Од Добротвора до алгоритма: Зашто је ''Ми'' данас актуелнији него икада

Пре него што уђемо у свет стаклених зидова и бројчаних грађана, неопходно је упознати човека који га је замислио. Јевгениј Иванович Замјатин (10. фебруар 1884 - 10. март 1937) био је руски књижевник, сатиричар и инжењер-бродоградитељ, чије је дело трајно обележило историју дистопијске књижевности.

Рођен у Лебеђину, у породици православног свештеника, Замјатин се школовао за инжењера на Политехничком институту у Санкт Петербургу. Током студија прикључио се бољшевичком покрету, због чега је више пута хапшен и прогањан у време царске Русије. Након Октобарске револуције 1917. године, у почетку је подржавао нову власт, али се веома брзо разочарао у њену све већу бирократизацију, идеолошки конформизам и гушење слободе мишљења.

И управо тај унутрашњи сукоб између његове ране левичарске наклоности и непоколебљиве одбране индивидуалне слободе, обликовао је његово најпознатије дело. Као инжењер, Замјатин је дубоко веровао у моћ науке и технолошког напретка, али је истовремено упозоравао на њихову злоупотребу у служби тоталитарне контроле. Тај спој рационалности и песимизма, чини његов роман "Ми" јединственим у светској књижевности.

Због оштре критике совјетског система, роман је био забрањен у СССР-у, а сам писац је деценијама био стављен на листу непожељних аутора. Године 1931. добио је ретку дозволу за емиграцију, те је последње године свог живота провео у Паризу, где је и преминуо 1937. године. Његово ремек-дело, дуго скривано од јавности, дочекало је званично објављивање у домовини тек 1988. године, готово пола века након његове смрти.

Управо из тог наслеђа произилази данашња актуелност "Ми", које нас и даље присиљава да се запитамо о цени удобности у добу технологије.

Драги читаоче,

Постоје књиге које се читају. И постоје књиге које вас читају."Ми" Јевгенија Замјатина је управо то - роман који гледа у вас. А оно што види, није увек пријатно.

Пророк из 1921. године

Написан 1921. године, у тренутку када је Совјетски Савез тек почео да обликује свој идеолошки апарат, роман "Ми" је од самог почетка био превише смео за тадашњу власт. Забрањен је у СССР-у, док је прво издање на руском језику угледало свет у емиграцији, 1924. године. Званично објављивање оригиналног руског текста у домовини морало је да сачека.

Наш избор

Како су руски писци предвидели будућност и зашто Србија и даље радије чита Орвела, а не Бељајева

Упркос томе, ова књига је успела да остави неизбрисив траг на светску књижевност. Њени идејни таласи прожимали су "Врли нови свет" Олдоса Хакслија (1932), а потом и "1984" Џорџа Орвела (1949). Управо захваљујући томе, Замјатиново виђење тоталитарне будућности и данас живи кроз савремене дистопије, од серије "Црно огледало", све до бројних прича о дигиталној контроли.

Али, оно што "Ми" издваја од осталих дистопија, јесте управо природа тог ужаса. Орвел нас плаши бруталношћу силе, Хаксли блаженом равнодушношћу, док нас Замјатин, пак, плаши привидом рационалности, науке и удобности која нас постепено лишава слободе.

Стаклени зидови у дигиталном добу

Замјатинов свет Јединствене Државе заснован је на потпуној транспарентности. Њени грађани, лишени имена, сведени на бројеве попут Д-503, О-90 и И-330, живе иза стаклених зидова. Ништа се не крије, јер се одсуство тајни проглашава врхунцем среће.

Ова визија данас више не звучи као далека фантазија, већ као паралела са светом који смо сами створили. Иако наши зидови нису стаклени, наше дигиталне животе прожима непрекидни надзор. Наши паметни телефони, лаптопови, претраживачи и "паметне" куће свакодневно прикупљају податке о нашим навикама, локацијама, страховањима и жељама.

Међутим, кључна разлика између Замјатиновог Добротвора и данашње контроле лежи у њеном извору и начину деловања. Јединствена Држава је државни тоталитарни апарат који кажњава свако одступање. Данас нас, углавном, не надгледа држава батинама, већ корпорације кроз економију пажње. Оне нас не терају, нити директно кажњавају. Уместо тога, профитабилно нас манипулишу. Алгоритми нас држе што дуже пред екраном, препоручујући нам садржаје који нас емоционално активирају, производе које ћемо вероватно купити и чак ставове који нас даље учвршћују у персонализованим "информационим коморама". Та врста контроле је суптилнија, али не мање моћна, јер нас оставља у илузији потпуне слободе избора.

