи да је у тој необичној математици, коју налаже тај њихов виши интерес, резултат болно јасан. И сходно томе, ваљда, сасвим непривлачан: да покваримо односе са Русијом како бисмо добили штету од оних у име чијег смо вишег интереса то учинили. О расположењу грађана ове земље да и не говоримо.

При чему ни оправдања, у виду узвратне украјинске подршке нашем територијалном интегритету, не делују исувише уверљиво. Зато што ће, у складу с наведеном Хиловом рачуницом – свачија штета у служби њиховог вишег интереса – Украјина од своје подршке нашем територијалном интегритету, шта год ми урадили, одустати чим добије такав налог. Ако такав буде виши интерес. И зашто онда да се брукамо тамо где нам ионако није место?

Све ово тим пре што више нико не може да не примети како том поретку, заснованом на правилу да сви трпе штету у име њиховог вишег интереса, алтернатива и те како постоји.

БРИКС је управо постао БРИКС плус. И то какав плус са Саудијском Арабијом, Емиратима, Ираном, Египтом, Етиопијом и Аргентином уз све остале који су званично стали у ред за пријем који више није теоретска могућност него стварност.

У најкраћем: сировине, становништво, тржиште.

А на све то и лајтмотив самита: Успостављање финансијског механизма који је независан од Запада и његових виших интереса. Заобилажење долара у међусобној трговини.

Треба ли подсећати да је моћ долара преживела напуштање његове златне подлоге само захваљујући саудијској нафти и обавези да буде продавана искључиво у доларима. Па је зато читав свет коме је потребна нафта, а то значи читав свет, морао да има и америчке доларе. Што је Америци заузврат отворило могућност да их штампа немилосрдно, и да се задужује још немилосрдније. Веома профитабилан дил, наравно, у коме је папирићима зелене боје, иначе безвредним, дата конкретна вредност те, на пример, нафте.

Тај дил, наше ништа за ваше нешто, сад престаје да важи. А са њим и моћ америчког долара, а са њим и моћ Америке да свој интерес проглашава за виши од осталих, па утолико горе по остале који то морају да трпе. Јер морају да имају доларе зато што морају да имају сировине. Е, више неће морати, што подразумева да ће и моћ долара, а тиме и Америке, морати да буде сведена на разумну меру. Па ће неумитно и њен интерес престати да буде виши. Колико год се амбасадор Кристофер Хил правио да је тако нешто немогуће.

Иначе, почетком лета је председник Србије Александар Вучић оценио да би евентуалним уласком Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата у БРИКС у свету наступиле ”драматичне промене”. Наравно да то није рекао случајно, добро зна зашто је тако. И, ево их, и Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, са Русијом, Кином и осталима.

Па је скроз у реду да у складу с том драматичном променом и ми одреагујемо. Тим пре што нам у супротном, хвала Кристоферу Хилу на том упозорењу, свеједно следи само штета.