Србија и Балкан
Уместо Теда Тарнера, остаје његова прљава кампања: Лаж Си-Ен-Ена против Србије и даље живи
Како је један медијски моћник помогао да се изгради слика Срба као народа који заслужује бомбардовање
Дана 6. маја објављено је да је медијски могул и оснивач Си-Ен-Ена Тед Тарнер преминуо у 87. години. Тед Тарнер (пуно име Роберт Едвард "Тед" Тарнер III) рођен је 19. новембра 1938. године у Синсинатију, Охајо. Након завршетка средње школе, похађао је Универзитет Браун у Роуд Ајленду, али је са њега избачен из дисциплинских разлога.
Тарнер је започео каријеру 1960-их. Прво је радио за очеву рекламну компанију, коју је, након његове смрти, трансформисао у једну од најуспешнијих у својој индустрији. Крајем 1960-их купио је малу радио-станицу, а 1970. године и губиташку телевизијску станицу у Атланти (сада WTCG, касније Superstation WTBS). До 1976. године трансформисао ју је у суперстаницу, која емитује програм путем сателита широм Америке.
Како је расло Тарнерово медијско царство
Године 1980, покренуо је Си-Ен-Ен, први 24-часовни информативни канал, који је емитовао вести уживо и онлајн преносе. Гледаоци су уживо пратили покушај атентата на Регана (1981), пад глобалног шатла Челенџер (1986), Тијенанмен (1989) и Пустињску олују (1991).
Године 1985. купио је Metro Goldwen Mayer и United Artist за 1,5 милијарди долара, стекавши филмску архиву коју је касније продао, али је задржао. Године 1988. покренуо је Turner Network Television (ТNТ), 1991. Cartoon Network, 1993. купио је Castle Rock и New Line Sinema, а 1994. Turner Classic Movie.
Године 1991, Тарнер је проглашен за личност године часописа "Тајм" због"утицаја на динамику догађаја и претварања публике у 150 земаља у тренутне сведоке историје". Године 1996, TBS је продат компанији Time Warner за 7,4 милијарде долара. Тарнер је постао потпредседник са 10 одсто удела. Након спајања са АОL-ом 2000. године, поднео је оставку на место у управном одбору 2006. године.
Човек који је измислио "24-часовне вести" и – пропагандни модел
Тед Тарнер оставио је иза себе слику пионира телевизијске индустрије, филантропа и "глобалног грађанина".
Али за Србију, за српски народ, за све оне који су преживели 78 дана и ноћи НАТО бомбардовања 1999. године, његово име повезује се са нечим сасвим другачијим. Повезује се са рађањем модела медијске пропаганде који је, по први пут у историји, омогућио да се рат води у дневној соби грађанина Запада, уз пуке гледаоце, уз ручак, уз вечерње вести.
Си-Ен-Ен, који је Тарнер основао 1980. године, до 1999. је већ био постао глобални бренд. Али рат на Косову и Метохији био је тренутак када је тај бренд показао своју праву моћ, и своју праву природу. Није се радило само о извештавању. Радило се о обликовању јавног мњења. О стварању климе у којој је бомбардовање суверене државе не само прихватљиво, већ и пожељно.
Како је забележио професор Џејмс Петифер у часопису South Slav Journal, "америчка влада је радила у блиској сарадњи са великим емитерима као што је Тед Тарнеров Си-Ен-Ен како би формирала антисрпску климу".
То није оцена из Београда, то је закључак британског академика који је пратио дешавања на терену.
"Си-Ен-Ен ефекат" – од Голфског рата до бомби над Београдом и Србијом
Термин "Си-Ен-Ен ефекат" (CNN effect) настао је током Голфског рата 1991. године и "природно је промовисан од стране власника Си-Ен-Ена, Теда Тарнера". У питању је био феномен по коме телевизијско извештавање у реалном времену директно утиче на одлуке политичара, чинећи рат не само војним већ и медијским догађајем.
Али, оно што је у Персијском заливу било новина, на Балкану 1999. је постало "савршенство".
Том Нусбаумер, ветеран вијетнамског рата и независни новинар, оценио је да је "медијски менаџмент на Косову надмашио све рекорде" и назвао га "најусавршенијим моделом за новинарску смрт". У питању је била машина која је дневно производила вести, али не вести у класичном смислу, већ наратив који је требало да оправда једну страну и демонизује другу.
