Русија
Немац који је остао у Москви: Улрих Хајден о Русији, Донбасу и заборављеним лекцијама Југославије
Улрих Хајден припада мањинској групи немачких левичарских публициста који су се 1999. године успротивили НАТО агресији на Савезну Републику Југославију, а и данас критикују немачку политику према Русији
Састанак недалеко од Бољшој театра, у самом центру града. Ту и тамо могу се видети туристи, по свему судећи углавном из Кине и Индије. Западноевропски језици данас се чују ређе него раније, а немачки језик на улицама Москве ионако вероватно спада међу ређе појаве.
И тако наредни призор вероватно делује помало необично: немачки новинар, писац и историчар Улрих Хајден, који од 1992. године живи у Москви, и Швајцарац који већ годинама живи у Србији, разговарају на немачком језику.
Разговор са Улрихом Хајденом је направљен да би се боље разумео његов поглед на Немачку, Русију и распад Југославије. Наравно, тема је и "најдужи рат у Европи од 1945. године", како гласи наслов једне од његових књига.
Хајден од 1992. године живи у Москви, ожењен је Рускињом и већ више од три деценије бележи свакодневни живот руског друштва, као и дубоке политичке и економске промене кроз које је земља прошла након распада Совјетског Савеза.
Извештавао је и из ратних подручја у Нагорно-Карабаху, Чеченији, Абхазији, Авганистану и Сирији. Од 2014. године томе се придружио и Донбас. Док је већина немачких медија овај сукоб игнорисала или га тумачила кроз већ унапред обликовану слику о њему, Хајден се редовно враћао на место догађаја.
Прича како је после 2014. године постајало све теже објављивати репортаже из Русије у мејнстрим медијима на немачком језику уколико су одступале од доминантног наратива. Након 2022. године то је, каже, практично постало немогуће. Већ раније су од њега уредници углавном очекивали аполитичне текстове о свакодневном животу у Русији, док је сваки поглед који није био у складу са ставовима НАТО-а очигледно сматран превише осетљивим.
За српске читаоце његова биографија има и додатну димензију.
Улрих Хајден припада мањинској групи немачких левичарских публициста који су се 1999. године успротивили НАТО агресији на Савезну Републику Југославију, а и данас критикују немачку политику према Русији.
У његовој животној причи преплићу се теме које су од посебног значаја и за Балкан: Други светски рат, немачка историјска одговорност, НАТО и повратак немачког оружја на просторе на којима су некада убијали Вермахт и СС јединице.
Важан део ове приче почиње у послератној Немачкој. Хајден припада генерацији коју су обликовали студентски и омладински покрети с краја шездесетих година. За њега је 1968. година пре свега значила постављање питања на која ни родитељски дом ни тадашње друштво нису нудили уверљиве одговоре: Вијетнам, колонијализам, Че Гевара, улога Сједињених Америчких Држава, али и питање шта су сопствени очеви радили на Источном фронту током Другог светског рата.
"Имали смо осећај да је наше друштво окоштало, неискрено и лицемерно", присећа се Хајден.
Како каже, његов отац био је ауторитативан човек, обликован војничким начином размишљања, који није подносио расправе.
"Волео је дисциплину, стајање у строју и издавање наређења."
На његов однос према Русији снажно је утицало управо породично окружење. Отац је готово сваке недеље, за доручком, причао о страшним искуствима са Источног фронта. Рат је тада био завршен тек две деценије раније, а из тих прича и даље се могао чути дубок шок. Истовремено, каже Хајден, отац је о свему говорио готово искључиво из перспективе жртве, занемарујући чињеницу да је као немачки војник био део војске која је извршила инвазију на Совјетски Савез.
У томе је млади Хајден видео дубоку моралну противречност. Хришћанско васпитање, са заповешћу "Не убиј", било је у потпуној супротности са причама човека који рат заправо никада није оставио иза себе.
"Питао сам се како заповест 'Не убиј' може да се помири са ратом против Совјетског Савеза."
