"Осврт" са Врзићем: Инфлација с Блиског истока, мигранти на Балкану, српске НАТО вежбе и право гласа
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Колику геополитичку и економску цену плаћају САД и Запад због сукоба у Ирану, да ли ЕУ види Србију као "трећу земљу" за смештај миграната, шта значе учестале војне вежбе Србије и НАТО-а и какво се чланство у "башти" Европске уније нуди новим чланицама, уз посебне услове које треба да испоручи Србија, о томе и о другим актуелним темама у ауторској емисији "ОсвРТ" говорио је уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Блиски исток између мира и инфлације
Ако је веровати Доналду Трампу – и Си-Ен-Ену који је сабрао све његове најаве – мир је на Блиском истоку, од почетка рата 28. фебруара, наступио већ 39 пута.
Ако је веровати порталу "Аксиос", најновији мировни споразум Америке и Ирана исти је као мировни споразум који је био најављен још 23. маја, осим што је овог пута предвиђено да ирански уранијум остане у Ирану уместо да буде отпремљен у Америку и уништен.
Или пак пре свега треба поверовати генералном директору "Шела" који је израчунао да је с тржишта до сада нестало 1,2 милијарде барела нафте; да се та цифра несташице продубљује свакодневно – а са њом и рупа у стратешким резервама нафте – и да ће бити потребно макар годину дана, ако не и дуже, да се ситуација кудикамо нормализује.
Што значи да су геополитичке и економске последице релативно предвидљиве.
Најпре пар података о геополитици, а онда и о економији.
Међу свим речима које уз нешто смисла изговара на дневном нивоу, сразмерно је мало пажње привукла објава Доналда Трампа да га је – кад је претпоследњи пут Израел прекршио договорено примирје – пет различитих земаља из региона звало, забринуто, захтевајући од њега да заустави Бенјамина Нетанјахуа како мировни споразум не би и дефинитивно пропао. Тих пет земаља су свих пет земаља Залива, арапске петромонархије које су се нашле на удару Ирана због агресије Америке и Израела на ту земљу: Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Катар, Кувајт и Бахреин.
Иако је капитулација и даље прејака реч, тај њихов захтев Трампу да не напада Иран, јер ће онда Иран напасти њих а они од тога не могу да се одбране уз помоћ Америке, представља и признање да се подразумевани регионални баланс моћи окренуо наглавачке.
Није Иран мета, него су они на мети Ирана. Па у том контексту треба разумети и откриће израелских медија да је једна од тих петромонархија забранила Израелу коришћење свог ваздушног простора за ударе по Ирану. Као и откриће "Блумберга" да су се, по први пут, лицем-у-лице састали званичници Ирана и Уједињених Арапских Емирата, и то на молбу потоњих који су претходно у агресији на Иран били најближи савезници Израела. Очигледно, не и највернији; има нешто о напуштању брода који тоне…
Ситуација је, наравно, довољно нестабилна да ниједна прогноза даљег развоја догађаја није искључена, но, принципи даљег развоја догађаја су упадљиви: није Иран поражен, већ намере да Иран буде поражен. Отуда изненадна мирољубивост заливских петромонархија, отуда и поменути обрт око иранског уранијума који остаје тамо уместо да буде уништен (или употребљен) у Америци.
Разуме се да ће овакав обрт имати своју цену. Коју ће одредити Иран (уз подршку својих савезника), а не Америка са својим (досадашњим) савезницима. Ако не можеш да га победиш, придружи му се. Са свим пропратним геополитичким последицама.
Уз појединости које тек треба да се потврде како би се утврдило колико је тачно убедљив пораз оних који су хтели да поразе Иран.
На пример, контрола Ормуског мореуза коју је успоставио Иран; наплаћујући, штавише, транзитне таксе, што је потврдио и амерички министар финансија Скот Бесент својом претњом да ће све наплаћене таксе бити рефундиране новцем са замрзнутих иранских рачуна. Да ли ће Иран одустати од тих такси, или ће се у споразуму с Оманом то звати некако другачије али ће се сводити на исто (по принципу није шија него врат) као што је најавио "Волстрит џорнал", чак је и мање битно у односу на саму чињеницу да је Иран успоставио контролу над Ормуским мореузом коју Америка није могла да му одузме. Уз чињеницу да Иран може да чека, док Америка не може да чека.
