Никола Шаиновић у "Релативизацији": Хашки трибунал основан као део ратне стратегије, а не права
У Хашком трибуналу су мерили мој значај. Гледали су то кроз призму моћи: био је важан, био је утицајан, био је на кључним састанцима - и управо је та политичка тежина, а не конкретна овлашћења, пресудила да ми одреде судбину, нагласио је гост Љиљане Смајловић
Некадашњи премијер Србије и потпредседник Савезне владе Југославије Никола Шаиновић, истакао је да је Хашки трибунал основан као "део ратне стратегије" и да ће та његова улога остати записана заједно са свим пресудама и хиљадама докумената.
Гостујући у емисији "Релативизација" Љиљане Смајловић на телевизији РТ Балкан, Шаиновић, који је у Хагу био осуђен као "политички координатор удруженог злочиначког подухвата", је оценио да је то преломно време запечатило судбине многих људи, укључујући и његову.
"У Хашком трибуналу су мерили мој значај. Гледали су то кроз призму моћи: био је важан, био је утицајан, био је на кључним састанцима - и управо је та политичка тежина, а не конкретна овлашћења, пресудила да ми одреде судбину", наводи Шаиновић.
Легализација силе и "консензус минус један"
Шаиновић посебно истиче да Хашки трибунал није само правна, већ и дубоко политичка институција чији је задатак био да оправда војне акције Запада.
"Чињеница је да су ратови у бившој Југославији, закључно са НАТО агресијом на СРЈ 1999. године, вођени ад хок, са локалним циљевима у оквиру стратешког циља, ван Уједињених нација и свих тада постојећих легалних институција. Вођени су изван Хелсиншке повеље која је 1975. године, уз учешће свих европских земаља и СССР-а, Америке и Канаде, закључила да су границе у Европи коначне", наглашава Шаиновић.
Гост Смајловићеве објашњава да је све што је остало као спор након Другог светског рата тада завршено.
"Ударен је печат на договор да је свака промена граница у Европи могућа само консензусом свих учесника", истиче Шаиновић.
Он је напоменуо да се српска страна позивала на Хелсиншку повељу током преговора.
"Када смо већ четврти или пети пут довели до блокаде преговора - не зато што ми блокирамо, него зато што нема излаза и они не могу да спроведу своје намере када се узме у обзир Повеља и организација ОЕБС-а - они су нашли типично америчко решење да се направи изузетак и да се одлучује консензусом 'минус један'", наводи Шаиновић.
Објашњава да су "консензусом минус један" Србију искључили из ОЕБС-а, па су онда без учешћа српске стране одлучивали о њој.
На исти начин, истиче Шаиновић, настао је и Хаг, те на примеру косовске оптужнице објашњава да Трибунал суди само појединцима. Како је рекао, они не суде држави нити целокупном руководству, него праве "приватан злочиначки подухват" и суде покушавајући да нађу личну везу.
"Значи Милошевић је на челу, али није Момир Булатовић, нити Мирко Марјановић. У оптужници је био Милутиновић, па је отпао, али је ту Шаиновић. Онда није био Ојданић, али јесте Павковић", наводи он.
Шаиновић објашњава да га у Хагу нису третирали као потпредседника Владе који има законска овлашћења, већ искључиво као једног од најближих сарадника Слободана Милошевића.
"Пошто НАТО рачуна да ће овај цео регион бити у Алијанси, таква формулација има за циљ да спречи суђења међу државама, јер НАТО не жели да међу својим чланицама има формално-правне сукобе", оцењује он.
Према његовим речима, иако се формално суди појединцима, када се погледају оптужнице и прати ток суђења, испада да се заправо суди Србији, Југославији и свим српским снагама, без обзира на то какве су ознаке носили. Он истиче да се наратив о кривици свих српских органа користи у политичке сврхе "кад год то затреба", упркос томе што је правно осуђено тек неколико појединаца.
Као пример, Шаиновић наводи да је и деведесетих година, баш као и данас у Београду, било људи који говоре да су злочини почињени "у име српског народа".
"То је скандал. То не пише ни у једној хашкој пресуди", истиче гост Смајловићеве, наглашавајући да у Хашком суду сви злочини имају своје име и презиме.
Он напомиње да је избегавањем суђења по државној хијерархији избегнут аутоматизам према којем би се за злочине могла оптужити држава, али наратив да су Срби криви се користи, према потреби, што је, према његовим речима, урађено намерно јер је у питању својеврстан "пројекат".
Као пример такве праксе, Шаиновић наводи суђење генералу Владимиру Лазаревићу и суђење Анти Готовини, на којима су закони примењивани на потпуно различите начине.
