Француска, хроника најављене смрти

На сваких неколико година, чини се, имамо прилику да гледамо слике француских жандарма како са садистичким задовољством разбијају главе углавном младих тамнопутих демонстраната, док око њих лети киша Молотовљевих коктела, каменица, жардињера и других приручних предмета. Горе контејнери, разбијају се излози радњи и тржних центара, пале се државне зграде и седишта институција.

Понављање ових апокалиптичних слика, из године у годину, ствара један непријатан осећај дежавија који нас наводи на закључак да се све време заправо ради о једном те истом протесту, односно урбаном грађанском рату ниског интензитета, који се реактивира у одређеним временским размацима.

Тренутни талас протеста у Француској може се окарактерисати као сложена друштвена криза која комбинује незадовољство просветним системом, притисак трошкова живота и мигрантско насиље на маргинама. Ова криза одражава дубоку анксиозност француског друштва у погледу националног идентитета и способности државе да управља кључним друштвеним ресурсима.

Протести су започели средином септембра као штрајк средњошколаца и студената, првенствено због недостатка наставника, претрпаних учионица и катастрофалних услова у школским зградама. Како је покрет ескалирао, синдикати и различите друштвене групе (укључујући пољопривреднике, климатске активисте, жуте прслуке) су се придружили, а захтеви су се проширили на трошкове горива, трошкове живота и цене јавних и комуналних услуга. Масовност протеста је од почетка огромна, али и ту постоје различите процене. Подаци показују значајне разлике између процена владе и синдиката: влада тврди да је 17. октобра широм земље било око 550.000 учесника, са око 400 хапшења и 60 повређених припадника полицијских снага а синдикати да је било скоро дупло више; раније 13. октобра, синдикати су тврдили да је било 480.000 учесника, док је влада навела 266.000.

Насиље је постало свеприсутно, са нападима на јавне зграде, полицијске станице и трговине у Марсеју, Лилу, Бордоу и другим местима, док су у Паризу и Марсеју полицајци користили сузавац и гумене метке. У француском граду Лиможу дошло је до тешких нереда у којима је потпуно уништена историјска зграда градске већнице из 19. века, а слике запаљене зграде обишле су свет преко друштвених мрежа, као и снимак једне унезверене француске левичарке која безуспешно покушава да одврати младе вандале од пљачкања и разбијања њене радње, инсистирањем на томе да је она политички подржавала имиграцију из Трећег света.

Тај снимак постао је идеалан симболички пример онога што је канадски професор и маркетиншки стручњак Гад Сад недавно назвао "самоубилачком емпатијом" западног света, где претерани, некритички и често перформативни облик саосећања према онима који имају непријатељске намере доводи до тога да емотивни импулси надјачају рационално размишљање и нагон за самоодржањем. Вишедеценијска имиграција без интеграције и асимилације створила је претпоставке за перманентни сукоб чији је интензитет директно пропорционалан слабљењу и губитку политичког лидерства.

Одлазећи председник Макрон осудио је "уништавање и пљачку" и обећао кривично гоњење, али мало ко у Француској обраћа пажњу на његове апеле и упозорења.

Цела Француска је у ишчекивању председничких избора коју су заказани за април наредне године и  на којима би Марин ле Пен коначно могла да пробије брану коју је глобалистички естаблишмент деценијама стварао против њеног Националног фронта различитим непринципијелним коалицијама и законским смицалицама.

Њој као представници партије "закона и реда" и хришћанске Француске свакако иду на руку ови протести, јер инспиратори нереда не крију жељу да темељно прекомпонују француски идентитет. Као лидер протеста наметнуо се радикални левичар Бали Багајоко, тамнопути градоначелник Сен Денија, париског предграђа, који је учествовао у протестима и оправдавао ратоборност и рушилачке пориве изгредника речима да "насиље, у одређеним тренуцима, може имати легитимитет" због чега је против њега поднета кривична пријава за рушење уставног поретка.

