Мир или ескалација? Сукоб у Украјини улази у фазу расплета

Америчка мировна иницијатива у Украјини вођена је домаћим политичким потребама али свеједно пружа шансу за постизање договора, пише Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа "Русија у глобалним пословима" и директор истраживачког програма Међународног дискусионог клуба "Валдај".

Најновији пораст дипломатске активности око сукоба у Украјини прати познати образац, иако свака рунда доноси своје особености. Овог пута, амерички председник Доналд Трамп је посебно љут на Владимира Зеленског, кога све више криви за неуспех у окончању рата.

Њихова лична нетрпељивост је очигледна још од првог сусрета током другог Трамповог мандата, пре више од 18 месеци. Али сада постоји додатни фактор, а то је америчка унутрашња политика.

Док се републиканци суочавају са тешким изборима, Трампу је потребан политички успех. Мало је времена за велика достигнућа, али снажне слике и даље могу оставити утисак, а стабилизација тржишта горива путем дипломатије са Москвом нуди управо ту прилику.

Трампов заокрет и последице: Шта значи најновија промена политике Вашингтона према Кијеву

Миротворство у крвавом сукобу је само по себи достигнуће, али бирачи су генерално више забринути за сопствене финансије и Трамп то разуме, па се чини да се вратио уверењу које је имао од самог почетка: да је Зеленски подложнији притиску него Москва.

Русија је утврдила границе своје флексибилности и показала је мало склоности да се повуче од њих; Вашингтон, у међувремену, није успео да Украјину и њене европске спонзоре доведе у ред. Заправо, чак су накратко успели да убеде Трампа да Кијев може суштински да преокрене војну ситуацију, али сада се клатно вратило уназад.

Вишеструко одбијање Зеленског да послуша Трампове апеле да престане са нападима на руску енергетску инфраструктуру посебно је разбеснело америчког председника, и то не само зато што Трамп не воли да му се пркоси.

Он се сећа се како је украјинско руководство настојало да помогне демократама током председничке кампање 2020. године и чини се да тренутно понашање Кијева тумачи у сличном светлу: као покушај да помогне својим домаћим противницима. Трамп ретко опрашта такво понашање, па отуда и све оштрија реторика.

Познавајући председника, могло би се очекивати да ће се овај став одржати, али би било погрешно претпоставити да његово непријатељство према Зеленском гарантује успешно мировно решење. Политика повољна за Москву ужива малу подршку унутар америчког естаблишмента, без обзира на страначку припадност, тако да ће противници искористити сваку прилику да је опструишу.

Европа је, у међувремену, одлучна да не буде искључена из преговора, а њене владе су наставиле да се опиру постизању решења за које верују да би служило руским интересима.

Трампа можемо гурати у једном или другом правцу, али фундаментална промена његовог становишта  је друга ствар, јер упркос својој очигледној непредвидивости, он је изузетно доследан у свом основном погледу на свет и када једном формира мишљење, ретко га напушта.

Међутим, то су питања личности и политичке психологије. Шта је са самим договором? Преговори остају обавијени велом тајне, као што је то углавном случај са истинском дипломатијом, па се њихов правац може наговестити само из индиректних сигнала.

Зеленски: Трамп ме не подржава

Разумно је претпоставити да се разговори настављају у оквиру успостављеном у Енкориџу прошлог лета, с обзиром на то да руски званичници више пута позивају на одређене договоре постигнуте тамо, чија је примена застала јер Вашингтон није био у стању да убеди своје партнере да их прихвате.

Западни коментари имају тенденцију да идентификују територију као главну препреку и за то постоји извесно оправдање, јер је ток војних операција прогресивно подигао територијална питања изнад важности коју су имала на почетку сукоба.

Владимир Путин је доследно упозоравао да би одбијање предложених услова споразума Русије значило суочавање са мање повољним условима касније, и управо се то догодило, посебно у вези са територијом.

Али територијални уступци нису цела прича. Шири принципи европске безбедности, како војни тако и политички, остају кључни. На крају крајева, они су били одлучујући разлози за одлуку Москве да употреби силу 2022. године.

Заиста, могли бисмо сугерисати да је безбедност, схваћена у најширем смислу, постала, или ће ускоро постати, централно питање у преговорима, и да је то неодвојиво од територијалног питања.

Што је мање поверења у трајне споразуме о међусобним гаранцијама и војним ограничењима, то је већи подстицај за проширење тампон зона и смањење способности противника на дужи рок, па територија, другим речима, постаје замена за безбедносне аранжмане у које ниједна страна не верује да може да верује.

Након састанака у Ослу и Санкт Петербургу, амерички представници су говорили о значајном напретку, док Европљани описују конвергенцију ставова и појаву нових идеја.

Москва признаје да су се појавили нови предлози, али јасно ставља до знања да су они и даље недовољни.

Наш избор

Не гризи руку која те храни: Трећа (не)срећа Владимира Зеленског

За сада, дипломатија наставља својом познатом путањом, а очекује се још један трилатерални састанак на стручном нивоу у новембру на којем ће се разматрати техничка питања, након две претходне рунде.

Ипак, комбинација догађаја сугерише да се војна фаза сукоба можда приближава значајној прекретници, чак и ако је њен завршетак још увек далеко.

Јуриј Ушаков је изразио наду да се крај приближава и то може бити оптимистично, али алтернативе постају јасније: или озбиљни мировни преговори који обухватају цео спектар спорних питања, или прелазак на нови ниво ескалације.

Прва опција захтева кредибилне безбедносне гаранције и сами технички аранжмани неће бити довољни, тако да је потребан стабилан политички оквир способан да преживи промене околности и руководства.

То је такође контекст у којем се разматра могућност трилатералног састанка између лидера Русије, Кине и Сједињених Држава.

Предложени скуп на самиту АПЕК-а следећег месеца у Шенжену изазвао је значајне спекулације, али да ли ће се то догодити остаје неизвесно. Чак и ако се то деси, неће бити нове Јалте нити великог договора јер међународно окружење једноставно не дозвољава такав исход.

Ипак, састанак између Владимира Путина, Си Ђинпинга и Доналда Трампа имао би велики значај.

Унутар све компликованијег међународног окружења, то би показало ниво на којем се доносе најзначајније одлуке у свету, ниво сразмеран обиму изазова. Можда би то, само по себи, пружило нову перспективу.