Дан победе између Истока и Запада: Учитељица живота на поправном испиту

Данас је државни празник у Републици Србији – Дан победе, девети мај. У време СФР Југославије познат по војним парадама, чија је учесталост са годинама опадала, док се земља полако распадала, данас се он прославља радно. А обележава се полагањем венаца на споменике онима који су погинули у току борби у Другом светском рату које су довеле до пораза нацистичке Немачке, чију је капитулацију, у име савезника, ратификовао совјетски маршал Георгиј Жуков 9. маја 1945. године.

Несумњиво је реч о великом датуму који симболизује историјску победу над нацизмом, каже за РТ Балкан историчар и члан Српске академије наука и уметности Славенко Терзић. Он додаје да је та победа деценијама после Другог светског рата имала истакнуто место у историјском сећању српског народа, који је био велика жртва нацистичке идеологије.

"Наступило је време 'новог тумачења' историје Другог светског рата, а заправо њене ревизије, која представља својеврсну рехабилитацију и релативизацију нацизма. Крајњи циљ је негирање пресудног доприноса СССР-а у победи над нацизмом, који се замагљује хистеричном русофобијом. Поново смо пред великим искушењима", истиче Терзић.

Континуитет похода на исток

Кад је реч о перцепцији и начину прослављања Дана победе у Европи, од Ирске до Урала, влада изразито разногласје, напомиње професор београдског Филозофског факултета, историчар Милош Ковић у изјави за РТ Балкан.

"Очигледно је да Западна и Централна Европа виде то на један начин, а земље које су одиграле одлучујућу улогу у победи над нацифашизмом, а пре свега мислим на Русију, ствари виде на другачији начин. И у Русији, али и у српским земљама сазрева свест о томе да је нацистичка агресија и пре свега инвазија на исток Европе била део једног дугорочног процеса који траје неколико векова и који чине периодични походи Западне Европе на Источну Европу", истиче Ковић.

Како додаје, некада су имали форму крсташких ратова, попут похода Пољака, Швеђана, тевтонских витезова на Русију, касније похода тзв. цивилизованог Запада рецимо у време Наполеонове агресије на Русију, да би у Хитлерово време тај рат био вођен у име супериорне германске расе која је створена да би владала инфериорним Словенима, наводи наш саговорник.

"Данас је дошло до тога да се поход наставља овог пута у име слободног тржишта, људских права, мултикултурног друштва. Изговори се мењају, али воља за моћ, како је то говорио Ниче или Мишел Фуко, остаје. Зашто Запад има потребу да јуриша на Исток Европе, то је питање", каже Ковић.

Наш саговорник сматра да се на Истоку Европе, пре свега у Русији, али и у Србији, ствара све поузданија представа о томе шта се догађало од 1941. до 1945, док у Западној Европи долази време компромиса са историјском истином и историјском свешћу.

"На сва упозорења која долазе из Русије о повампирењу нацизма, рецимо у Украјини, прибалтичким републикама, или у Хрватској, упозорења која долазе од нас, тамо се реагује негирањем. Јер је реч о томе да неко на Западу данас покушава да искористи тај повампирени нацифашизам, да би га поново окренуо против руског или српског народа", наводи наш саговорник.

Идеолошка димензија

Говорећи о Дану победе и његовом доживљавању у Србији, историчар Немања Девић каже за РТ Балкан да је идеолошка димензија и данас присутна, како напомиње, до те мере да понекад негира важност антинемачког отпора и антифашистичке борбе.

"Грађански рат је заиста повремено односио превагу над ослободилачком борбом. И што је најважније, није био завршен 1944. године са протеривањем Немаца, већ се продужио кроз освету комуниста и револуционарни терор, односно кроз грађански рат у миру. Стога су остале дубоке идеолошке последице и једнострано тумачење да је антифашизам једнако комунизам", наглашава Девић.

Он, међутим, истиче да данас када покушавамо да обновимо саборност и једним свесрпским становиштем сагледамо догађаје из 1945. године, Дан победе над фашизмом има за нас све већи значај.

Девић подсећа да су у Србији ратне операције биле највећим делом окончане ослобођењем Београда 20. октобра 1944, а у потпуности, што се тиче централне Србије, крајем 1944. године. Ипак, други српски крајеви, како додаје, нису били ослобођени у то време и за њих је пролеће 1945. мирисало на победу.

"Није се назирао само слом Немачке, већ и слом НДХ. У том смислу за нас је важан пораз Немачке, али и свих њених сателита на овом простору и мислим да би требало створити један заједнички наратив ослободилачких покрета у Србији од 1941. до 1945, а посебно њиховог наслеђа. Јер прича о фашизму, нацизму и њиховом повампирењу није завршена 1945. године. То се показује и у Европи и код нас", наглашава Девић.

Стари савезници нови савез

Земље које су тада биле на истој, нацистичкој страни, данас су окупљене не само у политички савез, око Европске уније, већ и у војни савез, око НАТО-а, попут Немачке и Хрватске. А уз њих, чланице су и оне које су припадале силама савезницама. Попут Француске.

"Уједињена Немачка која се врло брзо појавила као најјача држава у ЕУ побринула се за своје старе савезнике из два светска рата. Државе које су добровољно служиле 1941. нацифашизму и данас имају карте за експресни воз у ЕУ. Док оне које су се супротстављале, попут Русије и Србије, доживљавају се као непријатељи", каже Ковић.

