Стефан Самарџић у "Релативизацији": Закон ћутања о убијеним српским цивилима у Сарајеву (18+)
Стефан Самарџић је у емисији "Релативизација" нагласио да су тела убијених завршила у кориту Миљацке али да о томе не постоји никакав службени спис, што ову ситуацију чини парадигматичном у погледу систематизованог убијања српских цивила у Сарајеву
Доцент на Катедри за кривично право Правног факултета у Новом Саду Стефан Самарџић говорио је у емисији "Релативизација" Љиљане Смајловић о свом оцу Слободану Самарџићу, познатом сарајевском музичару и једној од првих цивилних жртава рата у Сарајеву којег је последњи пут видео у априлу 1992. године.
Самарџић је испричао како је изгледао дан када је, као седмогодишњи дечак, последњи пут видео свог оца.
"Ја се почетка тог дана, 10. априла, кад сам имао седам година, заправо и не сећам, али се краја дана, када ми долазимо у Нови Сад, сећам до те мере да је у таксију мирисала јелкица ваниле", истакао је Самарџић. "Ја се свог оца не сећам кроз живе слике. Сећам га се са фотографија, прича и сећам га се из неке врсте имагинације".
Он је навео да чињеница да неке друге догађаје из тог периода свог живота памти релативно живо говори о одређеној врсти психолошког механизма и баријери.
Подсетио је да су само неколико дана раније у Сарајеву почеле барикаде и пуцњава, али да се тих догађаја лично готово и не сећа.
Испричао је да су тог дана он и мајка отишли у Нови Сад код рођака који су недавно добили ћерку, како би се склонили из Сарајева док се ситуација не смири. Његов отац Слободан, међутим, остао је у граду.
"Сарајевски трубадур"
Слободан Самарџић био је кантаутор и музички уредник на Телевизији Сарајево. Правио је "Недељни забавник" са Душком Трифуновићем, емисије "На ти" и "Птица додо", а певао је и у дуету са Нарцисом Вучином. Написао је и песму "Због тебе", коју је певала Ханка Палдум.
Стефан Самарџић каже да је његов отац сматрао да не треба да напушта свој град. Веровао је у сарајевску мултикултуралност и није желео да оде из средине којој је припадао.
Љиљана Смајловић је подсетила да је Неле Карајлић својевремено рекао да је Самарџић био "сарајевски трубадур", човек по којем се и сам град препознавао.
Стефан Самарџић каже да је поносан што је о свом оцу слушао управо такве утиске људи који су га познавали.
Посебно истиче и да је имао част да одраста уз Душана Трифуновића, којег сматра једним од највећих људи које је упознао у животу.
Говорећи о породичном пореклу, Стефан Самарџић је навео је да је његов деда Шпиробио пуковник и официр Југословенске народне армије. Због природе његове службе, породица је живела у Травнику, Скопљу и Билећи, а потом се трајно настанила у Сарајеву.
Слободан је, како каже његов син, Сарајево заиста доживљавао као свој град. Није имао политичке амбиције, а рат је доживљавао као нешто потпуно погрешно, не схватајући у почетку ни да рат заиста почиње. Веровао је да треба да остане у Сарајеву, јер је сматрао да је то град којем припада.
Самарџић истиче и да се његов отац није плашио претњи које су му биле упућиване. Подсећа на речи Душана Трифуновића да је Слободаново једино оружје била гитара, али да "са њом у тадашњем Сарајеву није могао да изађе без кофера, јер је личио на кофере са оружјем које су носили неки други момци".
"Слободан остаје у Сарајеву, у делу града који се зове Војничко Поље и који је тада био под контролом тзв. Армије БиХ", каже Самарџић, нагласивши да је тај део Сарајева "као парадигма цело време рата био окружен и у коме је, према званичним подацима истражитеља СИПА, нестало и убијено преко 2.300 српских цивила током 1992. и 1993. године".
Према његовим речима, његов отац је заједно са комшијом и пријатељем Радомиром Брацом Гојковићем држан дан или два у кућном притвору, након чега је породица потпуно изгубила контакт са њима.
У почетку су се, како је испричао, чули телефоном и уверавали породицу да је све у реду и да се ништа страшно не дешава, али је након тога контакт прекинут.
Породица је годинама покушавала да сазна шта се догодило. Слободанова сестра, која је била професор енглеског језика и преводилац, запослила се као преводилац у Уједињеним нацијама како би могла да се креће између различитих делова подељеног Сарајева и да тражи свог брата.
Од бројних верзија о томе шта се догодило, породица је на крају дошла до оне за коју Самарџић сматра да је највероватнија и најближа истини.
Припадници јединица које су у то време контролисале Алипашино Поље, вероватно 13. или 14. маја су покупили су његовог оца и још неколико људи и одвели их у штаб који се налазио у близини некадашњег кафеа "Борсалино".