Тај унутрашњи сукоб удаљио га је од оца, али га је истовремено учинио радозналим према Русији. Јер, поред ратних прича, отац је говорио и о нечему сасвим другачијем: о непрегледним пространствима земље, животу обичних људи, сеоској храни и посебној повезаности Руса са природом.
Зато је Русија за Хајдена увек представљала и простор немачке историјске одговорности, породичних сенки и моралног питања које га прати до данас. Управо због тога тешко прихвата чињеницу да се немачко оружје поново појављује у рату против Русије.
Хајден наглашава да је Немачка такође снажно подржала распад Југославије 1991. године. Како каже, тада још није у потпуности разумео геополитичке интересе Немачке и НАТО-а који су стајали иза тих процеса.
Као припадник генерације '68 био је наклоњен антиколонијалним ослободилачким покретима, али је позитивно гледао и на Покрет несврстаних, који је био уско повезан са Југославијом Јосипа Броза Тита, Индијом и другим земљама.
"Тек много касније, нарочито после догађаја на Мајдану 2014. године, јасније сам сагледао како је Запад, под паролама људских права, демократије и борбе против корупције, постепено продирао све даље ка истоку."
Управо овде излази на видело једна од највећих иронија послератне немачке политике.
Многи људи који су потекли из духа 1968. године, из мировног покрета, критике НАТО-а и борбе против милитаризма, касније су прихватили баш ону логику војне силе против које су се некада побунили.
За Србију је ово искуство непосредно и добро познато. У Немачкој, међутим, 1999. година данас једва да заузима значајно место у колективном сећању. Тада је Бундесвер први пут од завршетка Другог светског рата учествовао у једном рату. Аргумент је гласио да управо Немци, због злочина из сопствене прошлости, имају моралну обавезу да војно "интервенишу" како би наводно спречили нову патњу.
Саговорник се сећа да 1999. године као новинар своју критику немачког војног деловања против Србије није могао лично да изрази у неком немачком медију. Због политичке климе у немачким редакцијама то није чак ни покушао. Да би ипак нешто учинио и олакшао савест, извештавао је о руској критици војног деловања НАТО-а и о руским активистима који су у Москви организовали акције солидарности са Србијом.
Хајден се сећа веома емотивних разговора са Русима који су тада говорили да ће оно што Запад ради Југославији покушати да уради и Русији. Хајден каже да то тада још није могао да замисли.
Како је онда дошло до тога да од партије "Зелени" настане странка која се залаже за наоружавање и рат? Мој саговорник подсећа да су приликом оснивања странке важну улогу имали уверени пацифисти попут Петре Кели и бившег генерала Герта Бастијана.
Странка је настала из еколошког, мировног, антинуклеарног и алтернативног покрета, којем су припадали и бројни представници генерације 1968. У својим првим годинама Зелени су се залагали за разоружање, критиковали НАТО и тражили излазак из логике војних блокова.
Управо та партија данас спада међу најодлучније заговорнике оштрог војног курса према Русији и блиске сарадње у оквиру НАТО-а. Шта су били разлози за ову трансформацију?
По Хајденовом мишљењу, код Зелених су, грубо речено, постојала два крила. Једном крилу припадали су пацифисти, бивши маоисти и леви социјалдемократи. Другом крилу, које је током година постајало све снажније, припадали су каријеристи разних врста, спремни да прихвате сваки непринципијелан компромис. У том крилу постојало је – као и у великом делу немачког друштва – осећање супериорности према Русији.
Ослобођење од фашизма од стране Совјетског Савеза није се признавало као цивилизацијско достигнуће. Сматрало се да се Русија може довољно описати појмовима "стаљинизам" и "империјализам".
Каријеризам унутар Зелених немачки естаблишмент искористио је за своје потребе. Партија је током година промењена комбинацијом политичког притиска и политичких привилегија.
"Зелени су у Немачкој преваспитани методом шаргарепе и штапа", каже Хајден.