Багајоко се иначе залаже и за разоружавање полиције у његовом округу и за укидање забране ношења нелаичке  одоре у школама, то јест бурке и хиџаба, јер то вређа верска права и осећања муслиманске мањине, која је заправо већина у Сен Денију. Они који су посећивали Сен Дени знају да бели људи тамо могу безбедно да иду само уз полицијску пратњу, а посебно је незгодно што се у том предграђу налази чувена катедрала која је главна краљевска некропола Француске. Ту је сахрањена готово комплетна француска краљевска лоза: више од 40 краљева, 26 краљица и на десетине најистакнутијих племића.

Малтене сви, осим Наполеона, који има своју засебну гробницу у Дому инвалида. У разговору са многим француским десничарима, често сам слушао ламент да је Француска у сличној позицији као и Србија, јер је и њена колевка државности и духовности, односно Сен Дени, окупирана од стране муслимана као и наше Косово.

На страну идентитетска питања и хантингтоновска логика судара култура, чини се да је ова експлозија насиља у немалом проценту изазвана катастрофалним економским стањем. Француска економија у 2026. години налази се у стању „ниског раста, високог дуга, растуће незапослености", такозваног троструког притиска.

Предвиђања раста значајно су смањена, фискална консолидација је отежана, а тржиште рада и куповна моћ домаћинстава суочавају се са великим притиском. Француски национални институт за статистику и економска истраживања (ИНСЕЕ) у септембру 2026. године значајно је снизио предвиђање раста за целу годину са 0,7 одсто на 0,4 посто, што је мање од половине прошлогодишњих 0,9 одсто.

Ово предвиђање је знатно ниже од очекивања немачке централне банке (0,9 посто) и ОЕЦД-а (0,7 одсто). Главни разлози за успоравање су вишеструки: топлотни талас у лето 2026. драстично је смањио пољопривредну производњу, што је одузело око 0,1 процентни поен раста; затварање Ормуског мореуза од марта месеца ометало је енергетске токове и ланац снабдевања.

У првом кварталу француски БДП је забележио негативан раст од -0,2 одсто, а у другом кварталу стагнацију, са изузетно слабом основом. ИНСЕЕ истиче да француска стопа раста заостаје за суседима из еврозоне и Уједињеним Краљевством три пута.

Није велика мудрост повући узрочно-последичну везу између економских потешкоћа и буђења старих међуетничких и међуверских тензија и антагонизама. Да би се те дубоко укорењене тензије до краја разумеле, довољно је прочитати два контроверзна књижевна дела, романе "Логор светаца" Жана Распаја из 1973. и "Покоравање" Мишела Уелбека из 2015. који, посматрани заједно, нуде својеврсну хронику најављене смрти Француске. Жан Распај (1925-2020) је у свом роману "Логор светаца" (1973) користио екстремну алегорију: масовни долазак имиграната из Трећег света у Француску који доводи до колапса западне цивилизације.

Ова књига, која је недавно преведена и објављена код нас у издању "Информатике", дуго се сматрала рубним штивом крајње деснице, али је њен наратив "велике замене становишта" преживео и касније постао глобално популаран. Мишел Уелбек је, кроз "Покоравање", пренео сличне теме из рубне књижевности у књижевни и друштвени главни ток.

Роман приказује Француску из блиске будућности у којој муслиманска политичка странка легално долази на власт, а протагонисти бирају "предају" из прагматизма и цивилизацијског умора. Иако Жан Распај и Мишел Уелбек заузимају различите књижевне позиције, обојица су ухватили исту тему: умор француског друштва од властите разноликости и несигурност институција у погледу будућности. Распај нуди песимистично упозорење још током седамдесетих, док Уелбек нуди хладно посматрање добровољног пораза готово четири деценије касније. Данашње стање ствари сугерише да њихова литерарна пророчанства није имао ко да чита.