Што нас води и до економије свега овога.
Релативно подношљива цена нафте – само за четвртину до трећину виша него пре рата – одржава се, поред осталог, и захваљујући смањеном обиму обраде у рафинеријама (чак око 5 милиона барела дневно мање него пре рата, што ће неминовно изазвати економско успоравање), и захваљујући испумпавању нафте из америчких стратешких резерви рекордном брзином. При чему оне нису бесконачне него су, напротив, већ добрано испод 50 одсто својих капацитета. На свега неколико недеља од оперативних минимума, што значи да Америка има, отприлике, толико времена да измоли за мир с Ираном и отварање Ормуза.
Тим пре што је и онолико ограничен раст цене нафте, уз толике муке, већ произвео пораст инфлације у Америци – 4,2 одсто у мају – на највиши ниво у протекле три године.
Кроћење инфлације захтева повећане каматне стопе. На онолики дуг од 39 хиљада милијарди долара, то Америку води право у економски безизлаз надомак слома.
Европска централна банка, уосталом, већ је из истих разлога, и са сличним претећим последицама, принуђена да повећа каматне стопе, по први пут још од 2023, а моментално је наговестила и још једно поскупљење каматне стопе, после јуна одмах и у јулу а не тек у септембру.
Ванредне мере наговештавају ванредну ситуацију. Економије Запада улазе у нову кризу. Која ће бити гора од претходне, ако је судити по количини дуга који се тамо нагомилао од 2008. до данас и свим средствима за обуздавање кризе која су потрошена и не могу да буду употребљена поново.
Иначе, у јулу у Хонг Конгу креће с радом тамошњи пандан лондонској берзи злата. То је део оне нове, паралелне, незападне финансијске инфраструктуре о којој је недавно у Санкт Петербургу говорио Владимир Путин. Као и независни систем плаћања, развојна банка и све друго што је досад недостајало да замени ово западно.
Мало је вероватно да случајно све то настаје у тренутку када нестаје једино што је до сада постојало. А пораз у рату против Ирана све је ове процесе само убрзао…
Мигрантска криза на Балкану?
Десило се – игром случаја, у Белфасту, а могло је и било где друго – оно што је вероватно и морало да се деси. При чему не мислимо на насиље миграната, него на насилну реакцију на насиље једног мигранта, која је уследила зато што се снимак неког црнца који коље неког белца раширио по друштвеним мрежама.
Није вредносни суд него опажање онога што је неминовно: услед демографских и економских трендова, биће тога још. Ако интеграција у мултикултурализам није успела ни када је економски све било потаман – што је својевремено јавно признала и Ангела Меркел у Немачкој – шта ће тек бити када им економски буде још горе?
Тешко да ће староседеоци и дошљаци закључити да имају истог класног непријатеља…
А то значи и још невоља у склопу дугогодишњег пројекта организованог довођења миграната као јефтине радне снаге, уз пропратну последицу у виду делимичне замене становништва; што је престало да буде пука теорија завере још када су Уједињене нације, пре више од четврт века, пре него што је све ово и почело, публиковале документ под насловом "Замена (становништва) миграцијама".
Још незамењено становништво на то, изгледа, има извесне примедбе. Поготово кад се испостави да је замена склона насиљу, као у Белфасту.
И ето где сад проналазе нарочито цинично решење за контролу штете коју су сами створили. А ми имамо европску перспективу да, као и обично, због тога прођемо као колатерална штета.
Европска унија плус Велика Британија, наиме, најављује "Политико" из Брисела, убрзавају планове да у "трећим земљама" отворе центре за протеране и непожељне мигранте.
Из њиховог угла, да, цинично, али и логично: будући да знају шта их чека, а Белфаст је најава онога што их чека, онда макар да умање штету тако што ће депортовати оне најгоре. А како су сами констатовали да репатријација у земље порекла не функционише, настала је та изузетна идеја да најгори мигранти буду смештани у трећим земљама. На пример Албанија, коју као дестинацију "Политико" наводи изричито, но, где је Албанија, ту је и остатак Западног Балкана.
На Радио Београду је Радош Ђуровић, извршни директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, указао да такозвано Косово већ има сличан споразум са Америком, да се Северна Македонија о томе већ договарала са Великом Британијом, те да "Црна Гора може да буде земља у којој ће бити стациониран један од таквих кампова, али нису искључени ни Србија ни Босна и Херцеговина".
