Како норвешки стручњаци могу да помогну након трагедије у "Рибникару"?

Успостављање система који пружа константну подршку ономе коме је потребна, релевантни саговорник "који ће слушати" и "разумети" претрпљену трауму, комплетна психосоцијална интервенција, савети оних који имају слична искуства, само су део подршке коју ћемо добити од стручњака из Норвешке који бораве у Србији, објашњава за "Блиц" саговорник упућен у разлоге посете психолога и психотерапеута из иностранства.

Како додаје, смернице и њихово искуство ће бити драгоцено током превазилажења траума после два масакра, која су се почетком маја догодила у Србији.

Наша земља се до сада није суочила са оваквом кризом, али упркос томе наши стручњаци, на челу са психијатрима, психолозима, психотерапеутима од самог почетка пружају максималну психолошку помоћ, док ће им додатно искуство колега из Норвешке, помоћи да се превазиђе овај тежак период за све.

Како сазнаје "Блиц", стручњаци из Норвешке сакупљају информације како би понудили најбоље решење за превазилажење кризе која ће, нажалост, неку децу пратити и годинама. Према речима психолога, колико ће неком детету требати времена је сасвим индивидуално, јер нека деца су директно гледала злочин, друга су била у школи, а трећа су била ван просторија школе.

Психолог Радмила Вулић Бојовић каже за "Блиц" да је нама као земљи заиста потребна подршка некога ко је пролазио кроз такве ситуације.

"Постоји тело које блиско сарађује са Норвежанима у креирању психосоцијалне подршке. Сматрам да могу много да помогну својим искуством јер ми стварно не знамо довољно о овоме, а у питању је сложена криза. У оваквим психосоцијалним интервенцијама највећем броју треба прилика да са неким могу да разговарају о томе, са неким ко је стручан и квалификован да говори на ту тему. Након тога, у зависности од потреба креираће се и мере. Суштина је дакле да правимо разлику између психосоцијалне подршке и терапијског приступа", објашњава Вулић Бојовић.

С друге стране, колико ће неком детету требати времена да превазиђе трауму зависи од структуре личности, начина на који је све доживело, али и да ли је било присутно или не.

"Све је индивидуално и зависи од много фактора, ту су разлике и искуства. Нека деца ће у овоме остати дуго, то су она која су непосредно и директно повезана, која су била ту. Оно што је важно, не треба инсистирати на трауми, јер за неке ће ово бити тешко искуство, па ће неко бити у томе месецима, неко годинама, дакле све је индивидуално. Најбољи пут је да видимо на конкретном примеру како је неко прошао, а то су управо Норвежани и њихово искуство које имају после трагичног догађаја на острву Утоја 2011. године, када је убијено 69, већином младих особа", каже Вулић Бојовић и додаје да верује да ће наши локални експерти у сарадњи са Норвежанима, али и својим знањем, познавањем нашег менталитета понудити нешто што је најбоље решење.

Прве недеље након трагедије су хаотичне

Педијатар из Норвешког центра за студије о насиљу и посттрауматски стрес, Сани Стенсланд, посетила је ОШ "Владислав Рибникар" и разговарала са српским тимом стручњака. 

"Наше српске колеге раде даноноћно како би пружили психосоцијалну помоћ. Урађен је јако добар посао. Из нашег искуства знамо да су прве недеље након такве трагедије веома хаотичне и да је тешко организовати све", рекла је Стенсланд за РТС.

У једном од закључака које су донели норвешки стручњаци наводи се да је процес разумевања шта се догодило у различитим деловима друштва имао потпуно различиту динамику.

"Оно што нас је изненадило јесте да је велики број младих и даље у некој врсти страха и после 10 година. То је било велико сазнање за нас које смо поделили и са вашим тимом. Наш план је био да пратимо једну годину понашање, што се испоставило као веома кратак период, посебно са младим људима, који имају доста промена у животу – од осамостаљивања, почетка студирања, великих корака за које треба да буду спремни. У тој транзицији траума може да се врати и то је нешто што смо научили – да морамо да будемо проактивни у контакту са њима, да пратимо њихово понашање и пружимо им помоћ", рекла је Стани Стенсланд.

Од масакра у ОШ "Владислав Рибникар" прошло је месец дана, Министарство просвете одлучило је да се школска година заврши раније, а психолог Маја Стојановић оцењује да је у питању добар потез.

"Свако градиво може да се надокнади, али када дете доживи трауму, када не успе да је превазиђе и када не испољи своја осећања, онда имамо проблем. Ово је најбољи могући потез јер психа деце је најважнија. Деца која похађају ту школу ће сваки пут када дођу, или када прођу том улицом осетити страх, као и тугу. Деца у осталим школама такође имају осећај страха, само знатно мање јер зависи од географске удаљености, али суштина је иста, знају да је у некој школи један ученик урадио то. Дакле, док деца не превазиђу све то, а нарочито деца из 'Рибникара', не треба их оптерећивати ничим другим. Наравно, све је индивидуално, свако дете је прича за себе, неко је осетљивије, неко је јаче, па ће сваки психолог, педагог знати како да поступа са дететом", додаје саговорница "Блица".

Норвешко искуство: Сачекати са меморијалним центром

Тим експерата састоји се од чланова три институције: Утоја центра, Норвешког универзитета за науку и технологију из Трондхајма и Центра за студије о насиљу и посттрауматски стрес. Центар спроводи истраживања о насиљу и трауматском стресу и има за циљ да помогне онима који су погођени насиљем и траумом.

Масовно убиство које је променило животе грађана Норвешке и шокирало светску јавност, десило се 22. јула 2011. године, када је Норвежанин Андерс Брејвик, екстремиста и "идеолошки терориста" убио 77 студената у року од 85 минута.

Пружање помоћи је једно од питања. Друго, које је поделило и тадашњу јавност у Норвешкој и садашњу у Србији – шта урадити са местом страдања?

Норвешки експерти су годинама трагали за решењем. Меморијални центар отворен је прошле године и свакој од 77 жртава намењен је један стуб са знаком питања. Члан тима који га је пројектовао каже да је најважније да буду укључени сви које је погодила трагедија.

"Процес пружања помоћи је хитан, али онај који се односи на то шта урадити са местом страдања - захтева време. Како треба да изгледа меморијални центар је нешто што треба да сачека. И председница Владе подржава ту идеју. Главни савет је да треба да се чују они који су директно погођени трагедијом. Слушајте њих, дајте им времена, разговарајте са њима. Ако желите да направите споменик он мора да буде прожет младим душама које су изгубиле живот", рекао је за РТС Јорген Фриднес из Утоја центра.