Хришћанство против робовласништва, други део

Недавно сам прочитао текст који говори о изненађујућем порасту броја припадника генерације З (рођени између 1997–2012) и Миленијалаца (рођени између 1981 и 1996) који се, у Америци, враћају цркви и хришћанству. Томе треба додати и чињеницу да је православље у Америци такође у великом успону, и то не само захваљујући православним емигрантима, него и бројним преобраћеницима који из других хришћанских конфесија прелазе у православље.

То потврђује и чињеница да се недавно у подкасту Такера Карсона појавио и православни свештеник Џосаја Тренум из Калифорније, који је пред крај свог учешћа у емисији цитирао владику Николаја Велимировића.

Иако је још увек немогуће сагледати, у потпуности, домашај овог повратка хришћанству, сам феномен је веома занимљив, јер таквих реверзибилних појава нема баш пуно у историји. Размишљајући о тома шта је могло да га узрокује, присетио сам се појма којим се већ безмало две деценија покушава објаснити време у коме живимо. Тај појам је неофеудализам: систем у коме мањина одлучује о већини, која нема утицај на одлуке те мањине.

Пре неких 10–15 година, као уредник Летописа Матице српске, направио сам темат о неофеудализму, што значи да сам тада веровао да овај појам добро објашњава наш свет.

Данас то више не мислим. Историјски феудализам је, ипак, знао за неко заједничко тло које је повезивало властелу и кметове, а то је било управо хришћанство.

Иако је  Душанов законик правио разлику између властеле и кметова, ипак је давао право кмету (меропху) да у појединим случајевима тужи властелина. Иако су данас, номинално, сви људи још увек равноправни пред законом, ја мисли да у садашњости тог заједничког тла које повезује људе, више нема. (Пример Епстина и његове клике показује да је правна једнакост само лош виц). Историја, међутим, познаје један такав систем у коме насупрот мањини која је владала нису били други људи, већ тек неки створови, чији живот није имао никакву вредност. То је робовласнички систем.

Читалац ће на први поглед помислити да говорим глупости – какав црни робовласнички систем када је већини људи данас дозвољено да се слободно крећу, да гласају, уживају у стандарду који је робовима био недоступан? (Данашњи робови додуше, заиста имају право да гласају, али то још увек није исто што и право да некога изгласају)

Наведени приговори замагљују скрива три основне црте робовласничког система који се данас могу наслутити. Прва је никада шира и дубља провалија која дели најбогатијих припадника данашњег олигархијског система и остатка некадашњег народа. Примера ради, у једном подкасту мој имењак Слободан Рељић изнео је податак да је имовина Илона Маска отприлике једнака имовини 63 одсто осталих америчких породица укупно. 

 У систему у коме новцем можете да легално купите не само политичку елиту (лобирањем) медије и образовне установе (донацијама) јасно је да финансијска елита није део некаквог народа или државе, већ да она поседује територије некадашњих држава и становништво које се на тим територијама затекло, као што су робовласници некада поседовали робове.

Зато за финансијску елиту de facto не важе правила која важе за тзв. народ.

Ево и једног релативно безазленог примера: прегледајући своју архиву бескорисних вести налетео сам тако на случај који се догодио током ковид епидемије, непосредно пре Супербола, у првој половини фебруара 2022. године, када је једна олигархијска екипа заједно са својим дворским лудама, направила приватну журку у просторијама SoFi стадиону у Л.А.

На том евенту јасно, нико од присутних није носио маске – које су опет, за обичне смртнике који су желели да уђу на стадион и гледају Супербол, биле обавезне. Ок, то је и очекивано. Али оно што заиста открива дух времена, јесте да  нико због тога није одговарао, нити је ико имао потребу да се тзв. народу макар и офрље извини. Зашто то тог извињена није дошло? Па зато што у јавности не постоји више прича или нарација у којој се инсистира на правилу подједнаке правде за све.

Тако смо дошли до друге особине робовласничког система: робови, као што је познато, нису били третирани као људска бића, па се на њих, није односила никаква велика прича која је одређивала смисао заједнице, њен склоп вредности и правац њеног кретања. Они су били, просто речено, искључени из заједнице, као што су били искључени из прича које су уређивале односе у тој заједници.

