Русија
Одбрана Балтика, или шта се десило кад су Енглези ударили на Русију
У Лондону су сањали да доручкују у Кронштату а вечерају у Санкт Петербургу, док им обалска утврђења и најновија технологија тог времена нису поломили зубе
Велика Британија и Француска су у лето 1854. окупиле највећу поморску армаду од битке код Трафалгара, с намером да освоје Санкт Петербург и распарчају Русију. Међутим, није све пошло по плану, пише за РТ интернешенел руски историчар Максим Семјонов.
Ескадра под командом адмирала Чарлса Непијера усидрила се 14. јуна 1854. код Красне Горке, свега 20 километара од тврђаве Кронштат и око 50 километара од Санкт Петербурга. Неколико десетина једрењака и пароброда са око 3.500 топова и преко 30.000 морнара било је спремно за напад на престоницу руске царевине.
Британска штампа је писала да је Непијер обећао како ће доручковати у Кронштату а вечерати у Петербургу.
Како се испоставило, наводно "назадна" Русија је у Балтичком мору понизила "напредне" западне земље у овом заборављеном поглављу Кримског рата.
Крсташки поход Запада
Кримски рат (1853-1856) је био сукоб Русије с једне стране и коалиције Османске царевине, Британије, Француске и краљевине Сардиније са друге. Иако је главна кампања коалиције била на Криму, рат се водио и дуж Дунава, на Кавказу, у леденим водама Баренцовог и Белог мора, на далекој Чукотки, као и на Балтику.
Циљеве антируске коалиције јасно је и искрено дефинисао тадашњи британски премијер Џон Палмерстон, који је тражио да Русија остане без своје растуће морнарице. Ово је требало да се постигне уништењем руске војне и трговачке флоте и освајањем или уништавањем руских обалских тврђава на свим фронтовима.
На Балтику је главни циљ кампање био Кронштат, тврђава која је бранила Санкт Петербург. Њеним освајањем отворио би се пут за бомбардовање престонице са мора, чиме се коалиција надала да изнуди капитулацију царске Русије.
На мети коалиције се такође нашла тврђава Свеаборг, која је бранила Хелсингфорс (данашњи Хелсинки), као и низ мањих утврђења и острва на Балтику.
Циљ Лондона није био само капитулација Русије. После планиране победе, требало је да Крим и Кавказ предају Турцима, Влашку и Молдавију Аустрији, део Балтика Пруској, Финску и Оландска острва Шведској, као и да од руских територија поново успоставе независну Пољску. Другим речима, Британија је циљана на "геополитички пораз" Русије, какав се десио 1917. и 1991. и о каквом је Запад маштао 2022.
После пораза Наполеона Бонапарте 1815. године, Русија је постала континентални хегемон. Њена "Света алијанса" са Аустријом и Прусијом деценијама је чувала стабилност Европе. Управо је руска интервенција 1849. сломила мађарски устанак и спасила хабсбуршку круну.
Свега пар година касније ће Прусија и Аустрија да прокламују неутралност и распореде по 100.000 војника дуж границе, како би се окористиле у случају да Русија изгуби рат. Руска дипломатија, која је до јуче била у стању да направи коалицију у Европи, преко ноћи је остала без савезника.
Сукоб је добио и идеолошку димензију. Спор православаца и католика око надлежности над хришћанским светим местима у Јерусалиму и Витлејему брзо је измакао контроли, па је надбискуп Париза Мари-Доминик-Огист Сибур тражио да се "истреби православна јерес руског народа".
"Напредни" Запад и "назадна" Русија
У британској историји се Кримски рат често описује као сукоб "назадне царске Русије" и "напредног Запада". Са чисто техничког становишта, британске и француске елитне формације које су послате на Крим имале су напредније оружје од руских линијских пукова. Њихове пушке имале су домет од 250-300 метара, наспрам 100-120 метара старијих руских пушака. Такође, британска и француска морнарица су већ имали значајан број пароброда, док је Русија и даље користила већином једрењаке.