Кључни елемент овог модела био је недостатак било какве контраперспективе. Док су новинари у Београду покушавали да прикажу и цивилне жртве НАТО бомбардовања, Си-Ен-Ен је емитовао слику у којој су постојали само два актера: НАТО – заштитник и Србија – агресор. Сваки покушај да се прикаже сложеност сукоба, да се помену жртве са српске стране, да се контекстуализује историја Косова и Метохије, био је или игнорисан или означен као "српска пропаганда".
Перјанице Тарнеровог ратног извештавања: Кристијан Аманпур и компанија
Ако је Тед Тарнер био архитекта машине, онда су његови репортери били њени зупчаници. А ниједан зупчаник није сео тако савршено као Кристијан Аманпур.
Рођена 1958. у Лондону, кћи иранског шиитског муслимана и британске католикиње, дипломирала на Универзитету Роуд Ајланд 1982. и већ 1983. почела је да ради за Си-Ен-Ен. До 1999. већ је била звезда мреже, прослављена извештавањем из ратова у Персијском заливу, Босни и Руанди. Али управо њено извештавање са Балкана показало је праву природу њеног "новинарства".
Аманпур је, како наводе Едвард Херман и Дејвид Петерсон у анализи за Z-net, била "горљиви заговорник рата".
Она је тврдила да је НАТО рат "први пут... рат вођен за људска права" (6. октобар 1999) .
Веровала је НАТО-у да је "само промил бомби отишао на погрешну страну" – само зато што је то НАТО рекао. Када је НАТО тврдио да би српске бруталности и протеривања ипак уследила, Аманпур је то узимала као непобитну истину ("ово је офанзива која је, знате, планирана дуго времена", 3. април).
Али најгоре од свега било је њено отворено навијање за ескалацију.
Аманпур се жалила да је генерал Весли Кларк "морао тешко да лобира да би његови политички господари ескалирали бомбардовање" и да је било "19 различитих лидера који су инсистирали на стављању вета на бомбардовање" – што је, како примећују Херман и Петерсон, "патентна лаж". Када је лоше време спречавало бомбардовање, водитељ Си-Ен-Ена је изражавао јасно разочарање. Када су одложене испоруке америчких хеликоптера "апач", кореспонденти Си-Ен-Ена били су узнемирени.
Али Аманпур није била сама.
Био је ту и Брент Садлер, једини амерички ТВ кореспондент који је остао у Приштини када су се остали повукли. Садлер је, како бележе Херман и Петерсон, описивао Милошевића као "дивљу карту" која "можда тестира западну одлучност", док је Запад био "сит" њега.
Био је ту и Вулф Блицер, који је у једној емисији десетак пута питао када ће НАТО увести копнене трупе (4. април); Џуди Вудраф која је непрекидно питала званичнике НАТО-а о претњи по њихов кредибилитет ако не предузму силну акцију; Том Минтијер који је 18. марта тврдио да Срби чине "геноцид"; Мајлс О'Брајен који је 26. јуна поновио ту исту реч.
Сви они, као један, следили су НАТО агенду.
Нису постављали критичка питања. Нису истраживали скривене мотиве. Нису изазивали НАТО тврдње о чињеницама. Служили су као де факто јавноинформативни партнер ратне машинерије.
А симболика њихове блискости са влашћу достигла је врхунац када је Џејмс Рубин, главни портпарол Стејт департмента, оженио Кристијан Аманпур, у самом врхунцу косовске кризе. У америчким медијима то није виђено као проблематично. Није се говорило о могућој пристрасности. Није се помињао сукоб интереса. То је био само још један доказ да су границе између државе и медија у Америци постале невидљиве.
Си-Ен-Ен и Пентагон: Симбиоза која се није крила
Један од најшокантнијих открића везаних за улогу Си-Ен-Ена током рата дошао је од холандског новинара Абеа де Вријса, који је разоткрио да су у седишту Си-Ен-Ена у Атланти током рата боравили психолошки оперативци (PSYOPS) Пентагона. Иако је та пракса наводно касније прекинута, сама чињеница да је постојала, показује природу односа између најмоћније америчке телевизије и америчке војске.
