Британски локални избори су озбиљно упозорење

На локалним британским изборима одржаним 7. маја ове године, нова партија Најџела Фаража, Реформ УК (Reform UK), остварила је изванредан, готово историјски успех освојивши 1.444 одборничких места. Претходно су имали само два. Претходница ове партије је била Brexit Party (исто Фараж) која је променила име у Реформ УК 2021. године.

Иза Реформ УК остали су Лабуристи са 997 одборника (изгубили 1.406), Либерални демократи са 834 (добили 151) и Конзервативци са 773 (изгубили 557). Још новија партија на сцени је, међутим, Рестор (Restore Britain Руперта Лоуа), која се отворено залаже за репатријацију имиграната. Ова партија је изашла на десет изборних места и победила на свих десет!

Будућност британске политике изгледа да се налази негде између реформе (Reform UK) и рестаурације (Restore Britain). Status quo нико и не спомиње. Време је промена.

Какав је то програм Реформ УК, Најџела Фаража који је привукао бираче огорчене садашњом лабуристичком и претходном конзервативном владом?

Укратко, ово су најзанимљивији моменти тог програма: земљи је потребна "паметна", а не масовна имиграција (стручњаци потребни земљи), реформа здравства (без листи чекања), подизање прага за порез на доходак на 20.000 фунти (ослобађање око 7 милиона људи од пореза), укидање "Net Zero" пореза и субвенција за обновљиве изворе, искоришћавање нафте и гаса из Северног мора да би се смањили рачуни за домаћинства.

Како видимо, Фаражов програм делује доста "народски", или како се то сада каже технократским жаргоном – популистички. Програм звучи логично, разумно и привлачно. Но, сви смо ми већ добро научили да се у таквом грму често крије демагогија.

Што би рекао Мајк Тајсон: "Свако има план док не добије први ударац у главу."

Претпоставимо да Фараж заиста намерава да спроведе свој програм. Како ће то, међутим, изгледати у додиру са политичком стварношћу о којој је говорила и бивша премијерка Лиз Трас – бирократе и дубока држава одлучују о свим битним питањима, а премијер је често само марионета. Самог Фаража и даље бије глас да је био и остао човек финансијских кругова.

Народ Британије проговорио. Нису happy и то су изразили демократским путем. Но, да ли је то довољно? Да ли је политичка артикулација незадовољства у оквирима постојећег политичког система довољна да се промени смер кретања Титаника који јури према санти леда или је то само промена распоред седења на горњој палуби?

Професор Дејвид Бец са Кингс колеџа упозорава да се у Европи, а посебно у Ирској, стварају услови за озбиљне друштвене сукобе и могуће немире. Иако је сценарио пуног грађанског рата још увек мало вероватан, тензије су очигледно велике и могу прерасти у дуготрајну нестабилност.

Последњих неколико месеци Британија, па и Ирска, преплављене су протестима покренутим истим оним незадовољством које је сада избацило Реформ УК у први план. Како је и најавио професор Бец, почело је са Ирском (Република). Замислите само призор: трактори величине омањег тенка дефилују улицама Даблина, блокирајући главне саобраћајнице. Као да је сеоска свадба залутала у срце града. Фармери у јакнама јарких боја, камионџије са термосима врелог чаја у руци, таксисти који трубе у знак подршке, а повремено им се придружи и понеки пролазник. Април 2026.

Цене горива су неконтролисано порасле услед догађања на Блиском истоку, а Ирска – некадашњи поносни "Келтски тигар" – одједном је стала као укопана. Са оне друге стране Ирског мора, Британија све то посматра као старији рођак који се већ нагледао драма у којима се породично споречкање претвара у крвопролиће.

Анти-имигрантски протести почињу да букте са обе стране мора. Станова нема, рачуни за струју, стан, намирнице и енергију притискају из свих страна. Постojи реална опасност да се обнове старе поделе и секташке тензије, сличне онима из периода The Troubles, нарочито у контексту све већег притиска због имиграције и економских проблема.

Да ли то ова острва у Атлантику са дугом и богатом историјом клизе ка грађанском рату? Је ли тако шта уопште могуће у дигиталној ери, глобализације и различитости? Човечанство данас као да се налази на прекретници, на раскршћу на којем још нико није био. Слабо имамо искуства у решавању сукоба у ери дигиталних глобалних феномена.

Тешко да ће Уједињено Краљевство и Ирска запасти у хаос балканског стила, то није вероватно из пуно разлога, али се свакако суочавају са опасно смућканим коктелом од економских тешкоћа, страха од наглих демографских промена и растуће спознаје да "елита" у Даблину, Лондону и Бриселу више нема ни слуха ни интереса за обичан свет.