Када се осећања стављају у калуп продуктивности

У Јединственој Држави, машта и дубока осећања представљају највећи злочин. Главни јунак Д-503, након што упозна страст и сумњу, добија дијагнозу: "Имате душу". Та "болест" се, наравно, мора лечити.

Овај језив детаљ нас тера на размишљање о нашем односу према емоцијама. Међутим, овде морамо бити пажљиви. Менталне болести, попут анксиозности, депресије или посттрауматског стреса, су реалне и њихово адекватно лечење представља неопходну подршку, а не потискивање индивидуалности.

Проблем лежи другде. У друштву које вреднује искључиво продуктивност, брзину и оптимизацију, нормалне, људске емоције попут туге, досаде, љутње или разочарања се често доживљавају као сметња. Зато их све чешће медицинализујемо, "поправљамо" антистрес апликацијама или потискујемо уз мотивационе поруке да будемо увек срећни и ефикасни. Уместо да им дозволимо да нас воде ка промишљању и промени, претварамо их у проблем који треба што пре решити. Управо тај притисак да будемо "функционални" по сваку цену, подсећа нас на Замјатинову жељу да се "излечи" душа.

Од бројева, до метрика: Илузија слободног времена

Замјатинови грађани живе по табели сати. Сваки аспект њиховог живота, па чак и интимност, је распоређен. Они су срећни јер немају дилеме, али су истовремено сведени на делове беспрекорног механизма.

"Бићемо као галебови на ђубришту": Дмитриј Лихачов, пророк који је упозоравао на духовну пропаст

Данас, иако немамо Добротвора који нам издаје такву табелу, ми смо се добровољно подредили сопственим метрикама. Бројимо кораке, калорије, сатницу спавања, број прегледа, лајкова, претплатника и одговорених мејлова. Наш календар је испуњен обавезама, а "слободно време" често проводимо бирајући шта да гледамо на платформи са најбољим оценама. Ово нас чини продуктивнијим, али истовремено ризикујемо да изгубимо способност да беспослено сањаримо или се препустимо тренутку, баш онако како би Замјатин описао "болест" маште.

Отпор није узалудан

Иако ове паралеле могу деловати обесхрабрујуће, Замјатинов роман нас не позива на резигнацију, већ на будност. Срећом, за разлику од Д-503, ми данас имамо алате и свест да се томе успротивимо.

Отпор може почети малим корацима: практиковањем дигиталног минимализма (искључивање непотребних обавештења, намерно "неповезивање"), коришћењем блокатора реклама и тракера, VPN сервиса за већу приватност или једноставно редовним брисањем непотребних апликација. Такође, правни оквири попут ГДПР-а нам дају право на контролу наших података, док едукација о раду алгоритама помаже да препознамо њихов утицај. Најважније од свега је неговање критичке свести - постављање питања: "Зашто ми се ово приказује?" и "Да ли је ово мој избор или пажљиво осмишљен?"

Баш као што је И-330 у роману будила сумњу код Д-503, и ми имамо моћ да се одупремо удобности која нас утапа у бројеве.

Не дозволимо да нас се сећају као бројева

Замјатин нас својим романом опомиње да цена "блаженства" без избора може бити губитак саме суштине онога што нас чини људима. Његов последњи цитат кроз Д-503 је језовито пророчки:

"Хоћу да запишем: нека нас се сећају. Али како? Није ми стало до бесмртности. Бесмртни су само бројеви. Ми, људи, живимо тренутак и заборављамо се."

Зато, данас је важније него икада да се изборимо за право на неодређеност, на досаду, на тугу и на маштање. Да затворимо дигиталне завесе када нам је потребно, да оставимо телефон у џепу и дозволимо себи да будемо непредвидиви.

Прочитајте "Ми". То је роман од свега двеста страна, који ће вас натерати да се запитате да ли сте данас више Д-503 или више И-330. А одговор на то питање, искључиво је ваш. И управо тај избор, и даље припада вама. 

Зато, не дозволите да вас претворе у још један број. Останите човек. Са свим својим именом, манама и маштама.

Јевгениј Замјатин нам је показао опасност. На нама је да одговоримо изазову.