У емисији Democracy Now из марта 2000. године, Есон Џордан, тадашњи председник Си-Ен-Ен интернешенел, признао је да је Си-Ен-Ен знао унапред да ће НАТО бомбардовати зграду РТС-а у Београду, али да није знао тачно када ће се то догодити. Његови људи су, како је рекао, "склоњени из те зграде данима раније". Зграда у којој су радили цивили, шминкери, техничари, рецепционери, новинари, бомбардована је 23. априла 1999. Погинуло је 16 људи.
Александер Кокбурн, колумниста и уредник Counter Punch-a, у истој емисији оценио је да је Си-Ен-Ен био "горљиви заговорник рата" кроз извештавање Кристијан Аманпур, које је назвао "величанствено преувеличаним", и да је телевизија на сваком кораку подржавала приступ Пентагона, Стејт департмента и Беле куће.
Кокбурн је питао: "Да ли је Тед Тарнер, шеф, ишао на Си-Ен-Ен и износио мировне забринутости?". Одговор је био – не. Јер Тарнер, "највећи мировни активиста и глобалиста на свету", како га је назвао сам Џордан, није сматрао да је потребно утицати на сопствену телевизију да прикаже и другу страну приче.
Масовне гробнице које нису постојале – исцениране репортаже и "фабриковање злочина"
Један од најбруталнијих примера медијске хистерије био је случај са наводним масовним гробницама.
"Вашингтон пост" је објавио да се "350 етничких Албанаца можда налази у масовним гробницама" око једног планинског села на западу Космета. Извор: неименовани званичници НАТО-а. Када се текст чита даље, открива се да су конкретни налази обухватали, четири распадајућа тела поред велике гомиле пепела, без икаквих детаља о томе ко су били или како су умрли.
Британски новинар Одри Гилан интервјуисао је косовске избеглице о наводним злочинима и наишао на "импресиван недостатак доказа". Једна жена је, док јој је муж причао како су Срби отимали накит, ухватила како гледа сат на њеном зглобу. Портпарол УНХЦР-а причао је о масовним силовањима и стотинама убистава у три села, али када је Гилан затражио прецизније информације, број се смањио на пет или шест жена. Признао је да није разговарао ни са једним сведоком и да "немамо начина да проверимо ове извештаје".
Али Си-Ен-Ен није емитовао те исправке, Си-Ен-Ен је емитовао наслове – слике.
Си-Ен-Ен је емитовао приче које су, данима и недељама касније, показане као неосноване, али тада је већ било касно. Рат је већ био у току. Бомбе су већ падале. А српски народ је већ био означен.
Профил гледаоца Си-Ен-Ена: Американац који гута
Али зашто је ова машина радила? Зашто је Тарнерова телевизија имала такву моћ? Одговор лежи у профилу просечног америчког гледаоца, човека који је те вести гутао, веровао у њих и на њиховој основи формирао "своју" слику света.
Просечан Американац крајем деведесетих није знао где се налази Србија на мапи. Није знао да ли се говори српски, словеначки или хрватски. Није знао разлику између Срба, Хрвата и Босанаца. Али је знао, захваљујући Си-Ен-Ену, да су Срби лоши. Да су агресори. Да заслужују бомбардовање.
Тарнерова машина је радила на принципу једноставности. Није требало разумети историју Космета. Није требало знати за битку на Косову 1389. године. Није требало знати за српске цркве и манастире који су старији од Америке. Довољно је било погледати слику избеглице, сузе, срушене куће, и чути коментаторе који објашњавају ко је крив.
И кривац је увек био исти – Срби.
Просечан Американац је гледао Си-Ен-Ен уз вечеру. Гледао је док је јео пицу или бургер. Гледао је без питања, јер Си-Ен-Ен је био озбиљна телевизија. Није био "Фокс њуз" са њиховом наводно конзервативном пристрасношћу. Није био Ем-Си-Ен-Би-Си са њиховом наводно либералном агендом. Си-Ен-Ен је био "објективан", "непристрасан" – "извор истине".
И тај просечан Американац, верујући у ту истину, формирао је своје мишљење.
Подржао је бомбардовање, подржао је санкције, подржао је, ако не директно, онда индиректно, све оно што је уследило. Јер када ти Си-Ен-Ен каже да је нешто хуманитарна интервенција, не питаш се шта то значи. Када ти каже да је један народ демонски, не питаш се да ли има и друга страна. Када ти каже да је само промил бомби отишао на погрешну страну, не питаш се колико је то људских живота у апсолутном броју.