Но, важно је овом контексту дати мало историјске дубине. Како је Ирска од једне од најсиромашнијих земаља Европе, из које су милиони емигрирали бежећи од глади, дошла у позицију да јој је скоро четвртина становника данас рођена у иностранству, а да њена елита (политичка, финансијска, привредна) не хаје за интересе аутохтоног становништва?

Од 1995. до 2007. Ирска је доживела спектакуларан економски бум. БДП је растао по 8–10 одсто годишње, незапосленост пала са 17 посто на мање од 5 одсто, а стандард живота се приближио најбогатијим земљама Европе. Кључну улогу одиграле су стране, пре свега америчке, мултинационалне компаније (Intel, Microsoft, Apple, Google, Pfizer и друге).

Ирска их је привукла комбинацијом следећих фактора: високо образована радна снага која говори енглески, чланство у ЕУ, субвенције и – најважније – изузетно ниска пореска стопа од 12,5 одсто. Ова "офшор политика" претворила је Ирску у европски порески рај. Компаније су тамо регистровале интелектуалну својину и профите, често кроз механизме попут "Double Irish", чиме су избегавале плаћање пореза.

Мултинационалке су брзо постале мотор привреде: данас чине преко 50 одсто БДП-а, око 80 посто извоза и већину пореских прихода. Ова зависност довела је до тога да стране компаније и ирска корумпирана, компрадорска елита, инструментализацијом глобалистичке и воук идеологије, воде политику Републике Ирску по својим а не потребама локалног, аутохтоног становништва.

Ирска политичка и медијска елита је са ентузијазмом загрлила воук идеологију – од транс-активизма и ЛГБТК+ реторике до безусловне подршке отвореним границама, азилантима и мултикултурализму. Иако апсолутне бројке имиграције нису највеће у Европи (око 1,3 милиона), пропорционално малој популацији од 5,3 милиона Ираца (укључујући скорашње дошљаке) утицај је огроман – то је већ скоро четвртина популације.

Ирска прима више избеглица и азиланата по глави становника него било која друга европска земља, што драматично погоршава притисак на јавне службе и стамбени фонд. Локално становништво се жали да придошлице добијају приоритет за смештај о каквом домаћи могу само да сањају. О раду на црно и смањењу надница, као последицама прилива становништва, да и не говоримо.

Игра је јасна: имигранти се помажу из јавних фондова, а зарада од њиховог рада иде у приватне џепове корпорација. Сјајан пословни модел. Влада и полиција упорно поричу сасвим очигледну везу између масовне имиграције и пораста криминала, одбијајући чак и да објављују етничко порекло починилаца злочина.

Ипак, снимци напада миграната на локално становништво, укључујући децу, круже друштвеним мрежама. Реакција није изостала: бивши ММА борац Конор Макгрегор постао је гласни критичар овакве политике, а велики протести против смештаја азиланата у хотелима прерасли су у сукобе са полицијом. На једној страни је естаблишмент који Ирску види као модерну, мултикултуралну, ЕУ-оријентисану земљу (зелена агенда, подршка Украјини, дигитализација…) поносну на "различитост и инклузију".

На другој је разочарана радничка и средња класа која осећа и види својим очима да нестаје традиционални ирски идентитет, култура и устаљени обичаји. Овај воук "рат" против сопственог народа чини Ирску екстремним примером свеобухватног западног тренда. Елите, људи на положајима моћи, чак и демократски изабране вође, више не бране интересе гласача, грађана и пореских обвезника – и више се чак и не претварају да их бране.

Али су медијске бране постале порозне, а друштвеним мрежама се деле слике, видео-записи и коментари – кулисе се руше. Ирска влада и ИДА (Irish Development Agency) прилагођавале су прописе, образовање и инфраструктуру потребама корпорација, а не становништва. Политичари би се често бусали у груди и "облачили зелени дрес" ("put on the green jersey"), што је метафора за ирски патриотизам, док су у ствари штитили интересе гиганата, чак и када је то ишло на штету домаће привреде и јавних услуга.

Овај модел је директно допринео масовној имиграцији. Да би се одржао раст и задовољиле потребе мултинационалки за јефтином радном снагом, Ирска је отворила границе шире него већина европских земаља. Од 2000. године удео страних радника скочио је са пет на преко двадесет посто. Ирска је тако постала пример како економски модел зависан од мултинационалних корпорација доноси материјално благостање (привремено?), али и социјалне тензије, па можда и коначни губитак суверенитета.

Почетком априла 2026. цене нафте су полуделе због сукоба који су затворили важне поморске путеве. Ирски фармери и превозници урадили су оно што увек раде када их живот стегне: изашли су на пут са својим машинама. Конвоји трактора блокирали су аутопутеве, луке и рафинерију нафте. Центар Даблина се претворио у прави сеоски вашар пркоса – музика, транспаренти, чај и кафа у пластичним чашама. Влада је на крају морала да позове војску да рашчисти блокаде.

