"Осврт" са Врзићем: Трампов кинески шок, Кристијан Шмит и генерал Младић, НАТО вежба у Србији
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Кинески шок Доналда Трампа, Додик у Москви и одлазак Кристијана Шмита, како је генерал Ратко Младић оклеветан и осуђен на смрт, прва НАТО вежба у Србији, само су неке од тема које је у својој ауторској емисији "Осврт" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Кинески шок Доналда Трампа
Кинези су допустили Марку Рубију да буде члан америчке државно-корпоративне делегације тако што су изменили начин писања његовог имена, а не тако што су укинули санкције које су му увели док је био сенатор. Као гест добре воље. Кинези нису имали потребе за таквим гестом добре воље. Док су Американци и на то морали да пристану.
Ова епизода представља и прилично згодан кључ за разумевање текуће динамике односа две водеће економије света, Кине и Америке. Тим редом.
Кина је Америку дочекала са своје четири линије које је намерно обзнанила јавно: питање Тајвана (у које Америка не сме да задире), питање демократије и људских права те путева и политичких система (у која Америка такође не сме да задире), и, под четири, "право Кине на развој" које подразумева одустајање од покушаја да се ограничи право Кине на развој, укључујући разне америчке санкције.
О своје четири црвене линије Кинези су Американце могли да обавесте и дискретније, надлежним дипломатским каналима. Али су ипак одлучили да то учине овако јавно, чиме су и себи, свесно, скратили простор за узмицање по било којем од ових питања. Зато што су знали да неће, и не морају, да узмичу.
Да појача своју аргументацију, Пекинг је уочи Трамповог доласка по први пут применио свој закон за блокирање америчких санкција – укратко, ко проба да спроведе америчке санкције, суочиће се с кинеским законом. Па нека проба коме се то исплати…
Наравно да то није била пука претња празном пушком. Док је Америка добрано зашла у 40. билион свог дуга – уз каматне стопе на 30-годишње обвезнице које су увелико пробиле опасну границу од 5 одсто – Кина је и прошлу годину завршила с импресивним и испланираним растом од 5 одсто.
Штавише, упркос трговинском рату с Америком, Кина је прошле године остварила рекордан трговински суфицит са светом. Док је Америка остварила рекордан трговински дефицит са светом.
Док је упоредо с тим – прошлогодишњом обуставом извоза ретких земних елемената које обрађује у износу од 90 одсто свега у свету – Кина показала и да Америку "држи у шаци". Цитат је из "Вашингтон поста".
У "Вашингтон посту" – занемаримо сад злурадост овог листа у односу на Трампа – изашао је и интервју пензионисаног главног аналитичара ЦИА-а за Кину. Говорио је о односу војних снага, и извео закључак да ”нема безбедног места” за америчке носаче авиона у односу на кинеске могућности да их потопе; да Кина производи на десетине пута више напредне муниције од Америке; да само једно бродоградилиште у Кини годишње направи више него сва америчка бродоградилишта заједно, и сваке године више бродова него што их укупно има читава француска морнарица.
Па је и то било фактор у склопу кога је Си љубазно дочекао Трампа обавештењем да се чува од преласка поменуте црвене линије око Тајвана.
Који је исход самита двојице председника?
Трамп се већ предомишља око (већ уговорене и потписане) продаје америчког оружја Тајвану у вредности од 14 милијарди долара.
На људска права и политички систем у Кини – друга и трећа црвена линија, као мерна јединица – Трамп није ни губио време. То овог пута, за разлику од свих претходних сличних прилика, није ни поменуто. Кина је показала да је довољно снажна да не да да јој се ико меша у унутрашња питања, а Трамп да је довољно мудар да то и не покуша.
Што оставља четврту црвену линију Кине – ону о неометаном развоју – као преосталу међу значајним темама.
Америчка корпоративна делегација – предвођена Илоном Маском, Леријем Финком из БлекРока, Тимом Куком из "Епла" и Џенсеном Хуангом из "Енвидије" – у Кину је могла да оде из само два разлога: због тржишта, и због инвестиција; ово друго тим пре што једини преостали инвеститори у свету који имају потребне капацитете – арапски свет – своје инвестиције смањују услед пречих потреба које имају због последица рата с Ираном.
Некакви економски договори већ су направљени, разне нијансе тек ће се видети, али је већ сада видљив покушај Америке да са досадашњег раздвајања санкцијама и царинама – које је резултирало поменутим, рекордним, кинеским трговинским плусом и рекордним америчким минусом – пређе на сарадњу која ће некакав плус донети и Америци. Отуда и онолика корпоративна делегација, која се у Америку вратила релативно празних шака.
