Између глобализације и глокализације: Руско искуство за Србију

Када просечан човек чује реч "Русија", прво што му падне на памет су Црвени трг, Владимир Путин, можда руска зима и хладноћа, борба против Запада и нуклеарне ракете. Међутим, иза тих глобалних слика крије се једна потпуно другачија земља коју ретко ко види.

Замислите државу осамнаест пута већу од Србије. У њој живи скоро 200 различитих народа. Људи говоре десетине језика. Моле се у православним храмовима, џамијама, синагогама и будистичким дацанима. Лети се пале ватре на Ивана Купалу, у јесен се слави Курбан-бајрам, а зими се на Алтају позивају шамански духови.

То је стварна Русија- земља у којој се питање "ко смо ми" поставља сваки дан, на милион различитих начина.

Управо се тим питањем бави руски научник Олег Михајлович Рој са Института за филозофију и право Уралског огранка Руске Академије Наука у Јекатеринбургу. Његов рад под називом "Национални идентитет у Русији: између глобализације и глокализације" на први поглед делује као сува академска расправа. Али када га мало боље прочитате, схватите да је реч о правом водичу за преживљавање сваке мултиетничке и мултиконфесионалне државе – па и наше Србије, а нарочито Војводине као њеног саставног дела.

Шта се дешава када свет постане једно велико село?

Сви смо приметили како нам је свет постао мањи. Путујемо лакше него икад. На интернету разговарамо са људима са другог краја планете. Гледамо исте филмове, слушамо исту музику, купујемо исте брендове. Научници то зову глобализација.

Глобализација није лоша сама по себи. Она доноси размену идеја, нове технологије, бољу повезаност. Међутим, постоји један скривени проблем који Рој истиче: глобализација подрива везаност људи за сопствене националне традиције.

Наш избор

Предлог резолуције о положају Албанаца: Ко подгрева албански сепаратизам на југу Србије

Ево шта то значи на примеру.

Ваш деда је вероватно знао историју свог краја, певао старе песме, славио славу, поштовао обичаје. Ви то можда радите, али не нужно са истим жаром. Ваша деца ће вероватно знати више о америчким јутјуберима него о Косовском завету. То је глобализација на делу – она полако, нечујно, мења оно што смо некада сматрали својим.

Рој не каже да треба да се затворимо у себе и забранимо интернет. Он каже нешто много суптилније: ако држава пасивно посматра како глобални токови односе традицију, она ће се пробудити у ситуацији у којој нико не зна шта значи "бити Рус" (или "бити Србин").

То је први аларм на који Олег Михајлович упозорава.

Глокализација – реч која вам може променити начин размишљања

Глобализација је један процес. Али постоји и други, који Рој сматра много опаснијим. Зове се глокализација. То није грешка у куцању. То је спој две речи: глобално и локално.

Глокализација настаје када се глобални утицаји не сударе са локалном културом, већ се са њом спајају, и то на начин који заобилази националну државу.

Покушаћемо објаснити кроз пример.

Замислите малу заједницу у планинама Кавказа, у руској републици Дагестан. Некада су ти људи своје производе продавали само на локалној пијаци. Повезаност са Москвом била је слаба, али је постојала. Данас, захваљујући интернету и друштвеним мрежама, исти ти људи могу директно да тргују са Турском, да гледају турске серије, да шаљу децу на школовање у Анкару.

Шта се десило? Русија – национална држава – постала је невидљива. Ти људи више не размишљају "како да будемо део Русије". Они размишљају "како да се директно повежемо са светом".

И сада долазимо до најважније реченице у целом Ројевом тексту. Он каже: "Глокализација може размити духовну заједницу политичког обједињења".

Реч "размити" овде није случајно изабрана. Она значи разорити, уништити, однети као вода која односи обалу. Када река размива обалу, након неког времена од обале нема ништа, само вода. Тако и глокализација, ако се пусти да неконтролисано делује, може потпуно да уништи осећај заједништва на коме почива свака држава.

Европска унија, на коју се Рој позива, најбољи је пример. ЕУ има заједничку валуту, заједнички парламент, заједничке законе. Али где је духовна заједница? Да ли се просечан Грк осећа ближим Немцу него пре двадесет година? Многи би рекли не. Напротив, криза је показала да су националне поделе дубље него икад.

То је оно чега се Рој плаши за Русију. И то је оно чега би требало да се плашимо за Србију.

Изненађујући Ројев заокрет – локални идентитет као решење

До сада сте можда помислили: "Боже, значи све је црно. Глобализација разбија традицију, глокализација размила државу. Шта нам остаје?" Рој ту прави потпуни преокрет. Каже нешто што се на први поглед чини нелогичним, али када размислите – савршено је тачно.

Он каже: Снажна везаност за свој локални крај – своје село, свој град, своју улицу – није противник националном идентитету. Она му је најбољи пријатељ.

Зашто би то било тачно? Рој објашњава кроз руске социолошке податке.