Данашњи робовласнички систем поступа на исти начин: на већину људи се просто речено, не рачуна, нити у садашњости, нити у будућности. Да би се дошло до тог стадијума, било је потребно уништити претходне велике приче, а то су у европском цивилизацијском кругу биле прича о хришћанству и националној држави, које су сваком човеку омогућавале да свој живот види у оквирима једне веће заједнице или више стварности.

Међутим, године 1979. године Жан Франсоа Лиотар је публиковао своје Постмодерно стање, књигу која је постала врло утицајна у интелектуалним круговима чији је задатак био управо да обликују те велике приче. Лиотар је у овој књизи објавио да "метанарација" (односно велика прича) које може да организују живот човека и повеже га са другим људима у оквирима истог циља или задатка, више не  постоји. (Таква велика прича је, рецимо, за српски народ, Косовски завет)

На овај начин, Лиотар се побринуо да политичка акција укидања велике приче, добије и своје "теоријско" образложење, претварајући се тако у неко, наводно неутрално, објективно "знање" или "чињеницу" одвојену од било какве људске одлуке.

Постепено укидање велике приче, довело је до озбиљних последица – рецимо, деполитизације људи, који су постали незаинтересовани за судбине својих земаља. И поред тога, неке флоскуле настале у то време, задржале су бар једну црту хумора у себи. Таква је рецимо, она врло популарна глупост, по којој се тзв. нормална земља препознаје по томе што људи не знају ко је у њој председник или премијер.

Међутим, ускоро се показало да они који не знају за име премијера или председника и те како добро знају ко су ЦЕО или власници великих ИТ компанија који ће нам, ходајући по подијуму са микрофоном монтираним на нехајном џемперу, објављивати каква нас будућност чека. Многи ће осетити да за њих нема места у тој будућности – зато што су сувише стари, а недовољно богати, рецимо – а онда ће се запитати: "Чекај, одакле право некоме да одређује моју будућност, а да му ја преко избора нисам дао право да то чини? Зар ја као гласач немам право да сам учествујем у избору те исте будућности?"

Па драги пријатељи, шта да вам кажем, осим да цитирам једног песника: ко не слуша песму, слушаће олују. Или у преводу: ако немаш Де Гола (или те не занима како се он зове) добићеш Гејтса.

Тако долазимо до треће особине робовласничког система: за разлику од кметова који су радили за властелу и плаћали јој десетак, робовласници су дословце располагали животима робова, који би постали сувишни, уколико више нису били економски неисплативи. Читалац ће ми рећи да то данас сигурно није случај, а ја ћу га подсетити на реченице из интервјуа који је један француски интелектуалац дао далеке 1981. године: "Будућност ће се бавити проналаском начина да смањимо становништво. Кренућемо од старих људи, јер чим пређе 60-65 година, човек живи дуже него што производи и то скупо кошта друштво. Затим следе они слаби, па бескорисни, који друштву ништа не доприносе, јер ће таквих бити све више и више, и најзад – они најглупљи. Еутаназија циља ове групе; еутаназија ће свакако морати да буде основни инструмент наших будућих друштава, у сваком случају значајна ставка."

Име аутора ових реченица намерно нисам поменуо, да би неки читаоци могли да помисле како сам све ово измислио и тако се утеше. Што се мене тиче, сматрам да у тексту који говори о хришћанству и православљу, има смисла да се у нешто и верује, а не само да се траже докази како би се знало. (Ко неће да зна, њему ниједан доказ неће бити доказ)

Углавном, реченице које сам цитирао, одражавају атмосферу живота у некадашњом европском цивилизацијском кругу, а сада у олигархијском Мегалополису, у коме је држава постала компанија, док је некадашњи народ, једна целина дакле, уситњен на корпоративно мноштво (робова), којима је једино остављено да троше то што имају, док имају, а после ће на овај или онај начин бити отпуштени. Оно чему ми данас присуствујемо, нажалост у доброј мери и у Србији, јесте олигархијско уситњавање друштва на беспомоћне појединце, биочестице без заједничке прошлости, па према томе, и заједничке будућности.