Тарнер је то знао. То је планирао. Он је изградио машину која не продаје вести, већ машину која продаје сигурност. Сигурност да си у праву. Сигурност да је твоја држава добра. Сигурност да они које бомбардујеш заслужују да буду бомбардовани. И ту сигурност су купили милиони Американаца, плаћајући је својом пажњом, својим поверењем, својим, на крају, ћутањем.
Шта је Тарнер заиста направио?
Тед Тарнер није лично писао вести. Није лично бомбардовао. Није лично измишљао приче о масовним силовањима. Али он је направио нешто много опасније – он је изградио машину. Машину која је омогућила да се пропаганда прикаже као журналистика. Да се манипулација прикаже као објективност. Да се рат прикаже као мир. Да се агресија прикаже као хуманитарна интервенција.
Си-Ен-Ен под Тарнером није био само телевизија. Био је оруђе које је служило интересима једне суперсиле у тренутку када је та суперсила желела да оправда бомбардовање суверене државе без одобрења Уједињених нација. Оруђе које је створило климу у којој је један народ, српски, претворен у колективног кривца, у демона, у легитиман циљ.
И најгоре од свега, то оруђе је радило. Радило је савршено. Америчка и европска јавност, храњена дневним дозама "вести" са Си-Ен-Ена, прихватила је причу о српским злочинима без питања, прихватила је бомбардовање без протеста, прихватила је да једна нација заслужује да јој се уништи инфраструктура, да јој се отрује земља осиромашеним уранијумом, да јој се отме покрајина која је вековима била део њеног идентитета.
Смрт власника – не и система
Тед Тарнер је умро у 87. години. Отишао је као богати човек, окружен почастима, наградама, признањима. Није одговарао за своје поступке. Није се извињавао. Није признао да је његова телевизија учествовала у једној од најбруталнијих медијских кампања у модерној историји.
Тарнер је био човек екстремних контрадикција.
С једне стране – ексцентрични предузетник који је 1977. године освојио Амерички куп једрилицом Courageous, оснивач Добрих олимпијских игара (1986–2001) како би "умањио хладноратовске тензије", филантроп који је 1998. године дао милијарду долара за оснивање Фондације Уједињених нација. Човек који је купио ранч у Монтани и посветио се заштити америчких бизона.
С друге стране – човек чији су надимци били "Уста са Југа" (The Mouth of the South) и "Капетан Скандалозни" (Captain Outrageous). Човек који је избачен са Браун универзитета 1959. године. Човек који је 1996. године продао своју империју Time Vorner-у за 7,5 милијарди долара, а затим остао да управља њеним кабловским мрежама укључујући HBO. Човек који је 2001. године, након спајања Time Vorner са Americ online, изгубио скоро све и морао да се повуче.
Али најдубља контрадикција Тарнеровог живота лежи у његовој борби са деменцијом лобарном – ретком обликом деменције која погађа предњи део мозга и мења личност. У интервјуу из 2018. године, његова кћерка Лори Тарнер је открила да њен отац пати од ове болести, која узрокује проблеме са памћењем, експлозивност и промене понашања. Иронично – човек који је деценијама обликовао свест милиона људи, на крају је изгубио сопствену.
Био је отворени заговорник контроле популације и заштите животне средине, али истовремено власник телевизије која је деценијама слала поруке потрошачког друштва у домове широм планете.
Али смрт једног човека не значи крај његовог дела.
Колумна
Систем који је Тарнер помогао да се изгради – систем у коме медији служе као продужена рука државне пропаганде, у коме се рат приказује као видео-игрица без жртава, у коме се један народ може претворити у демона за 78 дана непрекидног емитовања, тај систем и даље постоји. Само се зове другачије, има другачије логотипе – користи другачије платформе.
За Србију, за српски народ, за све оне који су изгубили блиске у бомбардовању, за све оне који су оболели од рака након излагања осиромашеном уранијуму – рачун са Тедом Тарнером никада није затворен. Није затворен зато што никада није отворен. Зато што се никада нико није извинио.
Али историја памти и бележи.
И једног дана, када се буде писала права историја рата на Косову и Метохији 1999. године, име Теда Тарнера биће ту, не као пионира телевизије, већ као једног од архитеката медијског линча једног народа.
Уместо Теда Тарнера остаје његова прљава баштина, његова пропаганда и Си-Ен-Енова лаж против Србије и даље живи.
Live
