Лордан Зафрановић у "Релативизацији": У Јасеновцу ме је било срам што припадам људском роду
Имао сам потребу да се на неки начин очистим. Недавно сам рекао у неком разговору да сам "скинуо са себе усташку кошуљу". Ако треба, ја ћу и клекнути да тражим опрост. Овај филм, то је моје тражење опроста, каже режисер Лордан Зафрановић о филму "Деца Козаре"
О документарцу "Залазак столећа" и шта је све чуо на суђењу Андрији Артуковићу, о филму "Окупација у 26 слика" и притисцима који су уследили да скрати сцене најтежих усташких злочина, али и о филму који се са нестрпљењем чека у Србији и који ће отворити ФЕСТ "Деца Козаре", у емисији "Релативизација" на РТ Балкан говорио је режисер Лордан Зафрановић.
Каже да је филм о Јасеновцу хтео да направи још у време старе Југославије, пре рата деведесетих, као неку врсту упозорења да се неке ствари могу поновити, јер је национализам почео да јача. Он и Арсен Диклић хтели су, прича, да направе "неки крик против тог будућег зла".
Написали су једну верзију сценарија и са њим почели да куцају на врата фирми које би им били спонзори у реализацији замишљеног, баш као што су радили још од '50-тих као слободни филмски уметници.
"Дошли смо близу, али је онда почео рат. Почео је брутални распад Југославије и ја сам морао да емигрирам. У то време радио сам документарац 'Залазак стољећа'. Суђењем Андрији Артуковићу отворила ми се могућност да говорим шта је то била НДХ", навео је Зафрановић.
А заправо због тог документарца био је приморан да емигрира. На том филму радио је са великом групом истраживача. То је био филм у копродукцији са загребачком телевизијом. Онда је дошла 1991. година и морао је напустити монтажу телевизије, био је практично истеран.
"Речено ми је да било најбоље да напустим земљу и ја сам то урадио. Кренуо сам са свим тим теретом (материјалом). У задњи час сам са помоћником прешао словеначку границу у аутомобилу. Тамо су ме дочекали словенски пријатељи – филмаши. Међутим, већ је кренуо лов за мном и за тим материјалима", прича Зафрановић.
Захваљујући пријатељима, материјал је пребачен у Клагенфурт, затим у Париз, па у Праг где је завршио филм.
"Пратио сам суђење Артуковићу и ту смо направили величанствене снимке. Он је по професији адвокат и до краја је остао чврсто при ставу да је НДХ творевина коју су дуго чекали Хрвати, да се за то требало борити, а сваког ко сумња или је против НДХ, треба ликвидирати. Врло строго, врло јасно, никада није порицао на суђењу ништа, осим да је правио масовне злочине. Вредност тог суђења, том старцу, била је у томе што му се суди. Искористио сам то да прикажем шта је била НДХ – та одвратна, велика, злочиначка творевина која је настала под пазухом Трећег Рајха", каже гост "Релативизације".
Говорећи о филму "Окупација у 26 слика" испричао је да је трпео огромне притиске да седам минута страшних сцена усташког клања избаце или скрате, да су му махали испред носа филмском наградом Оскар, али да није пристао.
Пошто се радња дешава у Дубровнику, метрополи за коју зна цео свет, прво је дошло до негирања да приказано у филму није истина.
"Ми смо то радили по документима и то је необориво. У ери тих напада чак сам направио документарни филм о томе са сведоцима који су сведочили да је све приказано у филму аутентично. Сви кадрови са трга, све сцене на улицама рађене су по фотографијама из тог времена. Филм је потпуно рађен по документима и сликама из тог периода. Имали смо три, четири истраживача који су нам доносили све што треба", прича Зафрановић.
Наводи да му је идеја била да уради филм на темељу контраста – лепоте града, лепоте људи, а онда је уследио тај ударац коме се мало ко надао и да је то изазвало много јачи ефекат него да су злочини приказани одмах на почетку филма. Сећа се да су притисци трајали годину дана да се те сцене избаце из филма. Нису пристали.