Тај део Сарајева у то време био је под контролом Јуке Празине и Самира Кахвеџића Крушке, који је имао статус народног команданта и био члан ратног председништва тзв. Армије БиХ.
Самарџић наводи да се у Сарајеву о страдању цивила често говорило као о делу паравојних формација које су се отеле контроли, али указује да је Кахвеџић био део званичних структура.
"Самир Кахвеџић Крушко није био паравојна снага, он је био члан ратног председништва и ратни командант, тако да злочини почињени под њиховом руком нису злочини ван ингеренција званичног Сарајева 1992. и 1993. године", оценио је Самарџић.
Он је испричао и да су војници из њиховог улаза одвели још једну жену, Стану Шеховац, коју његова породица пре рата није познавала. Она се, како је навео, пре рата са ћеркама вратила из Шведске.
Посебно наглашава да суд БиХ овакве ствари назива инцидентима.
"Оно што тај суд назива инцидентима су делови систематског и планског убијања српских цивила у Сарајеву – веома значајно је то назвати правим именом", истакао је Самарџић.
Каже да су његов отац, Радомир Гојковић и Стана Шеховац одведени и од тада им се губи сваки траг. Додао је да је Станс Шеховац одведена пред очима њене две ћерке, које су потом остале саме у делу града под бошњачком контролом. Реч је, како је навео, о две српске девојке старости између 15 и 18 година, које су касније успеле да напусте Сарајево јер су биле шведски држављани.
Сведочење заштићеног сведока
Испричао је да је породица још током рата добила изјаву једне заштићене сведокиње пред Судом БиХ. Каже да не жели да говори њено име, али наводи да је она такође била новинарка, да је живела на Алипашином Пољу и познавала људе из штаба у "Борсалину", који је у то време постао веома озлоглашено место.
Она је сведочила о догађају којем је присуствовала, када су људи који су командовали "Борсалином"– Сенад Џенановић звани Главогуз и Един Гаџо звани Кимун, који је у међувремену преминуо, извели троје људи. Међу њима је препознала Слободана као познатог музичара.
Према њеном сведочењу, извесни Сенад Капара је, наводно због убиства свог брата или рођака, пиштољем убио Гојковића и Шеховац.
Слободан Самарџић је, према њеним речима, успео да се отргне и покуша да побегне, након чега је више људи извадило аутоматско оружје и пуцало у њега с леђа.
Гост Смајловићеве додаје да је сведокиња даље испричала да се Џенановић окренуо према присутнима са строгим погледом, каквог "она до тада никада није видела". На питање Суда шта је тај поглед говорио, сведокиња је током суђења Џенановићу и Гаџи 2019. године одговорила: "Говорио је да ништа од онога што сам видела никада не смем да кажем".
Она је, међутим, све испричала након што је током рата изашла на српску територију, где је на Палама радила у медијима као новинарка, а потом је и сведочила на суђењу Џенановићу и Гаџи 2019. године.
Стефан Самарџић напомиње да се са њом никада није срео. Додаје, међутим, да је упознао једног човека који је сведочио у наставку те приче, јер сведокиња свој исказ завршава тврдњом да је Џенановић наредио Кимуну да тела натовари на камион.
"Тај надимак Кимун је нешто што се од првих дана јавља у причи о нестанку мог оца. Ми о њему ништа нисмо знали знамо све до 2019. године, када почиње поступак да се води пред Судом БиХ", каже он, и наглашава да су Џенановић и Кимун гоњени за убиство десетина, а Главогуз чак и за стотине српских цивила.
Он је такође рекао да, иако је његов отац убијен одмах, на почетку 14. маја 1992. године, породица почиње да схвата да је он мртав тек како се рат ближио крају.
"Ми то заправо схватамо негде 2000. године, када се мајка вратила у Сарајево да би решила питање имовине. Фотографију је анонимно мојој мајци доставила особа која је радила у полицији и која је приликом полицијског увиђаја над телима баченим у Миљацку фотографисала тела убијених. То је фотографија мог покојног оца и ту се на грудима налази и банкарска картица, где се види име. То се потврђује и исказом момка који је са братом чуо причу да су неки цивили бачени са моста у Миљацку, пришао телима и сећа се имена Слободана Самарџића", испричао је гост Смајловићеве.
Додаје да је касније, 2007. године, ту фотографију објавила и "Слободна Босна". Каже да су и раније делови тих фотографија објављивани у послератним данима.
"Има цео сет од пет фотографија где се такође виде тела и Браце и Стане,а на једној од фотографија врло се јасно види припадник тзв. Армије БиХ, на чијој пушци се види грб тзв. Армије БиХ", навео је Самарџић.
Имате, наглашава, три тела убијених цивила, који завршавају у кориту Мињацке, над којима полиција врши увиђај али никакав спис о том увиђају не постоји.
"То је она ствар која ову ситуацију чини специфичном али и парадигматичном у погледу систематизованог убијања српских цивила у Сарајеву", закључује Самарџић.
Live
