Фудбал не играју имена на папиру

На велика, чак огромна врата, Србија је отишла у Катар на Светско првенство у фудбалу, највећу спортску смотру после Олимпијских игара.

Од првог дана од како је функцију селектора преузео Драган Стојковић Пикси, могло се приметити нешто другачије, нешто свеже, ново и за промену – здраво.

Велико име, легенда и ауторитет какав јесте, Драган Стојковић је желео конце репрезентације у својим рукама, а не у рукама функционера, менаџера, адвоката, економиста и навијача.

Око себе је окупио тим људи којима верује, који ће бити уз њега у једној великој реконструкцији фудбалске репрезентације Србије.

Први пут после дуго времена, деловало је да нешто има смисла, да се знају улоге, да се знају правац, игра, кадар и стил фудбалске репрезентације Србије.

Период од више од годину дана, Пикси је користио како би кројио једну фудбалску породицу и усмеравао је на пут којим је мислио да треба ићи.

Корак по корак, "орлови" су изгледали из дана у дан све бољи и јачи, стицали самопоуздање, које у спорту може чинити више од 50 одсто пресудног фактора.

Временом, дошло се до оног најбитнијег.

Србија је рутински побеђивала оне слабије од себе, тимским и индивидуалним квалитетом ломила оне једнаке себи и на крају – парирала и изненађивала оне на папиру знатно јаче.

Квалификациони циклус, а потом и партије у Лиги нација, дали су за право Стојковићу и његовим "орловима" да се поново осете битним, да се Србија опет осећа као фудбалска нација које се треба плашити и коју не желите на свом путу.

Чак ни поприлично тешка група, није пољуљала самопоуздање и еуфорију, јер смо са разлогом тврдили да смо квалитетнији од Камеруна, али и Швајцарске, против које смо имали и додатне мотиве.

Међутим, приказане партије на Мундијалу у Катару била су сушта супротност онога што је најављивано и очекивано.

Сва она еуфорија, ложење, маштање и надање, угасила су три хладна туша која је Србија доживела у Дохи.

Велики проблем свега тога је што ту еуфорију нису креирали новинари, навијачи или неко трећи, већ сами актери, селектор и репрезентативци.

Непосредно пред одлазак у Бахреин на припреме, а потом и у Доху на турнир, могли смо чути: "Бићемо ми добри, веома добри", "Видеће Бразил нашу снагу", "Фудбал не играју имена на папиру", "Бразил ће играти са четири нападача, а ко ће онда да им игра одбрану", "Спремни смо, сви који су позвани, даће све од себе", "Играће и са једном ногом ако треба"...

Плоча је брзо промењена на: "Нисмо спремни, имамо великих кадровских проблема", "Правимо почетничке и недопустиве грешке", "Жао ми је што нисам могао да изведем најбољи састав", "Показало се да и друге репрезентације имају квалитет", "Бразил и Швајцарска су заслужено победили", "Наш максимум није био довољан", "Да сам одбио да позовем неспремне играче, настала би револуција"...

Утисак је да, ако су сви били свесни у каквом се физичком стању налазе наши фудбалери, а селектор је изјавио да је већ у Бахреину то било познато, "орлови" нису морали сами себи да стварају додатни притисак, причају како ће бити јачи од тога или било ког проблема.

Далеко од тога да су се на крају тражили изговори и алибији, пошто су селектор Стојковић и његови изабраници признали да нису били какви су хтели и поштено честитали противницима на победи и ремију.

Нажалост, можда и најгори утисак након три утакмице у Катару, јесто то што је Србија заслужено елиминисана, не због судијских грешака, не због повређених и неспремних играча, него због својих партија, свог наступа, своје игре.

Говорило се након елиминације и да "се показало да се не може остварити успех када си десеткован", али многи се не би сложили са тим.

Можда управо тако не мисли и тај Камерун, који је сат времена пред утакмицу са Србијом, остао без првог голмана и друге највеће звезде тима, па упркос томе освојио бод. Или Швајцарска, која је против Србије, нападачки најпотентније селекције на Мундијалу, такође играла са резервним голманом.

Шта би тек требало да кажу Сенегалци, који су у осмину финала прошли без Садија Манеа, или Французи који су квалитет оправдали и без Карима Бенземе, Пола Погбе, Нголоа Кантеа, Кристофера Нкункуа и Преснела Кимпембеа, или Холанђани који су играли у комбинованом саставу све три утакмице.

Није проблем нашег тима лежао у томе што Филип Костић, Александар Митровић, Саша Лукић, Иван Илић, Душан Влаховић нису били 100 одсто спремни, већ то што, ма ко на терену био, Србија није играла своју игру, није показала карактер и партије из квалификација.

Што су сва три ривала олако долазила у шансе, што је деловало да је противник увек кондиционо и физички далеко бољи, што је сав фокус био на нападу, а одбрана била та која је заказала у тој мери да смо примили осам голова (исто колико Камерун, Швајцарска и Бразил комбиновано), а да је Вања Милинковић-Савић био голман са највише интервенција у групној фази Мундијала.

Стручна анализа РТ Балкан: Шта је узроковало крах Србије против Камеруна

Што не само да није показана снага против Бразила, већ потпуно супротно – немоћ. Што нисмо могли да одбранимо вођство од 3:1 против Камеруна и 2:1 у дуелу са Швајцарцима. 

И на крају, што смо правили недопустиве грешке, које смо по ко зна који пут скупо платили.

Нису српски навијачи и љубитељи фудбала очекивали да заиста освојимо Светско првенство, ма колико то маштали. 

Све што су желели, јесте да бар једном Србија оправда квалитет играча који су ведете и ударне игле у тимовима какви су Ајакс, Јувентус, Фулам, Лацио, Торино, Фјорентина, а онда и да се та, "никад боља атмосфера" у свлачионици, пренесе и на терен и донесе реалне резултате и барем пролазак из групе.

Уместо тога, реалност је била другачија, а она каже да је Србија у Катару одиграла лошији Мундијал и освојила мање бодова од турнира у Русији и Јужној Африци, те да је ренесанса и хармонија која је дошла са Драганом Стојковићем, донела исто, ако не и мање од претходних дебакала.

Изгледало је да ће бити боље, изгледало је да ће бити другачије, перспективније и напокон успешније. Нажалост, епилог је био исти.

На крају, далеко од тога да би промена на месту селектора донела неки бољитак и била прави потез.

Србија по први пут након дужег времена мора да почне да верује у континуетет, да верује у замисао Драгана Стојковића, да верује играчима када кажу да никад није било боље у репрезентацији, да верује да ће бити боље и да ће почети да се преузима одговорност.

Репрезентативни точак се покренуо и никако га не треба заустављати, већ научити из својих грешака, признати их и напредовати.

Следи одлична прилика да видимо Србију на Европском првенству, први пут после више од 20 година, па ће тај квалификациони циклус, као и онај за наредни Мундијал, бити права прилика да нас наши фудбалери напокон некад и обрадују.