Акције "Боинга" већ су стигле да падну за неколико процената јер је уговорена продаја само 200 уместо очекиваних 500 авиона, а питање је и домета "Енвидијиних" настојања да се компанији омогући извоз најнапреднијих чипова на кинеско тржиште. Кина, наиме – процењује "Ситигруп" а преноси "Блумберг" – наставља да изграђује сопствени екосистем у тежњи за потпуним дигиталним суверенитетом.
А и договорене кинеске инвестиције у Америку, које су Америци преко потребне, садрже неугодну нуспојаву на коју упозорава Трговинска комора САД: раст америчке зависности од кинеских ланаца снабдевања у свему, од производње, преко услуга до технологија будућности. То називају "кинеским шоком 2.0", а још се нису опоравили ни од првог.
Уз још један значајан детаљ на који указује "Фајненшел тајмс": ни речи о кинеској контроли, или попуштању контроле, над извозом ретких земних елемената. Којима Кина, је л', Америку држи у шаци.
Доналд Трамп је, заузврат, доживео част да га Си Ђинпинг дочека тамо где дочекује само најважније госте. Попут Владимира Путина, као што је сам Си Трампу напоменуо у лице када га је овај питао да ли је ико сем њега био ту.
Наравно да ни то није споменуто случајно. Трамп, ако буде довољно паметан и разуман, само може да буде придошлица у то друштво.
А Владимир Путин у редовну посету Си Ђинпингу – ради даље разраде њихове стратешке координације – долази већ следеће недеље…
Додик у Москви и одлазак Кристијана Шмита
Статистички, вероватно да је једном морало да се догоди нешто стратешки добро и за Србе.
Но нема статистичке насумичности и произвољности у стратешки добром развоју прилика у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Напротив: то је резултат промишљене, доследне и храбре политике коју у дужем временском периоду води руководство Републике Српске.
Томе је свакако допринело и адекватно сагледавање процеса који су у свету увелико у току. И међународно позиционирање у складу с тим.
Истовремено, у овом се случају види и колико се погрешно међународно позиционирало политичко Сарајево; рачунање на моћ Европске уније против Русије и САД показало се потпуно погрешним. Лепо би било кад би се из таквог односа снага и изван Босне и Херцеговине извели релевантни закључци.
Но, хајдемо и о појединим детаљима.
Боравак Милорада Додика – и не само Милорада Додика као фактичког лидера Републике Српске, него и њеног председника Синише Карана и председника Скупштине Ненада Стевандића – у Москви за Дан победе представљао је сведочанство њихове доследности колико и личне храбрости. Што је истакао и Владимир Путин: нису ишли тамо да се сликају за своје бираче, него су били тамо кад је Русији било важно а околности компликоване, јер се до последњег часа није знало да ли ће бити празничног примирја.
Тако да је начелна подршка Русије Републици Српској и њеном народу сад ојачана и подршком актуелном руководству које је на овакав начин демонстрирало своју посвећеност сарадњи с Русијом.
Тим пре што је Додик у разговору с руским новинарима открио и да је спречио извоз оружја и муниције из Босне и Херцеговине у Украјину, укључујући извоз преко трећих земаља. Што је, наравно, важно и зато што добро знамо колико су отвореног негодовања Русије изазивали такви аранжмани са ове стране Дрине.
Истовремени Додиков договор са Америком – Америком Доналда Трампа, а не клинтонистичко-сорошевском Америком – није пак показао само да Срби могу да се договоре с Америком и без компромитовања својих кључних државних и националних интереса, него је показао да је на линији одбране кључних државних и националних интереса могуће направити истовремени договор и са Русијом и са Америком. И да Русија и Америка имају капацитета за договор о нашем случају; што вероватно није случајно утолико што им је на овим просторима противник исти.
Наравно да у том односу снага страдају они који су се опкладили на губитничку страну – на Европску унију и поменуту клинтонистичко-сорошевску Америку – и цену тога сад има да плате и Кристијан Шмит и његови партнери из Сарајева. За наук свима који су поверовали да је Шмит високи представник и да ће довршити посао фактичког укидања Републике Српске. Неће. Укинут је он.