"Иако је Готовина првостепено осуђен на 24 године зато што је доказан злочиначки подухват, и то не 'судијским убеђењем', као у нашем случају, већ документовано, њега је у другостепеном поступку председник суда ослободио", истиче Шаиновић, појаснивши да у њиховом случају, поводом наводног злочиначког подухвата на Косову и Метохији, не само да нема папира, него нема ни сведока наредбе, али је суд ипак "стекао убеђење и пресудио".
Он наводи да, са друге стране, код Готовине постоји план за операцију "Олуја", као и извршење и борбени извештај.
"У том плану постоји виталан део који показује да је напад на Книн организован прогон становништва", наводи Шаиновић, додавши да је председник суда, доносећи другостепену ослобађајућу пресуду, оценио да је првостепено веће све чињенице тачно утврдило, али је "погрешило у закључку".
Насупрот томе, Шаиновић наглашава да ни генерал Лазаревић никада није издао никакву специфичну наредбу да се учини злочин, али је и поред тога означен као "помагач у удруженом злочиначком подухвату" и осуђен на 14 година, док је Готовина проглашен за хероја.
Према његовим речима, због чињенице да је Хрватска ишла ка НАТО-у, све је морало бити "очишћено гумицом".
Гост Смајловићеве посебно истиче да његове ставове не треба схватити као релативизацију злочина који су се десили на свим странама.
"Злочини које је урадила једна страна и злочини које је починила друга страна се не потиру, они су два злочина и сваки има свој терет одговорности, и за сваки неко носи кривицу", констатује Шаиновић.
Додаје да он, као неко ко је био у руководству, осећа део одговорности за злочине које су починили наши људи.
"Наши хероји су на Кошарама, али и ови који су направили злочине су исто наши", сматра Шаиновић.
Од Дејтона до игре нерава у Рамбујеу
Шаиновић открива да је државни врх већ у Дејтону знао да ће се, чим се заврши рат у Босни, "отворити нови лист на Косову".
"Амерички државни секретар Ворен Кристофер је у Дејтону предложио Милошевићу да се питање Косова реши истовремено са Босном, тако што би се српске снаге потпуно повукле са КиМ. Када је Милошевић то одбио, одговорили су: 'Хајде да сад завршимо Дејтон, па ћемо то после'", испричао је Шаиновић.
У покушају да спречи сукоб, Београд је тражио директан договор са Ибрахимом Руговом, нагласивши да је тада постигнут и договор о повратку албанских ученика и студената у државне институције.
Шаиновић каже д је Ругова заступао демографски принцип, тврдећи да о миру на Космету треба да се договоре Срби и Албанци јер ће "Американци отићи, а ми ћемо остати".
"Истовремено смо радили на моделу самоуправе Косова по принципу 'један грађанин – један глас', али уз позитивну дискриминацију. Иако су Албанци били већина, не би могли да надгласају Србе и друге заједнице по питањима од виталног националног интереса", напомиње Шаиновић.
Међутим, баш у тренутку када се чинило да је мир на дохват руке, формирана је такозвана ОВК, а српско руководство је покушало да пресретне тај сценарио.
"Када смо већ мислили да смо успели у мирном решењу, Хил и Холбрук су се нашли са оним брадатим припадником ОВК у селу Јуник", напомиње Шаиновић.
Преговоре у Рамбујеу, који су трајали седамнаест дана и ноћи, Шаиновић описује као исцрпљујућу "игру нерава" са неравноправно надмоћним противником. Он наглашава да је осећао терет огромне одговорности док је посматрао како бомбардовање постаје неизбежно.
"Западни представници су се потрудили да нам барем двадесет пута јасно ставе до знања шта нас чека. Суочио сам се са дилемом: да ли да се вратим у Београд и кажем народу да сам га увео у рат, или да признам да сам издао у Рамбујеу јер нисам могао да издржим притисак", искрен је Шаиновић.
Говорећи о затворским данима, Шаиновић, који се својевремено добровољно предао, подсећа да је од 22 године казне, у затвору провео укупно 12. Највећи део казне, пуних 11 година, провео је у притворској јединици у Шевенингену, док је последњу годину служио у Шведској, након чега је пуштен на слободу по истеку две трећине казне.
Он је такође открио да је Слободан Милошевић још у лето 1998. године био свестан да ће српско руководство бити оптужено пред Хашким трибуналом.
Према његовим речима, Милошевић је тада сугерисао Момиру Булатовићу да функцију председника Комисије за сарадњу са ОЕБС-ом препусти управо Шаиновићу.
"Ти си млађи, а сви ми који се бавимо Косовом завршићемо у Хагу, на челу са мном", рекао је тада Милошевић, испричао је Шаиновић.
Live