Људи који су рекли "веома сам везан за место у коме живим" – за своју кућу, комшилук, цркву, школу, пијацу – у већем проценту су исказивали и снажан национални идентитет. Зашто? Зато што им држава није апстракција. Држава је место које штити управо то њихово двориште, ту њихову школу, ту њихову цркву.

Национални идентитет је често нешто далеко и нејасно. Како волети "народ" ако га никада нисте видели? Али волети своју улицу – то је лако. А ако успешна држава успе да вам покаже да је она одговорна за то што вам је улица лепа, безбедна и жива, спојили сте локално и национално.

Рој то каже овако:

"Локални идентитет не размива национални – напротив, он га храни".

Локална љубав није бомба која руши државу. Она је вода која напаја дрво чији је корен нација.

Ово је заиста битно, јер у Србији често чујемо: "Ови Војвођани су превише везани за своју покрајину, то угрожава Србију". Рој би рекао: Не, погрешно гледате. Проблем није у везаности за свој крај. Проблем је када држава ту везаност не препознаје и не користи.

Када локални идентитет постане опасан?

Рој прави још једну нијансу. Није сваки локални идентитет добар. Опасан постаје када се претвори у регионални или национални идентитет мањине који директно заобилази централну државу.

То је разлика између:

Локалног идентитета: "Ја сам Суботичанин. Волим свој град, своју пијацу, своју улицу, познајем комшије." – То храни државу, јер желите да ваш град буде део стабилне, богате и безбедне Србије.

Глокализованог регионалног идентитета: "Ја сам Војвођанин мађарске националности, и ја се преко интернета и медија директно везујем за Будимпешту и Европску унију. Београд ми не значи много". – Ово може размити државу, јер сте ви практично изашли из националног оквира.

Разлика је врло видљива. Први случај: Србин сте из Суботице. Други случај: Ви сте грађанин глобално-локалног света у коме Србија нема улогу.

Рој упозорава да је за спречавање другог случаја потребна активна државна политика. Држава не сме да седи скрштених руку. Она мора да:уложи новац у регионе како се људи не би осећали заборављенима; смањи разлике у развоју између центра и периферије (јер сиромаштво рађа осећај "зашто нас нико не гледа?"); изгради заједничке вредности које су довољно широке да у њих стану и српска слава и мађарска погача, и католички Божић и православни Васкрс.

Шта то значи за Србију (и Војводину)?

Србија је, на сличан начин као Русија, мултиетничка и мултиконфесионална држава. То се најупечатљивије види у Војводини.

У Суботици, у Сенти, у Новом Саду – вековима живе заједно Срби, Мађари, Словаци, Румуни, Хрвати, Јевреји, Роми. Ту се чита ћирилица и латиница. Ту се слави слава, али и Велики четвртак по грегоријанском календару. Ту су православне цркве, католичке катедрале, синагоге.

Рој би рекао: Војводина је највеће богатство Србије – ако умете да се према њој понашате.

Ево како Ројева логика примењена на Војводину изгледа:

Ако држава игнорише Војводину, не улаже у њене путеве, школе, болнице, дозвољава да људи осете да су заборављени, Војвођани се окрећу локалним политичарима, а они се (преко Мађарске) окрећу Европи. То је глокализација која размива Србију.

Ако држава препознаје Војводину, улаже у њен развој, промовише њене хероје (српске, мађарске, словачке) као део заједничке историје, поштује све вере, Војвођанин каже: "Добро ми је у Војводини, зато што сам део Србије. Србија ме штити. Србија ми гради школу. Због тога сам Србин из Војводине". То је локални идентитет који храни национални.

Рој још каже да је један од главних разлога зашто људи напуштају национални идентитет јесте економска запостављеност. Када се регион осећа сиромашним и заборављеним – он тражи излаз. А излаз није нужно отцепљење. Излаз може бити тихо повлачење: "Мени је стало до мог краја, а Београд нек ради шта хоће".

Држава која то дозволи, спава на вулкану.

Шта обичан човек треба да запамти

На крају овог текста, вратимо се на оно што је најважније. Ако из читавог Ројевог рада запамтите само три ствари, нека то буду:

• Глобализација подрива традицију. Не морате да је мрзите због тога, али морате да знате да се то дешава. Свестан однос према сопственој култури је први корак ка њеном очувању.
• Глокализација може размити државу. То није претерано упозорење. То је стварност коју смо видели у распаду СССР-а и Југославије. Када се локалне приче директно повежу са глобалним силама, национална држава постаје невидљива.
• Али – локална љубав није непријатељ. Напротив. Ако волите свој сокак, своју улицу, свој крај – то је темељ на којем се гради здрава нација. Држава само треба да вам покаже да вам она обезбеђује да тај ваш сокак буде леп, безбедан и успешан.

Русија коју нам Рој описује није земља из вести о ратовима и санкцијама. То је земља из свакодневице – сеоских школа, градских општина, музеја, локалних хероја. Исти је случај и са Србијом.

Без стабилног локалног живота, каже Рој, нема ни стабилне нације. Зато се не плашите свог сокака. Волите га. Само немојте дозволити да вас неко убеди да је та љубав у сукобу са оним што сте – Србин у Србији.