Неспорно, Француска је била непријатељ империјалне Немачке и нацистичке Немачке у Првом и Другом светском рату, додаје он.

"Али често се заборављају тужне чињенице из историје Вишијевског режима који је веома вољно сарађивао са нацистима. Заборавља се постојање чувене СС дивизије 'Карло Велики' која се састојала од Француза, и за коју се пријавило толико добровољаца да Немци нису могли све да их приме. То су били добровољци за поход на Русију, неколико хиљада њих нису могли да буду примљени у редове. Француска је, ради заједничких интереса унутар ЕУ, одбацила своје традиционалне савезнике из два светска рата, међу којима смо и ми“, истиче Ковић.

Немања Девић такође наглашава да се ради о историјским константама.

"Уз Немачку као доминанту силу у Европи и данас су многе балканске државе које су се 1941. бориле раме уз раме са њом, било да се ради о разбијању и окупацији Југославије или о окупаторским јединицама на Источном фронту", каже Девић.

Он наглашава да се на груб начин историје фалсификује и прекраја.

"И онда се дешава, да када се слави стогодишњица победе у Првом светском рату да су ту поред сила победница, збратимљене Француска и Немачка, а да су одмах иза њих представници тзв. Косова, док је место за Србију резервисано у последњем реду. Када празнујемо годишњицу победе у Другом светском рату, на парадама у Москви често имамо представнике Хрватске, док српске делегације често нема. Идеолошка магла помутила је наше погледе на значај победе из 1945, за коју може да се каже да је и српска победа", наглашава Девић.

Жртва проглашена за злочинца

Свакако највећа манифестација поводом Дана победе одржава се традиционално у Москви. То и не треба да чуди, с обзиром на размере страдања у Другом светском рату. Честитајући Дан победе, заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев рекао је да данашња Европа и њени "јадни лидери" имају врло кратко памћење и подсетио их да је више од милион совјетских војника "жртвовало своје животе за мир и слободу од фашизма у Европи".

Па ипак, на обележавању Дана победе у појединим европским земљама, не само да је забрањено истицање руских застава, већ су прокажене и оне совјетске. Власти ових земаља образлажу да та обележја виде као подршку Русији у сукобу у Украјини.

Маргинализовање улоге СССР-а у Другом светском рату у појединим европским земљама почело је много пре актуелног сукоба, а данас смо стигли до тога да се Русија оптужује за неонацизам јер је с војском прешла границе Украјине, при чему се занемарују сви њени вишегодишњи напори да се преговара и да до тога не дође.

"Ми смо то осетили на својој кожи и пре Руса. Било је потребно да оног ко је жртва прогласе за злочинца. Оног којег је трпео геноцид да прогласе за геноцидног. Оног ко је био главна жртва нацифашизма, сада треба прогласити за савезника нацифашизма", напомиње Ковић.

Он наводи да је реч о пропагандној мантри која је продрла и у академски дискурс, а да је све почело одавно са тзв. теоријом тоталитаризма у оквиру које су изједначени нацизам и комунизам.

"То је већ била прва релативизација. Кад читате Хитлерове текстове он се не диви комунистичком Совјетском савезу и не види у њему било каквог идеолошког сабрата. Али се диви империјама попут Велике Британије, расистичком поретку који су САД успоставиле на својој територији", истиче Ковић.

Дан Европе

Парадоксално је да је у том тону, о новом диктатору Европе у светлу старог, који је дошао из његове земље, говорио прошле године на Дан победе и немачки канцелар Олаф Шолц. Он је изјавио да то што Русија изједначава "свој варварски рат агресије са борбом против националсоцијализма" представља фалсификовање историје додајући да је уверен у украјинску победу: "као што су слобода и безбедност тријумфовали над потчињеношћу, насиљем и диктатуром пре 77 година" тако ће победити и "руску диктатуру".

Пажња, говори Москва: Русија је спремна за параду победе

Немачки канцелар о "руској диктатури" и слави савезничког оружја говорио је 8. маја – на годишњицу дана, када је немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел потписао капитулацију Трећег рајха, оверену дан касније. То је датум када Европска унија прославља годишњицу краја Другог светског рата, док је 9. мај проглашен за Дан Европе у знак сећања на усвајање Шуманове декларације 1950. године.

"То можемо да гледамо кроз идеолошке конструкције којима су европски лидери склони и које нам потом представљају као пројекте настале из племенитих побуда. Кад је у питању Први светски рат, сервира нам се да не прослављамо 11. новембар као Дан победе, а и то је била једна, између осталог, српска победа, већ као Дан примирја, а девети мај који је дуго словио за Дан победе над фашизмом представља нам се да треба да га славимо као Дан Европе", истиче Девић.

Како додаје, у оба случаја ради се пре свега о француско-немачком, а потом и једном условно речено помирењу других европских народа, будући да су сва европска друштва била проткана и унутрашњим сукобима и грађанским и идеолошким ратовима.

"Све то је стављено под једну идеолошку капу Дана примирја у Првом светском рату, односно Дана Европе. Занемарује се таквим тумачењем и немачки милитаризам и вишедеценијска политика продора на Исток, занемарује се и све оно што су биле противречности у Другом светском рату. На Русију, чак и на православне народе који се често једнозначно тумаче као мали Руси, гледа се идеолошким очима из времена Хладног рата", каже Девић.