Иако медији и образовне институције ову слику света непрекидно деформишу како се не би у својој јасности појавила пред људима, већина ипак непогрешиво осећа у својим главама да им је одузета нека велика прича која би њихов живот повезала са неком вишом или већом целином, чиме би њиховом живота дала смисао и тако га учинила лепим чак и у најтежим тренуцима.

Пред чињеницом политичког укидања велике приче, могућа су два одговора.

Први одговор: људи бирају покорност и пристају на губитак велике приче. Да би доказали своју покорност, они сами уситњавају живот на фрагменте и на допаминске инјекције, чији је рок трајања ограничен. Добар део тих људи се свакодневно бори за неки комадић смисла, који је опет врло тешко досегнути без осећање целине, јер једино она може да подари смисао тим комадићима живота када прођу, а пролазе врло брзо. Ови људи подсећају на "авантуристе", како их је у једном тексту описао Георг Зимел: пошто континуитет живота без велике приче нема никакав смисао и ствара утисак тескобе, тај континуитет се настоји разбити ситним "авантурама", односно било чим што макар привидно одудара од неподношљивог континуитета живота и времена које се нема више за шта употребити, па се мора некако потрошити, "убити", или раситнити на "авантуре".

Повратак хришћанству је други одговор. Тај повратак није случајан. Хришћанство је настало у робовласничком систему, али је оно, насупрот том систему, људима донело вест да не постоје господари и робови већ само људи. Последично, радикално одвајање од хришћанске идеје које је наступило у олигархијском Мегалополису, мора да доведе до истог оног места у коме се човечанство налазило пре хришћанства: до робовласништва. 

Када се људи данас враћају хришћанству, они желе да се врате идеји која их третира као људе, а не као робове. Хришћанство их учи да су као људи, нешто више и вредније и од машина и од животиња. Он нуди целину смисла живота у коме и тзв. мале ствари/ситнице бивају оплемењене тим великим смислом.

У европском културно-цивилизацијском кругу друге такве идеје данас више нема. То исто вероватно није случајно, зато што се идеје братства, једнакости, слободе или правде, у крајњем случају могу разумети као одјеци хришћанских вредности изведених другим средствима. Судбина ових идеја у европском цивилизацијском кругу показала је да без хришћанских темеља оне више не могу да постоје. 

Они који се на различите начине поново враћају хришћанству макар нејасно осећају да морају да укрупне свој живот, да изнова пронађу велику причу која целини живота даје смисао и која од нас тражи да време које нам је дато на располагање на овом свету за нешто употребимо. Разуме се, то је гест побуне против Мегалополиса и његовог робовласничког система.

Није случајно што у повратку хришћанству, православље има тако важно место – оно од свих хришћанских конфесија најдаље од олигархијског Мегалополиса. То објашњава, између осталог, и упорне нападе на СПЦ, који се више и не скривају – сетимо се само НАТО генерала Хоџиса и његови отворене и експлицитне претње Српској православној цркви коју у својој књизи Хибридни рат против српске православне цркве, помиње и Слободан Стојичевић, као и скорашњих текстова Слободан Антонића и Немање Девића, који прецизно документују технике и правце тих напада.

Православље мора да одговори Мегалополису. Разуме се, ја нисам компетентан да причам о том одговору, јер нисам теолог, али ћу се овде сетити формулације једног свог пријатеља који ми је казао да православље не би требало да буде казнионица, него болница. То значи да његова мисија није у кажњавању, већ у бризи и љубави према свима онима које је Мегалополис већ казнио. (Мој пријатељ је можда имао у виду и фрагмент под наслов "Безбожник је себи џелат", који се налази у књизи владике Николаја Велимировића Мисли о добру и злу)

Стога, кључна подела данас више није она између теиста и атеиста, већ једна дубља и, чини ми се, више хришћанска подела на људе који не пристају на то да постану машине или животиње и оних других људи, који сањају да постану богови или да тим "боговима" верно служе.