Када је филм кренуо да се приказује, од старта је привукао доста публике, а онда је стигла вест из Холивуда да има шансе да добије Оскара. Уследило је и оно чувено "али", да би требало скратити сцену усташког клања са седам на два минута. Прича да су он и писац сценарија хорски тада одговорили "не".
"Оскар је нешто што је заводљиво за филмаша који ради професионално. Наравно да је то ствар која му отвара врата за нове филме, да доста комотно живи. Чини ми се да сам ја рођен да морам проћи кроз одређене проблеме и одрицања да бих могао да направим оно што ја хоћу. Никад нисам радио ни по чијем сценарију, ако нисам био укључен у тај сценарио. Радио сам оно што је мене интересовало", истиче Зафрановић.
Прича да је знао да ће у Хрватској сви обрушити на њега због тог филма, али да није знао да ће бити "тако грубо".
За филм "Златни рез 42 (Деца козаре)" каже да га је радио за свој народ, за Хрвате, да виде колико зло стоји иза поклича "за дом спремни".
"Када сам видео Јасеновац, знао сам да сав ауторитет који сам имао морам ставити у службу истраживања тог зла који је у мом дворишту. Зло су радили људи који нису зликовци сами по себи, него су постали зликовци због одређених околности које филм истражује. На који начин зло излази из најобичнијег малог суседа, који са вама пије кафу сваки дан. Онда му се направе ратни закони по којима може да убија без икаквих проблема, нема санкција и онда то постаје уживање", прича гост "Релативизације".
Говорећи о том времену, указује да је тада била хистерична тежња да Хрватска добије своју државу, која је стварана на злу. Присећа се и сцена где Макс Лубурић каже "лако је Немцима, они пусте плин и оде пола логора, а ја морам све ручно да радим, једног по једног". Зло је, како каже, кренуло од Немачке која је изнедрила једног Гетеа, Шумана, Бетовена, Моцарта, а ширило се према провинцијама Европе и постајало све радикалније и монструозније.
"Филм анализира како се развија зло у људима, шта је то што га покреће. То је хумани филм који неће бити тако оцењен, него ће бити оцењен као нека врста пропаганде. Он је рађен да се одређени слојеви у Хрватској, Чешкој, Француској, Немачкој кажу 'па чекај, ово је нешто што би требало да се приказује, а не да се забрањује'", сматра Зафрановић.
Каже да због народа, посебно свог, ради овакве филмове, али да су га због тога прогласили за непријатеља хрватског народа.
Упитан о феномену "србосека", да се Срби не убијају стрељањем, већ да се кољу, Зафрановић је рекао да се све наслеђује од предака и носи са собом.
"Носимо туђе зло, освете, мржњу, љубомору, љубав. Ако смо имали неког врхунског љубавника у породици, наравно онда ћемо бити и ми врхунски љубавници кад треба. Ако смо имали злочинца, па наравно ћемо ми бити врхунски злочинци кад треба. Јер ми носимо све. Мени је жао шта моји синови носе исто то зло. То су ствари које је врло тешко протумачити", истакао је Зафрановић.
Упитан како је успео у филмовима да шокира и људе који су доста знали о Јасеновцу, одговара да је то магија филма.
"Био сам шокиран Јасеновцем, па сам хтео да и други буду шокирани. О томе се није причало много. Имао сам потребу да се на неки начин очистим, да ја нисам то. Недавно сам рекао у неком разговору да сам 'скинуо са себе усташку кошуљу'. Ако треба, ја ћу и клекнути да тражим опрост. Овај филм, то је моје тражење опроста. Зато сам ја то радио", каже Зафрановић.
Говорећи о Марку Перковићу Томпсону који велича усташтво, пева о Јасеновцу, "Градишци Старој", Максу Лубурићу, Зафрановић каже да је Томпсон само један мали певач који зарађује новце на тај начин и прикупи 500.000 људи.
Истиче да може само да замисли шта би било да је на месту Томпсона неки искусни политичар, који жели да уништи неког другог и има 500.000 спремних да крену одмах.
Прича и да је Иви Јосиповићу, Рачану, али и другим хрватским политичарима говорио да "скину усташке кошуље" и дозволе приказивање његових филмова, али да није било слуха за то.
Live