С једне стране нудиле су им се министарске функције, а с друге се од њих очекивало да подрже рат против Србије.
Да циљ НАТО интервенције 1999. године није био заштита албанске мањине, већ потискивање руског утицаја на Балкану, тада многи бирачи Зелених нису увиђали.
Ток разговора нас природно води и ка некадашњој Југославији. Осамдесетих година Хајден је возом путовао кроз тадашњу заједничку државу. Желео је да упозна југословенски мултикултурализам, који је у то време изазивао велико интересовање међу западноевропском левицом.
Са тог путовања посебно памти једну наизглед малу, али симболичну епизоду. Југословенски гастарбајтери у возу извадили су храну, јели печено пиле и спонтано га позвали да им се придружи.
"Тешко могу да замислим да би немачки путници у возу тек тако поделили свој оброк са незнанцем", каже Хајден.
Исту непосредност и топлину, додаје, препознаје и у Русији. Види је у комшијама који брину једни о другима, у људима који хране псе и мачке луталице или помажу онима којима је помоћ потребна. Некоме ко већ годинама живи у Србији, такви призори делују веома познато.
Наравно, саосећање према ближњем може, у зависности од околности, имати и политичку димензију.
У једној репортажи из Донбаса, објављеној у јануару 2026. године, Хајден описује породицу из Покровска која је уточиште пронашла у Доњецку. На иницијативу руководитељке руске хуманитарне организације "Анђели Донбаса", Хајден, обучен као Деда Мраз, доноси поклон четрнаестогодишњем дечаку.
Међутим, иза тог наизглед обичног новогодишњег тренутка одмах се отвара сурова ратна стварност: дечак је рањен фрагментом пројектила, из страха да га украјинске "хуманитарне организације" не "спасу" дуго је живео у подруму, деда му је погинуо, а мајка и даље носи терет тог губитка.
То је стварност људи за које се у Западној Европи показује приближно исто онолико интересовања колико се некада показивало за судбину српског становништва у Крајини или на Косову. Управо су такви људи у средишту Хајденових репортажа из Донбаса.
Њихове приче детаљно је забележио и у својој књизи "Најдужи рат у Европи од 1945. године – сведочанства очевидаца из Донбаса", објављеној 2022. године.
Хајден одбацује тврдњу да је Русија од самог почетка желела да заузме целу Украјину.
"Русија нема ни интерес ни потребну снагу да окупира Украјину", каже.
По његовом мишљењу, Москва је подржавала Мински споразум из 2015. године и настојала да обузда снаге у Донбасу. Тек када су украјинске власти 2021. године најавиле поновно заузимање Доњецка и Луганска, а Берлин и Вашингтон одбили разговоре о безбедносним гаранцијама на западним границама Русије, Москва је, како он сматра, одлучила да војно интервенише.
Према Хајденовом мишљењу, Запад је затим сву одговорност приписао искључиво Русији, док је себе представио као морално беспрекорног актера. Ни о улози медија нема много илузија.
"Велики медији, нажалост, често само понављају оно што политичари у том тренутку говоре и желе да се чује", каже.
Свој лични пут ка Русији Хајден је описао и у аутобиографији "Мој пут у Русију – сећања једног репортера". У њој говори о свом одрастању у послератној Западној Немачкој, о новинарском позиву, политичким прекретницама и о томе колико је тешко остати независан и не пристати да вас сврстају у унапред одређене политичке таборе – било у Немачкој, било у Русији.
На крају остаје утисак да разговор са Улрихом Хајденом није само разговор о Русији. То је разговор и о Европи, континенту који као да се све теже сећа сопствених обећања.
И остаје једно питање на које ни данас није лако дати одговор: како је могуће да је Немачка, држава која се после 1945. године заклела да због сопственог добра и добра човечанства више никада неће водити рат, поново научила да оправдава ратове и испоруке оружја – овога пута језиком морала?
Live