Шест дана је Република била под опсадом. Цена дизела од преко два евра по литру била је само кап која је прелила чашу. Прави узроци беса су много дубљи. Људи јасно виде да плаћају рачуне на име политичких и пословних одлука које се доносе далеко од њихових њива, гаража и малих градова. Зелена агенда Европске уније, нагли прилив имиграната, хронични недостатак станова… све је то довело до тачке усијања.

Влада Михала Мартина једва је преживела гласање о неповерењу у парламенту, разделила је 550 милиона евра помоћи, смањила акцизе и понудила разне олакшице. Два посланика су изашла из коалиције у знак протеста. Немири су се на крају стишали, али бес није нестао – само се повукао и чека следећу искру.

Страним посматрачима је све ово можда изгледало шармантно и питомо – трактори уместо Молотовљевих коктела, плакати уместо пушака. Али иза те слике стоји озбиљна и универзална порука: обичан свет, фармери, радници и средња класа осећају да више нису на листи приоритета у сопственој земљи. Шта је следеће – и званично, грађани другог реда?

Да кренемо сада даље, путањом грађанских немира коју је зацртао професор Бец. Шта се догађа преко канала, у Британији? У последња два месеца у Великој Британији одржани су протести у вези са имиграцијом, против "крајње деснице" и анти-расизма, као и неки протести економске природе.

Овде треба објаснити зашто пишемо "крајња десница" под знацима навода. Овај жаргон је метод дисквалификације саговорника, попут "фашиста", "расиста", "исламофоба" или "антисемите“, а не прецизна квалификација политичког става. Свакога ко вам се не свиђа, данас можете оцрнити било којом од ових етикета. А због таквих етикета се губе послови и уништавају каријере.

Времена су заиста пред-револуционарна. "Анти-фашистички" скуп, "Together Alliance" (Лондон, 28. март 2026), имао је велики одзив – око пола милиона присутних, како тврде организатори. "Заједница заједно" је коалиција синдиката, анти-расистичких група, муслиманских организација, НВО и левичарских покрета.

Занимљиво је приметити већ очигледну спону између неолибералне "левице" и муслиманских организација. Скуп је слао поруке попут: "Stop the Far-Right", "Refugees Welcome" и "United Against Racism". Главни циљ био је протест против успона Реформ УК, Најџела Фаража и Томија Робинсона.

За организаторе је овај скуп био у одбрану толеранције, инклузивности и демократије, а многи критичари су га доживели као покушај левичарских елита да угуше незадовољство обичних Британаца по питањима масовне имиграције, економских тешкоћа и културних промена.

Одржан је и велики број локалних протеста (март–мај 2026) који су анти-имигрантски и "про-британски", углавном испред хотела где су смештени азиланти. Било је сукоба између "деснице" и "антифашиста" у Бристолу, Манчестеру и Сасексу. Првомајски протести (4. мај) у Лондону организовале су левичарске радничке групе и било је сукоба са полицијом.

Било је и протеста фармера (април 2026) који су запретили тракторским блокадама због поскупљења горива и пореза. Велики патриотски марш Томија Робинсона и "крајње деснице" одржан је 16. маја. Скуп се зове "Unite the Kingdom" – игра речи која алудира на раслојавање британског друштва и потребу за националним уједињењем. Истовремено је одржан и про-палестински "Nakba Day" марш, као и контрапротести под слоганом "претвори мржњу у љубав".

Након великог успеха Реформ УК на локалним изборима 7. маја, британско друштво је добило опипљиве доказе о дубокој поларизацији. Једна страна види масовну имиграцију као можда највећи проблем, а друга такав став назива опасном крајње-десничарском мобилизацијом. Пред скуп 16. маја полиција је била у повишеном степену приправности.

Влада Кира Стармера је уздрмана и чека се тренутак његове оставке. Међутим, хоће ли таква оставка променити путању кретања партије и друштва? Чини се да мало њих верује да хоће. До избора још три године. На основу резултата од 7. маја, Реформ УК би добили изборе али не и парламентарну већину. А за три године? Можда ће тада они и на пример, Рестор, однету победу и оформити коалицију без чувеног, историјског двојца Лабуристи/Конзервативци. Можда је боље објавити изборе сада а не чекати три године. Политичка математика почиње да ради. Ходници британског парламента и других владиних институција су препуни брзих и тихих сенки.

Народ Британије је своје рекао, но, присетимо се како је искусни политичар, бивши амерички председник Бил Клинтон цинично прокоментарисао изборну вољу грађана: "Да, народ је своје рекао али ми нисмо још сигурни шта нам је поручио."

Народ је изразио незадовољство на изборима. Питање је хоће ли елита то разумети на време, или ће се незадовољство само још више продубити и прећи у нове облике отпора.