Уосталом, што да нам се и не објасни да и Србији недостаје радне снаге као и Северној Ирској или Северној Македонији, кад аутобусима ГСП-а од Миријева до Бусија управљају возачи с неких егзотичнијих локација? Истини за вољу, зато што су наши возачи отишли тамо где зарађују више…
Нормално, постоји и другачије решење. Да не будемо трећа земља: да се преоријентишемо на економски модел у коме ће наши возачи довољно више зарађивати овде, уместо да морају да зарађују тамо јер овде морају да зарађују иностране корпорације. Које из Србије годишње на име свог профита изнесу и по пет одсто нашег БДП-а. Па се у то име (њиховог профита) курс динара одржава на оваквом нивоу – јер корпорације овде зарађују у динарима а профит износе у еврима, тако да ће и евра и профита бити више ако је курс 118 уместо, на пример, 200 динара. При чему разлику плаћамо сви ми.
Но, то је нека друга тема, истина, у оквиру исте приче. У којој пожар из Белфаста, не будемо ли се понашали довољно домаћински, постане ли и Србија трећа земља као да је у трећем свету, лако може да се рашири и било где између Миријева и Бусија.
Косово и Метохија и НАТО вежбе
После прве војне вежбе НАТО-Србија која је између НАТО-а и Србије одржана непосредно уместо у оквиру Партнерства за мир, у оквиру Партнерства за мир одржана је војна вежба Србије и НАТО чланица и њихових партнера, уз подршку Европске команде Оружаних снага Сједињених Америчких Држава, Платинасти вук. У међувремену и војна вежба "Комшије" с Мађарима и Американцима из Охаја у циљу "јачања НАТО интероператибилности и регионалне безбедности", како је званично објашњено. И у Бугарској вежба хеликоптерских јединица Војске Србије с четири НАТО чланице и Аустријом и Швајцарском које су толико неутралне да своје оружане снаге увежбавају с НАТО снагама, злу не требало.
Све то само у протеклих месец дана.
Пролеће је, изгледа, адекватна сезона за војне вежбе с НАТО партнерима чак и кад се они увежбавају за рат против Русије.
И врховни НАТО командант у Европи, амерички генерал Алексус Гринкевич, био је ових дана у Београду. Врховни НАТО командант у Европи био је амерички генерал Весли Кларк када су нам у агресији ’99. отели Косово.
Косово – и заштита преосталог српског становништва – представљали су пригодан изговор за сарадњу с НАТО агресором, чак и након што смо видели како су 17. марта 2004. заштитили од погрома преостало српско становништво на Косову и Метохији. Да подсетимо: нису га заштитили. А и сада гоне Србе као зечеве зато што су се припадници НАТО-а са Србима потукли да би од Срба заштитили Албанце, то јест њихове окупационе намеснике у општинама на северу Косова.
Срби ни на северу Косова више не могу да се супротставе својим окупационим намесницима. Па НАТО саопштава да се безбедносна ситуација на Косову довољно поправила да може да се смањи број ангажованих припадника НАТО-а на Косову. И то баш на годишњицу почетка НАТО окупације наше земље.
Истовремено, НАТО и његове припаднице наоружавају албанску паравојску самозваног Косова.
Ови процеси су, наравно, повезани; све је то логично, само треба сместити у одговарајући контекст.
Није НАТО на Косово дошао да би заштитио Србе, него да би Косово штитио од остатка Србије. Да би могао да се повуче на свој следећи фронт, НАТО сада ту своју (примарну) функцију аутсорсује – препушта – подизвођачима својих радова, терористичкој Ослободилачкој војсци Косова пресвученој у униформе разних косовских безбедносних снага. Које за ту сврху и наоружавају и обучавају.
Јер, објаснио је генерал Алексус Гринкевич после посете Београду, Западни Балкан је регион од стратешке важности за њихов пакт, и НАТО неће дозволити да се појави безбедносни вакуум.
Те ће зато повлачење НАТО-а бити компензовано наоружавањем ОВК, како год се сада звала. Њој ће на милост и немилост бити препуштени преостали Срби на Косову и Метохији.
