Протести у Европи: Либерални поредак се суочава са сопственом 1968

Слике француских и италијанских градова захваћених немирима су шокантне: Албанија је у превирању, у Аргентини полиција растерује демонстранте, а протести у Индији не показују знаке јењавања.

Када се томе додају превирања широм Глобалног југа, паралеле са 1968. годином постаје тешко занемарити, пише за "Комерсант" Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа "Русија у глобалним пословима" и директор истраживачког програма Међународног дискусионог клуба "Валдај".

Те године, политички и друштвени немири захватили су готово цео свет готово истовремено. Било је то доба слабије повезаности, подељено Хладним ратом, а ипак су у земљама са потпуно различитим политичким системима избили слични покрети – дошло је до изванредне синхронизације незадовољства.

Директна поређења су нужно несавршена, али многи од основних узрока незадовољства су познати: неједнакост, проблеми у образовању, ратови без јасних циљева, као и све већа фрустрација политичким елитама које нису вољне или нису у стању да се прилагоде.

Године 1968. побуна је углавном била усмерена против конзервативног естаблишмента. Иако демонстранти нису одмах остварили све своје циљеве, њихове идеје су на крају преовладале. Како на Западу, тако и у социјалистичком блоку, та превирања су допринела трансформацији политичког и друштвеног живота током наредних деценија.

Данас, међутим, можда присуствујемо супротном процесу – крају политичке ере коју је 1968. година помогла да се створи.

Скоро шест деценија либерализам – било леви или десни – чинио је оквир западне политике. Међутим, његове унутрашње противречности постају све очигледније: студентски протести прерастају у нереде и пљачке, док се захтеви за једнакошћу доводе до агресивног апсурда. Истовремено, либертаријанизам дегенерише у отворено антисоцијално понашање.

Владе су усмерене на очување постојећег поретка, користећи све – од политичких манипулација до отворене репресије. Као и 1968. године, многи демонстранти су изгубили веру у демократске институције. Ипак, нема много доказа о постојању неке кохерентне револуционарне алтернативе; уместо тога, сведоци смо експлозије деструктивне енергије, наводи Лукјанов.

Догађаји из 1968. године ставили су на пробу отпорност и прилагодљивост политичких система, што је довело до веома различитих исхода.

У Западној Европи, владе су у почетку гушиле немире, али су касније велики део протестног покрета укључиле у политички мејнстрим; тиме су обновиле сопствени легитимитет и прошириле своју друштвену базу.

Ситуација на улицама кључа, Рама извео перформанс: Демонстрантима се придружили и професори

Социјалистички систем је кренуо другачијим путем. Неспособaн да прихвати неслагање, ослањао се на репресију, па су се тензије гомилале све док се, на крају, систем није урушио.

Данашњи политички изазов је сличан, иако је идеолошка равнотежа сада обрнута.

Овог пута, у политички мејнстрим не треба укључити наследнике демонстраната из 1968. године, већ њихове противнике – оне које често олако сврставају у крајње десничарске популисте.

Естаблишмент у Западној Европи усвојио је необичну стратегију: уместо да интегрише поменуте покрете, он све више толерише деструктивне снаге на супротном крају политичког спектра, очигледно их сматрајући мањом претњом од својих конзервативних изазивача.

У основи растуће нестабилности лежи дубок раскол између владајућих елита и друштава која оне наводно представљају, будући да су они на власти све више заокупљени питањима која обични грађани не сматрају приоритетним.

Ова противречност је најочигледнија у Европи, где се опседнутост политичког естаблишмента конфронтацијом са Русијом сукобљава са забринутошћу јавности за просперитет и животни стандард – а јаз између ових супротстављених приоритета наставља да се шири.

Превирања из 1968. године на крају су преобликовала политички поредак; данашњи немири могли би имати подједнако далекосежне последице, али у сасвим супротном смеру. Што дуже лидери Западне Европе буду одбијали да признају ову промену, то ће бити већа опасност да политички систем, који су одлучни да сачувају, постане његова следећа жртва, закључује Лукјанов.