Каква нам је језичка политика: Између родне осетљивости и очувања ћирилице

Покренут идејом да промовише учење језика, Европски дан језика који се обележава сваког 26. септембра још од 2001. године у нашим домаћим језичким приликама намеће бар два питања: какав српски језик уче странци и да ли би и ми требало да се више посветимо учењу сопственог језика?

Укљештен између Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, који је у јавности готово неприметан, и Закона о родној равноправности, чије се одредбе односе и на обавезу употребе родно осетљивог (сензитивног) језика, српски је данас у незавидном положају.

Сама чињеница да је требало готово 30 година од распада СФР Југославије и распада српско-хрватског језичког заједништва да донесемо закон о српском језику и писму говори да имамо проблема, каже за РТ Балкан проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика.

"Ни после распада Југославије нисмо имали уређену језичку ситуацију зато што и деценијама пре распада није вођена осмишљена српска језичка политика из различитих разлога. Чак је било непожељно и спомињати српско језичко питање", истиче Танасић.

Он додаје да иако смо донели закон о заштити српског језика и писма још немамо дефинисану српску језичку политику.

"А ако не постоји национална језичка политика као важан елемент укупне државне политике, онда се по правилу спроводи нечија туђа језичка, али и културна политика, која је најчешће непријатељска", наглашава наш саговорник.

Танасић каже да је доношењем закона о српском језику и писму на највишем нивоу Србије и Републике Српске схваћен њихов значај, нарочито имајући у виду да српски народ живи исцепкан, као народ и као култура у више различитих држава, а језик је један од обједињавајућих фактора. Међутим…

"Две године од доношења закона он је још прилично невидљив, не делује. Држава кад хоће, она зна како се закони примењују. Овај закон није још у довољној мери заживео. Као да ништа није смело да се ради, као да смо ми испредњачили, а не у заостатку кад је у питању спровођење језичке политике", каже Танасић.

Овим законом, донетим у септембру 2021, предвиђено је формирање Савета за српски језик који би анализирао стање у употреби српског језика у јавном животу, старао се о спровођењу мера и давао препоруке и стручна мишљења ради унапређења тог стања. Савет је конституисан средином ове године, а проф. др Танасић, који је један од његових чланова, каже да би наредни састанак требало да буде одржан почетком октобра.

"На том састанку ће се поставити најприоритетнији задаци које би требало у вези са српским језиком и ћирилицом решавати. Држава мора гласно рећи да се закон мора примењивати. Нешто се може одмах урадити, нешто ће морати да се мења у овој држави, као што је статус српског језика у образовању од основног до средњошколског", напомиње саговорник РТ Балкана.

Танасић истиче да је фонд часова српског језика и књижевности у основним и средњим школама мали, у односу на већину европских земаља и упола мањи. Отуд, како каже, запуштен српски језик, његово слабо познавање, низак ниво језичке културе, никаква знања о писаној баштини ствараној хиљаду година на српском језику и ћирилици.

"Не можемо знања ни имати ако у систему образовања тога није било. Како могу универзитетски образовани људи у струци говорити на добром српском језику, да оно што желе потпуно јасно и разумљиво представе, ако владају српским језиком који су учили практично само у осмогодишњој школи", пита се Танасић.

Напомиње да је један од предлога да се лекторске службе врате у средства информисања и државне службе.

"Што се тиче употребе ћирилице, законом је само у одређеним областима живота озакоњена њена употреба, па и тамо где је то прописано још немамо видљиве промене. На седници Савета мораћемо и на то да скренемо пажњу", каже Танасић.

Нека предузећа и компаније прешла су на ћирилицу након што их је на обавезност њене употребе опоменуло Удружење за одбрану ћирилице "Добица Ерић" и они су, више него држава, учинили да се писмо користи и употребљава у складу са законом, истиче Срето Танасић.

"С друге стране, донели смо Закон о родној равноправности којим се прописује нешто што је супротно од српског стандардног језика и предвиђају се драконске казне. Кроз цео 20. век ниједан тоталитарни режим није интервенисао у језику ни вршио језички инжењеринг, а данас је овај закон пример драстичног језичког инжењеринга где се прописује како ће неко говорити. Не само да је много шта од тога смешно и трагично, много шта је и немогуће", наглашава Танасић.

Он подсећа да је законом о српском језику и писму изричито забрањен језички инжењеринг и сваки утицај на српски стандардни језик са позиција идеологије.

"А Закон о родној равноправности, то се и не крије, уређује српски језик управо са позиција идеологија и то најрадикалнијих. Ми смо објашњавали и пре његовог усвајања да српски језик није нити може бити дискриминаторан према особама једног и другог пола. Али, после се показало да се ту не ради о бризи о равноправности полова, већ да је у питању идеологија која има нешто друго за циљ. Код нас можда најрадикалније у Европи примењена у том закону", напомиње Срето Танасић.