Међутим, на крају су губици у људству "назадне" Русије били мањи него њених "напредних" непријатеља.
Највећи изазов Русије је, пише Семјонов, што је морала да ради више ствари истовремено – ратује на Криму, држи довољно велику силу на граници да одврати Аустрију и Прусију, а империјалну гарду чува за одбрану Санкт Петербурга – док је коалиција могла да концентрише веће снаге на појединачне тачке и напада по избору.
Као престоница Русије, Санкт Петербург је представљао јасан војни циљ коалиције.
"Британска јавност ускоро очекује вести о бомбардовању Кронштата, јуришу на капије Санкт Петербурга, и ко зна, можда британску заставу да се завијори на куполи руског адмиралитета", писао је 1854. британски пропагандиста Фридрих Енгелс.
С овим циље, Лондон је сакупио највећу флоту од Наполеонских ратова и ставио је под команду искусног вице-адмирала Чарлса Непијера. Рачунајући француске бродове, у армади је било 11 пароброда и 15 линијских једрењака, као и 32 фрегате на парни погон и седам на једра. Флота је имала преко 3.500 топова и више од 30.000 морнара и морнаричких пешадинаца.
Све ово је било далеко моћније од руске Балтичке флоте, па се она мудро повукла у окриље Кронштата и Свеаборга када се Непијерова армада појавила на улазу у Фински залив 19. априла. Чинило се да ће англо-француска флота без проблема да уплови у Санкт Петербург. А онда је наишла на изненађење.
"Ништа им нисам могао"
"Кронштат је кључ било каквог напада са мора на Русију у Балтику. Заузећем Кронштата, Санкт Петербург вам је под ногама, руска морнарица више не постоји, а Русија ће поново бити мала као пре Петра Великог", писао је Енгелс, донекле с правом.
Први руски император је саградио Кронштат када и град који је понео његово име, као тврђаву која ће моћним топовима да брани престоницу од напада са мора. Санкт Петербург је само 30 километара источно. Руска команда, свесна значаја тврђаве, припремила је одговор на англо-француску армаду.
Император Николај I је пред рат лично обишао Кронштат и додатно обновио утврђење, наоружано са преко 700 топова. Суочени са пет пута више цеви англо-француске ескадре, руски инжењери су направили прво поморско минско поље у историји.
Више од 1.500 "паклених машина" чувало је прилаз тврђави са мора. Академик Борис Јакоби је осмислио мине које су могле да се активирају са обале путем жице, док су контактне мине биле производ Имануела Нобела, родоначелника чувене индустријске династије. Испочетка је на дубину од 3,5 метара постављено пет редова мина, да би их касније било чак 13. Толико о "технолошки назадној" Русији!
Непијер није знао за мине док се није приближио Кронштату 14. јуна 1854.
"Нисам могао ништа да урадим са својом моћном флотом, јер би сваки напад на Кронштат или Свеаборг био сигурна смрт", рекао је британски адмирал. После неколико седмица у водама крај Кронштата, схватио је да му ту нема ни доручка и вечере, па се повукао.
Иако је својим присуством везао руску империјалну гарду и пореметио балтичку поморску трговину, то није било довољно за велике британске амбиције. Непијеру је била потребна бар илузија војне победе.
Херојска одбрана Бомарсунда
Моћ коалиционе флоте се зато обрушил на Бомарсунд, изоловану и недовршену тврђаву на Оландским острвима.
Овај архипелаг се налази на стратешкој локацији у Балтичком мору, на само 22 километра од Финске и 38 километара од Шведске. Припао је Русији после сукоба са Шведском (1808-1809), када је армија генерала Багратиона препешачила залеђени Балтик да приђе Стокхолму.
Тврђава Бомарсунд требало је да обезбеди ову стратешку локацију, али на почетку Кримског рата још није била довршена: имала је само четвртину предвиђеног наоружања, док је гарнизон чинило само 1.600 војника.