Чиме је остатку Србије одузето право и на тај слабашан изговор за сарадњу с НАТО агресором. Која се упркос томе интензивира.
Шта ће од сада бити објашњење за то, ако се ико потруди да га пружи? Још важније: шта ми тиме добијамо?
Пошто је евидентно да на Косову и Метохији не добијамо ништа, док заузврат у муклој тишини губимо и оно што смо имали. Укључујући здравство и школство, дакле, садашњост и будућност, а нека се спреми и наша прошлост. Јер, под будним оком ОВК у новим НАТО униформама, пошто не може да буде безбедносног вакуума, а изгледа ни историјског, Албанци најављују да ће од сада они прослављати годишњице Боја на Косову…
Српско право гласа у Европској унији
Ако у име приступања Србије Европској унији треба да изгубимо Косово и Метохију, као што нам је и најавила Урсула фон дер Лајен у моменту екстазе због Бриселског и Охридског споразума и анекса који то де факто предвиђају и без потписа Србије, зашто успут Србија у истом духу не би изгубила и право гласа?
Таква европска перспектива, наиме, све јасније почиње да поприма и кудикамо званичну форму.
На састанак Европске уније и овога што је прозвала Западним Балканом, немачки канцелар Фридрих Мерц и француски председник Емануел Макрон – који у својим земљама обарају рекорде непопуларности, али их ми зато прихватамо као да су значајни – прошле недеље у Тиват допутовали су са заједничким нон-пејпером о "новом моментуму за проширење" Европске уније.
Шта можемо да очекујемо од заједничких француско-немачких иницијатива наслутили смо још из њиховог плана за Косово који је потом преточен у поменути бриселско-охридски споразум и анекс; и из француско-немачког нацрта Статута Заједнице општина са српском већином који подразумева гашење српских школа и болница и њихову замену приватним предузећима која послују у оквиру система самозване Републике Косова.
Очигледно, ништа добро, па тако и ово из Тивта које предвиђа постепени напредак ка чланству (уз претњу назадовањем у случају непослушности), без права гласа али зато уз пуно усаглашавање са свим санкцијама и осталим ратним плановима (као што је војни Шенген) Европске уније против Русије.
Што се тога тиче, у Тивту је, подсећамо, Фридрих Мерц са немачком ароганцијом опоменуо Србију да више не сме да, како он сматра, балансира између Европске уније, Кине и Русије, а у међувремену се огласио и Тонино Пицула, самоувереношћу карактеристичном за свакога ко верно извршава туђе налоге. Поручио нам је да, "ако Србија жели напредовати на свом еуропском путу, потребно је потврдити јасан стратешки избор, ускладити се са заједничком вањском и сигурносном политиком ЕУ, укључујући санкције против Русије"…
Прецизније: за усклађивање са спољном политиком Европске уније кроз увођење санкција Русији Србија ће бити награђена отварањем Кластера 3.
Ова неодољива понуда – фронт против Русије у замену за отварање (додуше, не и затварање) Кластера 3 – допуњена је потом и заједничком иницијативом пет држава (Француска и Немачка, те Холандија, Белгија и Луксембург) у чију је садржину имала увид агенција Ројтерс.
Они траже да се беспоговорна послушност у питањима спољне и безбедносне политике, без права гласа, не захтева само од кандидата за чланство у Европској унији, него и од будућих чланица Европске уније. Дакле, ако ико од Западнобалканаца икад тамо уђе – тамо ће и када уђе бити лишен права гласа.
Како се наводи, овакав би статус био уписан у будуће уговоре о приступању, штавише, уз предвиђене казне за евентуално одступање од заједничких вредности, као што је рат против Русије, какве су предвиђене и за кандидате.
Наравно да је свакоме јасно о чему се овде заправо ради.
Европска унија хоће да заокружи простор свог геополитичког, економског и идеолошког утицаја, па зато мора да обухвати и такозвани Западни Балкан. Али расположење је – укључујући поменуту непопуларност Макрона и Мерца – такво да нико није расположен да прими икога са Западног Балкана. Како немају ништа да нам понуде, а траже нам све остало, производе ове нон-пејпере – да постојеће чланице Уније увере како им нећемо тешко пасти јер нам неће дати ништа, а нас да убеде да је то њихово ништа нешто што је нама преко потребно. Упркос свим доказима у супротно.
Live
