Србија и Балкан

Брутални напади на Србе који се боре за истину о Сребреници: Оптужују их да су убијали као деца

Трн у оку западних амбасада и политичара из Федерације постао сам када сам почео да разбијам њихов мит о измишљеном геноциду, указује за РТ Балкан Бранимир Којић, председник Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила
Брутални напади на Србе који се боре за истину о Сребреници: Оптужују их да су убијали као деца© Приватна архива/Уступљена фотографија/РТ Балкан

Након што сам обелоданио да лажи из биографија оних који најгнусније нападају Србе у нади да им прилепе етикету "геноцидног народа", почели су жестоки напади на мене и моју породицу, наводи за РТ Балкан председник Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бранимир Којић, који је другу годину заредом у извештају Меморијалног центра Сребреница у Поточарима, чија истраживања финансирају западне амбасаде, на листи "негатора 'геноцида'".

Ове године отишли су и корак даље, па су на друштвене мреже пласирали тврдњу да је Којић са рођеним братом и сам убијао бошњачку децу у Сребреници од 1992. године. Иако је он те 1995. године имао пет, а његов брат седам година.

"Оно што је Меморијалном центру Сребреница засметало је што говорим истину о страдању Срба из Подриња. Трн у оку сам им постао када сам почео да разбијам њихов мит о измишљеном геноциду. Тренутак када сам им постао претња је када сам у јавности обелоданио да је отац Емира Суљагића, иначе директора тог центра, сахрањен као жртва наводног геноцида иако је погинуо много раније у нападу на српско село, што говори да је он био јуришник и убица српске нејачи, а не жртва", наводи Којић.

Бранимир Којић један је од многих који су ратом у Босни и те како погођени, јер је као мали остао без бројних чланова уже и шире фамилије. Њему као дечаку, најтеже је падало одрастање без оца, који је убијен на кућном прагу 8. октобра 1992. године.

Стога је и почео да се бави и хуманитарним радом, са посебним освртом на породице несталих и страдалих Срба.

"Сметам им јер сам неко ко се бави хуманитарним радом, помажем породицама српских жртава, али и породицама убијених са Косова и Метохије", наводи Којић.

Ово је други извештај Меморијалног центра о негаторима "геноцида" на којем се нашло његово име.

"Прошле године сам био на седмом месту уз Александра Вучића и Гидеона Грајфа који је заједно са својом комисијом доказао да није било геноцида у Сребреници. Ове године се налазим на четвртом месту иза Милорада Додика и два дневна листа из Србије, а испред председника Хрватске Зорана Милановића", каже наш саговорник и додаје: 

"Након што сам разоткрио да су и биографије аутора тог извештаја нетачне кренули су жестоки напади на мене и моју породицу. На друштвеним мрежама почеле су да се шире ноторне лажи. Ишли су толико далеко да лажу како смо мој брат и ја убијали неку децу 1992. године у селима око Братунца. Ја сам у то доба имао пет а брат седам година. То јасно говори до које су мере спремни да лажу како би ми створили проблем."

Организовани линч није био само на друштваним мрежама, већ су, како каже, "велики поштоваоци породица жртава" Ћамил Дураковић, Емир Суљагић, Кристијан Шмит, амерички амбасадор Мајкл Марфи, Реису-л-улема Исламске заједнице у БиХ Хусеин Кавазовић и многи други показали своје истинско лице...

"У сарајевским медијима покренули су лавину напада на мене који представљам породице српских жртава, јер за њих српске жртве не постоје, ми смо за њих агресори, геноцидаши и убице. А нико од тих људи се није огласио када је Емир Суљагић ставио мету на чело 27 Српкиња из Сребренице и околине које је оптужио да су биле саучесице у злочину. На том списку су биле чистачице, куварице и, што је најстрашније, махом мајке, супруге и сестре убијених Срба, међу њима и моја мајка али и Иванка Ранкић чијег сина су живог испекли Насер и његови монструми", указује Којић.

"Тражили су да будем процесуиран, ухапшен и да ми се замрзне имовина, чак ме и ЕУФОР позивао на испитивање, што сам одбио."

У одбрани од терора Запада преко домаћих поданика највећег пријатеља Срби виде у Русији, о чему сведочи и наш саговорник.

"О свему овоме сам обавестио и руског амбасадора у БиХ господина Игора Калабухова. Он је остао затечен чињеницом да све те притиске трпи неко ко је жртва рата и пружио ми је речи утехе и подршке", истиче Којић..

Страха, каже, нема, јер зна да износи само истину која је поткрепљена аргументима, историјским чињеницама и документима.

"Поразно је за будућност и комшијске односе да је један од аутора тог извештаја мој први комшија, који ми је иначе шеф на послу, и то говори да је оваква БиХ болесно поднебље на којем не може бити здравог суживота никада", наводи Којић.

За своју мајку, која је као млада удовица одгајала два сина у рату, каже да му је једина брига.

"Једини страх који осећам је за мајку која мора да чита ове лажи и коју нико не пита како је њој било да се сама бори кроз живот са два сина јер је остала без мужа који је погинуо бранећи своју дедовину", указује Којић.

Много је, каже, намучених српских мајки од којих западњаци окрећу главу, јер за њих су жртве само мајке Сребренице.

image
banner new
banner