Златно срце пријатеља Срба из најтежих дана: За Србију жртвовао све

Искрени пријатељ српског народа из времена када су му пријатељи били најпотребнији, швајцарски форензичар и доктор хемије на Универзитету у Лозани Арчибалд Рајс преминуо је пре 94. године.

Поводом годишњице смрти чувеног Швајцарца, представници Владе и Војске Србије положили су венац на споменик подигнут у његову част који се налази у Топчидерском парку.

Прича Арчибалда Рајса и Србије већ скоро читав век служи као потврда изреке да живот пише романе, а почиње 1914. године, када Влада тадашње Краљевине Србије трага за непристрасним стручњаком-посматрачем, који би посведочио о зверствима која је над Србима начинио непријатељ, посебно током казнене експедиције аустро-угарског генерала Оскара Поћорека, чији су се војници светили недужном народу за пораз у Церској бици.

Пре доласка у Србију, Рајс већ ужива углед врсног стручњака — са непуне 23 године 1898. он успешно брани докторску тезу из хемије на Универзитету у Лозани, где бива именован за професора криминалистике осам година касније, а 1909. постаје шеф Института за полицијске науке, који је лично основао.

Шампион истине у мрачна времена

У Србији ради свој посао ревносно, и документује злочине аустроугарских, бугарских и немачких војника, а извештаје шаље натраг у Европу, која у том тренутку Србе познаје махом преко пропаганде империјалног Беча о "варварима" са Балкана.

Рајсово писање, међутим допире до срца великог броја читалаца у неутралним земљама и Француској, успешно оповргавајући прву масовнију (али, нажалост, не и последњу) медијску кампању против српског народа.

У мору гнусних злочина над српском децом, женама и мушкарцима на Рајса највећи утисак оставља настојање српског сељака да буде милосрдан "чак и када би то могло најмање да се очекује."

"Колико сам пута, на пример, у току рата видео, како су доведени непријатељски заробљеници, исцрпљени глађу. Уместо да буду груби према овим људима који су запалили њихове домове и побили њихове жене и децу, ваши војници су се сажалили над њиховим судбинама и давали им последње парче хлеба", писао би касније Рајс.

Тај тријумф српске душе над незамисливом патњом можда и наводи Рајса да се придружи српској војсци као добровољац, и затим са својим саборница преброди Албанску голготу, а након опоравка на Крфу учествује у пробоју Солунског фронта, где је обилазио и бринуо се за рањене, за шта ће затим добити Медаљу за храброст.

"Пријатељ Срба из најтежих дана"

По пробоју Солунског фронта 15. септембра, Рајс улази у ослобођени Београд раме уз раме са српском војском. Пошто је током своје одисеје са српским војницима документовао злочине у свим окупираним подручјима, он их је уобличио у званичне извештаје за предстојећу Мировну конференцију у Паризу, на којој је учествовао као члан делегације југословенске владе.

Рајс по завршетку рата свој пређашњи живот и професорско место на Универзитету у Лозани напушта зарад живота у Србији. На Топчидеру гради вилу "Добро поље", у стварности традиционалну кућу у моравском стилу, а у Министарству унутрашњих послова оснива двогодишњу политичку школу.

Он такође постаје и први почасни председник српског, а затим и југословенског Аероклуба "Наша крила", а 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса проглашава почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.

Из јавног живота ће се касније повући због несугласица са тадашњом владом и премијером Николом Пашићем, не изгубивши, пак, велико поштовање и омиљеност у народу.

Арчибалд Рајс умире у "Добром пољу" 8. августа 1929 у 16:40 часова. Узрок смрти био је мождани удар као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром Миланом Капетановићем који га је, према неким сведочењима, опсовао.

Према његовим жељама, срце великог српског пријатеља у којем никада није недостајало места за Србе и истину, извађено је у Општој државној болници и однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта.

Тело Арчибалда Рајса сахрањено је на Топчидерском гробљу, са војним почастима и по православном обреду, поред Наде, детета његовог побратима Алфреда Фавре.

Рајс се није женио, а у тестаменту је све оставио Алфредовој деци уз напомену да се његов наследник мора оженити Српкињом. Од деце Алфреда Фавре преживео је само син Димитрије.

Урну коју су поломили бугарски војници у Другом светском рату красио је натпис:

"Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана златно срце спава,
пријатељ Срба из најтежих дана, јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком' нек је слава."

Арчибалд Рајс је за живота издао бројне стручне књиге, укључујући "Судску фотографију", "Приручник говорног портрета", "Приручник полицијске науке", "Крађе и убиства", а о својим искуствима у рату пише у књигама "Шта сам видео и проживео у великим данима", и "Писма са српско-македонског фронта."

У народу, међутим, остаје најпознатији по постхумно објављеној посланици "Чујте Срби!" коју пише годину дана пред смрт, односно 1928. године.