Ухапсите Додика, или: Ко ће за Жељком Митровићем?

Бројке су неумољиве па Светска банка није имала избора него је морала да развеје још једну од опсена пропаганде Запада. Русија је, по БДП-у мереном паритетом куповне моћи, и то усред санкција које јој је поменути Запад увео да би јој скршио економију а тиме и политику, постала највећа економија Европе.

Док је највећа економија Европе до сада, Немачка, коју је Русија сад претекла, на путу да постане болесник Европе. То каже председник немачке Асоцијације удружења послодаваца у металској и електроиндустрији, требало би да зна о чему говори јер му је то посао а има и прилично добар, то јест, непосредан увид у материју о којој је реч, уосталом, истоветну су дијагнозу поставили, на пример, и ”Дојче веле” и ”Блумберг”. Док ”Политико” иде и корак даље и прогнозира ”појас рђе на Рајни” као последицу деиндустријализације која Немачкој предстоји а већ је започела.

Или је много дугачка рука руске пропаганде или је то истина, а не оно што су нас досад лагали о руској економији која је тобоже на нивоу уобичајених европских економских болесника, Италије или Шпаније; тек, и овлашћени министар немачке економије предвиђа (бар) пет тешких година, а како ни њему у опису радног места није ширење песимизма, јер би на основу тога без радног места могао и да остане, резонски је претпоставити да је перспектива и кудикамо до знатно лошија.

Наравно да то не значи да ће Немци сутра почети да једу корење, исувише је тамо акумулираног богатства, све и ако ”Волстрит џорнал” опомиње да су Немци већ почели да једу мање меса него пре – осам одсто мање прошле године у односу на претходну, а поврх тога, ево цитата, ”говедину и телетину Немци замењују јефтинијим месом попут пилетине” – тек, поента је свега овога, макар док поново не почну да једу телетину уместо пилетине, кад год то било, Немцима ће бити потребна помоћ какву заузврат они неће моћи да понуде другима, рецимо, нама. Наравно, ако су такву врсту потребе икад уопште и имали, али сада неће имати са чиме ни да се претварају да је имају.

И ту сад наступа проблем с којим смо суочени већ извесно време.

Наиме, како више немају шта да (нам) понуде, а и даље имају потребу да наставимо да радимо шта нам кажу, то значи да им – свим тим Немцима и њима надређеним НАТО агресорима на нашу земљу с којима смо суочени – као најјачи преостали аргумент, да нас убеде да урадимо све оно што иначе нећемо да урадимо, преостаје сила. У свим њеним појавним облицима које могу да приуште, а то су, кад већ не могу да нас бомбардују као ’99, вербално-политички еквиваленти крстарећих ракета као што су претње, уцене, казне и њима сличне методе демократског дијалога на које традиционално нису гадљиви ако је то у њиховом интересу.

Другим речима: сваки појединачни случај неке субверзије с којим смо тренутно суочени представља саставни део укупног насиља које спроводе како би нама сломили вољу да се супротстављамо њиховој самовољи.

Један такав пример представља могућност да председник Републике Српске Милорад Додик буде ухапшен због кривичног дела ”неизвршавање одлука високог представника”, на страну сад што високи представник у Босни и Херцеговини не постоји; те се сходно томе и не зове Кристијан Шмит, а управо је тај извесни Кристијан Шмит, који се лажно представља као високи представник, неовлашћено убацио члан 203а цитиране садржине у Кривични закон БиХ.

Него је тренутно битније нешто друго. Елиминисали би они Додика одмах и то брутално, само да смеју, али понекад је и оваква претња довољна да би постигла известан ефекат, не нужно на самог Додика већ и на неке који можда не желе да прођу као он.

Исто се односи и на случај директора српске Безбедносно-информативне агенције Александра Вулина о коме је на овом месту већ било речи.

Па у том смислу треба схватити и писмо евроатлантских парламентараца, упућено надлежнима у Вашингтону, Лондону и Бриселу, у коме траже другачији приступ Београду и Приштини утолико што је ”Косово”, кажу, ”суверена држава и функционална демократија”. Тешко је рећи шта је од та два више, пошто није ни једно ни друго, све ово неодољиво подсећа на математичку радњу множења са нулом, али они свеједно захтевају да ”ова чињеница буде основа наше заједничке политике”, све у свему, њихов захтев је да се Београд казни санкцијама ако не поступи по наређењу.

И, гле, у складу с формулацијама употребљеним у том писму, портпарол Европске комисије већ прети да ће против Београда бити предузете мере, то јест, санкције.

Но и мимо тога значај овог писма не сме да се потцени. Не само зато што га потписују индивидуе које су због својих функција довољно утицајне да своје претње могу и да спроведу у дело – почев од шефова одбора за спољне послове у Сенату САД, британском Парламенту и немачком Бундестагу – него је ова њихова јавна претња утолико важнија што представља видљиву манифестацију процеса који су, сада је то непорециво, увелико у току.

Штавише, сви поменути примери, осим што су узајамно повезани а заједнички именитељ им је српски отпор њиховим плановима за Србију и последична потреба за кршењем тог отпора, не представљају мере које су донете да би се ту ставила тачка. Већ запета која има да се схвати и као упозорење другим припадницима нападнутих структура, како у Републици Српској тако и у Србији, да би могли да прођу на сличан начин ако се не предомисле па промене страну.

То је, уосталом, метода која је на нама већ примењивана у оквиру припрема за 5. октобар; све је то новинар британског ”Скаја” Тим Маршал својевремено баш лепо описао у књизи адекватног наслова ”Игра сенки”.

Те је сходно томе посебно поучан случај власника ”Пинка” Жељка Митровића који је, баш кад је америчким санкцијама Вулину Запад увео санкције Србији, дошао до закључка да је Србији место на Западу. Па је због тога заслужио и јавну похвалу америчког амбасадора у Србији Кристофера Хила. Шта нам о Америци и стању у коме се налази говори њена потреба да је рекламира Жељко Митровић…

Али права интрига овог случаја састоји се у начину на који је Митровић дошао до наведеног закључка о привлачности Запада. У најкраћем: Да ли је то производ просветљења, или његове неспорне моћи и пропорционалне бојазни да би могао да остане без ње. Што га, нормално, чини рањивим на претње и уцене ако су довољно уверљиве, а, ако ништа друго, Америка је макар у овом погледу доказано уверљива.

А питање на које ћемо поуздан одговор добити тек кад буде прекасно да се било шта промени, на добро или на зло, односи се на све остале којима буде, ако им буде, предочена нека слична понуда која не може да се одбије, укључујући ону крваву коњску главу на кревету.

У сваком случају, нема баш никакве сумње да ће притисци и диверзије у различитим облицима, укључујући и овакве, бити настављени у периоду који нам предстоји. Уосталом, они заиста бољу понуду од такве и немају.

Што само значи да, ако већ не намеравамо да прихватимо понуду Запада, треба одлучније да се окренемо свим оним странама које нуде све оно што Запад више није у стању да понуди, а истовремено не нуде баш оно што нуди Запад; ево, кроз десетак дана почиње самит БРИКС-а који с нестрпљењем ишчекује читав свет, од тога већина с надом.

Кад, ако не сад, јер је досад већ постало јасно: окончано је примирје између њихових захтева и нашег одбијања. Па зашто да не одреагујемо у складу с описаном променом у њиховом односу према нама. У крајњој линији, ако је веровати Светској банци и немачким индустријалцима, за то сад имамо и економско оправдање.