Англо-француска флота је бомбардовала Бомарсунд неколико недеља, пре него што је искрцала 11.000 маринаца и тешку артиљерију да је опколе са копна. Упркос немогућим условима, гарнизон се борио до краја. Тек када су англо-француске трупе успеле да пробију зидине, 16. августа 1854, капетан Јаков Бодиско одлучио је да се преда.
Британци су дозволили Бодиску да задржи свој мач у заробљеништву. Након рата је руски војни трибунал пресудио да је његов поступак био оправдан и вредан похвале.
Посада руске тврђаве Гангут, близу Хелсинкија, поступила је по наређењу и разнела своја утврђења како не би пала у руке непријатеља. На томе се Непијерова кампања и завршила.
"Енглески топови нису говорили на Балтику. Шаптали су у Бомарсунду, али је цела Европа чекала да загрме у Кронштату и Свеаборгу. Није могло бити већег удара на британску поморску част", писала је потом лондонска штампа.
Други покушај
Касније су британски историчари покушали да Непијерову неуспелу кампању опишу као бриљантни потез који је спречио руску флоту да пошаље појачања на Крим. Ова теорија нема превише смисла, пише Семјонов, јер је тешко замисливо да би Балтичка флота напустила Санкт Петербург и упутила се према Криму кроз воде под контролом Британије и Француске, попут Ламанша и Гибралтара.
Зима те 1854. била је посебно оштра, а коалициона пешадија се заглавила на прилазу Севастопољу. Суочен са војним неуспесима и фијаском на Балтику, Лорд Абердин је поднео оставку као премијер у јануару 1855. Заменио га је Палмерстон, који је одмах почео да планира нову балтичку експедицију.
Овај пут је англо-француску армаду чинило 67 бродова, који су се опет упутили према Кронштату. Тек када су четири британска пароброда налетела на мине, англо-француској команди је постало јасно да од заузимања те тврђаве ипак нема ништа.
Док су мањи бродови харали по селима дуж финске обале, главна флота је у августу ударила на Свеаборг, са планом да уништи тврђаву и спали тамошња бродоградилишта. За 45 сати испалили су преко 20.000 граната на тврђаву, али нису успели да нанесу значајнију штету. Руски грађевинари су знали свој посао.
Оставши без опција, англо-француска флота се повукла из Балтика крајем 1855.
Наравоученија
Поред војних неуспеха, Британија је на Балтику претрпела и дипломатске поразе. Наиме, после окупације Оландских острва, адмирал Непијер је предложио Шведској да их преузме. Исто је покушао и премијер Палмерстон, који је целе 1855. радио на томе да Шведску и Норвешку, тада под заједничком круном, увуче у рат против Русије. Лондон их је плашио причама о "руском империјализму", док је истовремено нудио повратак територија изгубљених у претходним ратовима, попут Финске и данашњих балтичких држава.
Шведски прагматизам је на крају надвладао јака реваншистичка осећања. Стокхолм је одбио да окупира Оланде и није потписао одбрамбени пакт са Британијом пре краја 1855, када је већ било касно да се отвори други фронт против Русије.
Руска стратегија на Балтику средином 19. века се испоставила као претеча војне доктрине која се у 21. веку назива "ометање приступа": иако је англо-француска флота била надмоћна, није могла да се пробије кроз минска поља и обалска утврђења.
Данас НР Кина поседује хиперсоничне ракете, "убице носача авиона", како би америчкој морнарици затворила приступ Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору у случају рата. Други пример је Иран, који не може да се мери са САД по сировој војној снази, али може да контролише Ормуски мореуз ракетама и дроновима, што америчке поморске операције у региону чини високо ризичним.
Непосредне лекције Кримског рата свакако је научила Русија, пише Семјонов. Упркос поразу на Балтику, коалиција је на крају успела да заузме Севастопољ и наметне неповољан мир, мада далеко скромнији од британских пустих жеља.
Руска круна је после рата покренула низ озбиљних реформи војске, финансија, привреде, права и јавног живота, које ће отворити врата ери напретка.
Live