Оснажена позиција Републике Српске олакшава и позицију Србије, па је тиме и додатно обавезује, у погледу подршке српском државном ентитету с леве обале Дрине. При чему треба имати у виду и пријатељско упозорење Москве да Запад – а пре свега Европска унија – ради на раздвајању Републике Србије и Републике Српске (која има подршку Русије и Америке) зарад управљања овим простором. Нормално, у сврху свог рата против Русије, за који је потребно осигурати стратешку позадину на Балкану. Па је зато Кристијан Шмит и имао задатак да поништи Републику Српску, у циљу увлачења Босне и Херцеговине у НАТО. Тај је покушај сад доживео тежак ударац, штавише, с потенцијалним далекосежним последицама ако после Шмита буду укинута и злогласна Бонска овлашћења високог представника, а онда и сам високи представник…
Наравно, нема опуштања. Једна добијена битка не значи и да је добијен рат. Али начин на који је ова битка добијена – уз ослањање на пријатеље из Русије и Америке, а против наших природних и доказаних не-пријатеља из Европске уније – показује и како треба водити овај рат за наш опстанак. Све друго, уосталом, води у нестанак.
Како је генерал Ратко Младић оклеветан и осуђен на смрт
Генерал Ратко Младић није једини Србин над којим је Хашки трибунал (фактички) извршио смртну казну иако (формално) нема права и на такву врсту казне. Али за Србе важе нека друга права – тако што не важе никаква.
У генераловом тешком здравственом случају то је, међутим, и нарочито мучно; па и тај нечовечни поступак његових непријатеља сведочи шта је генерал био њима. И нама. Јер су сви његови непријатељи и наши непријатељи.
Укључујући и свакога ко ће – уз адекватну количину гнева праведника да се представи убедљивијим – подсећати на његову (тобожњу) кривицу. Уз изговор да је то утврдио Хашки трибунал.
Генералова је једина кривица што је бранио – и одбранио – Србе. Којима је и у Републици Српској била намењена смртна казна по моделу Републике Српске Крајине – етничко чишћење ”Олујом” – и Косова и Метохије на коме се олуја етничког чишћења Срба одвија још перфидније, из дана у дан, тако да се не примети…
Није требало ни да Срби у Републици Српској прођу другачије, а зато што нису тако прошли, крив је генерал Ратко Младић. Па је зато и морао да буде кажњен.
Отуда и одлука Механизма у Хагу да смртно болесног генерала не пусти да смрт дочека на слободи. Уз образложење које није само цинично него је садистичко: не пуштају га да умре спокојно, на слободи, зато што већ умире у ћелији…
Узгред, ето зашто и Србима на Косову и Метохији суде и пресуђују њихови џелати, док њихови – и наши – европски и НАТО партнери на то немају приговора. Такав је третман намењен Србима. И једино Србима.
Већ смо установили – али вреди подсетити – и како је установљена његова хашка кривица, она најгромогласнија, за наводни геноцид у Сребреници.
Укратко, то је само преписано из пресуде генералу Радиславу Крстићу. Само ту је, да нагласимо, кроз судски поступак утврђено да је тамо био геноцид. Свака наредна пресуда то је само преписивала, буквално, као већ утврђену чињеницу о којој се више не расправља. Res iudicata.
И ето кључа за разумевање: ту сребреничку пресуду свим Србима који су одбранили Републику Српску написала је у Хагу једна конкретна особа. Судија Патриша Волд. Први пик Била Клинтона за министарку правде и судију Врховног суда САД, потоња сарадница Џорџа Сороша коју ће одликовати Барак Обама.
Речју, истакнута службеница управо оне политике која је ратовала против Срба. Да их етнички очисти из Крајине и са Космета, док су их Ратко Младић и његови саборци у томе омели на одбрањеној територији Републике Српске.
Кадија те тужи, кадија ти суди. Генерал Ратко Младић оптужен је, и осуђен, на суду наших непријатеља, што мора да је представљало гаранцију правичности суђења…
Но, и још је горе од тога, то јест очигледније.
Наведена судија Патриша Волд, да пресуди Србима за геноцид, у Хашком суду је донела само ту, једну једину пресуду. Само је зато тамо и послата, и одмах је потом одатле отишла.
Штавише, њена је – првостепена – пресуда у жалбеном поступку пала по свим тачкама. Осим у тој једној тачки где је злочин у Сребреници дефинисан као геноцид… Тако да су чак и америчке дипломате, у једној од поверљивих депеша "Викиликса", признале да је то о геноциду преживело жалбени поступак "из политичких разлога"…
И како је, онда, генерал Ратко Младић смео да не буде оклеветан и осуђен на смртну казну?
Па, он их је победио. Република Српска је доказ за то. Наравно да му они то нису опростили.
А ми… нека се не покажемо недостојним наслеђа генерала Ратка Младића и његових сабораца.
Прва НАТО вежба у Србији
Сви који су имали злураде приговоре што на Паради победе у Москви 9. маја није било војне технике адекватан су одговор добили само неколико дана касније. "Сармат" је западне "пријатеље" Русије учинио још ближим, честитао им је саркастично Дмитриј Медведев успешно тестирање стратешког ракетног система коме у свету нема равног.
А претходно је, у говору на Црвеном тргу на Паради победе, председник Русије Владимир Путин јавно констатовао да је Русија, у склопу специјалне војне операције, "суочена с читавим НАТО блоком који наоружава и подржава" непријатеља.
НАТО је, дакле, саставни део тог непријатеља. Ово, овако јасно, на истом месту истог дана прошле године Путин није изговорио; ништа се у међувремену није суштински изменило, него процеси постају све непосреднији.
Тако да, међу свим непријатним терминима за прву војну вежбу "НАТО-Србија", вероватно да није могао да се изабере непријатнији.
Но није ово стратешки непријатно само због Русије. Него и због Србије.
Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Немачка, Француска, Турска и тако даље – извршиле су војну агресију на Србију 1999.
Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Немачка, Француска, Турска и њихови НАТО партнери сад спроводе војну вежбу у Србији.
Шта то говори о исходу НАТО агресије на Србију? И то не у рату 1999. већ у примирју које је уследило током наредних више од четврт века.
Србија је војно неутрална. Србија неће у НАТО. Али ево га НАТО у Србији.
А да се и не говори о историјски перверзним призорима српског и турског војника, наоружаног, на територији Србије, раме уз раме. Да је тако било 1804. и 1815. и 1912. не би Србије ни било.
Али и да не гледамо у прошлост – премда је историја учитељица живота – него у садашњост и будућност (као што нам се препоручује само зато што се хоће да прошлост заборавимо).
Стижу вести, поново, и ових дана: Турска наоружава такозвано Косово.
Сједињене Америчке Државе наоружавају такозвано Косово којим цепају Србију.
Србија војно вежба са Турском и са Сједињеним Америчким Државама.
Па, зашто се онда бунимо кад такозвано Косово прави тројни пакт са Албанијом и са Хрватском. Против Србије, додуше, јер немају против кога другог, али што замерамо њима кад не замерамо онима који их наоружавају за ту сврху.
За некакву утеху, наше – досадашње и најављено – наоружавање кинеским оружјем барем ће делимично исправити овај дисбаланс. Као и околност да се опет нисмо усагласили са неким санкцијама Европске уније Русији и Белорусији. Не иде се у Европску унију довољном брзином без усаглашавања са ратом Европске уније против Русије, макар и санкцијама.
Таман посла да кренемо тамо довољном брзином; премда је питање и шта ћемо уопште тамо, имајући у виду пример Републике Српске која свој опстанак обезбеђује зато што се противи Европској унији, а не зато што јој повлађује.
Кад смо код свега тога: у фебруару 2022. Србија је увела мораторијум на све војне вежбе с иностранством. Испоставило се, међутим, да се то односи само на вежбе с Русијом (и Белорусијом), док смо Кинезима и вежбали, а с НАТО у континуитету.
Али чему НАТО може да нас увежба? Питање је сасвим на месту јер су "Волстрит џорнал" и "Франкфуртер алгемајне цајтунг" до детаља описали катастрофалне резултате НАТО-а на војним вежбама и на копну и на мору у модерним условима ратовања дроновима.
Баш оним дроновима којима ће и наша војска бити изложена у случају рата против безбедносних снага које – и дроновима – наоружавају учесници прве војне вежбе "Србија-НАТО".
Но, можда и није ствар у (НАТО) увежбавању наше војске да се одупре (НАТО) агресорима пошто нам другачија агресија не прети – кад се даје овци да чува купус – него управо у европским интеграцијама?
Једна правилност је, што се тога тиче, неспорна: све бивше социјалистичке земље које су ушле у Европску унију биле су третиране и НАТО чланством. Колико је реална шанса да Србија у том погледу добије попуст и буде једини изузетак?
Или је, насупрот томе, улазак у НАТО, укључујући улазак НАТО-а, саставни део ЕУ интеграција?
Потпредседница Скупштине Србије Елвира Ковач испричала је ових дана на једној телевизији како је шефица ЕУ дипломатије Каја Калас рекла да се Европска унија против доношењу закона о невладиним организацијама као страним агентима у Скупштини Србије, на шта јој је председница Скупштине одговорила да то неће ни бити стављено на дневни ред (као што ни дотле нису доспеле резолуције о Србима на Косову и Метохији и геноциду у НДХ, но то је нека друга тема).
Него упада у очи следеће запажање.
Ако нам Каја Калас одобрава законе, а Марта Кос састав Владе Србије, онда је и природно што с НАТО агресором спроводимо војну вежбу на територији Србије. Јер је таман такав суверенитет Србији и предвиђен у склопу тих интеграција.
Live
