Србија и Балкан
Убиство Вање Горчевске: Зашто је (не)могуће вратити смртну казну?
Како је дошло до укидања смртне казне, ко и зашто хоће њено враћање и зашто је то у овом тренутку скоро неизводљиво
Мoнструозно убиство малолетне Вање Горчевске подстакло је део грађана Северне Македоније да покрене онлајн петицију којом се захтева враћање смртне казне. Препрека захтеву озлојеђених грађана је Устав Северне Македоније, низ протокола и конвенција којима је смртна казна забрањена, као у скоро свим земљама Европе, па и наше Србије.
Овакви догађаји, не само у Северној Македонији, оживљавају вечиту дебату и стручне и шире јавности по питању смртне казне за учиниoце најтежих кривичних дела. Није ли и председник Србије Александар Вучић, због масовног убице у селима код Младеновца, који је дан после крвавог пира у ОШ "Владислав Рибникар" убио деветоро младих и ранио 13 људи, премијерки Ани Брнабић предложио да се поново уведе смртна казна, наводећи да је и сам некад био против смртне казне и горко се каје што је имао такав став.
Али jе одмах појаснио и да је то немогуће, не само због обавезе референдума (најстрожа казна је уставна категорија) већ и због одијума европске јавности "јер бисмо били једини уз Белорусију у Европи" с таквом казном.
Било је и бизарнијих случајева, као после убиства премијера Зорана Ђинђића, када се уводи ванредно стање, укида право на браниоца, право на штрајк, уводи се полицијски притвор од 60 дана и – предлаже се враћање тек укинуте смртне казне. Дакле, ретроактивно. Уз њега је ишао и предлог за веће казне са ретроактивном применом тако да су пооштрене казне затвора.
Од тада ће заувек бити упамћена председница Врховног суда Соња Бркић која је не трепнувши рекла "да ће се већ наћи начин како да се закони примене ретроактивно". А тако нешто се није догодило још од старог Рима, јер ни Римско право тога доба тако нешто није предвиђало.
Сличних захтева је било и после убиства петнаестогодишње Тијане Јурић 2014. године у војвођанском месту Бајмок, од када у Србији постоји убедљива већина за поновно увођење смртне казне.
Присталице смртне казне од тада чине апсолутну већину (преко 50 одсто) испитаника, док су њени противници у убедљивој мањини (између 20 и 30 одсто), а неодлучних има око 20 одсто.
За струку и упућене то није изненађење јер су уочили да подршка смртној казни расте углавном када је друштво изложено фрустрацијама, као на пример, у доба пандемије вируса корона или када је дешавају масовне трагедије.
Чак и када се занемаре етички разлози који кажу да је смртна казна у ствари одмазда (по принципу талиона – "око за око, зуб за зуб"), у правном смислу је то немогуће јер не би могло бити примењено на починиоца због којих се поступак враћања смртне казне и помиње.
Последња смртна казна је извршена 14. фебруара 1992. године у Сомбору. Тада је стрељан Јохан Дроздек, осуђен на смрт 1988. године због силовања шестогодишње девојчице. Од 1804. године до тада, у Србији и Југославији је више од 7.000 особа осуђено на смрт, али нема прецизних података колико је тих казни извршено. Од 1992. године је изречено 19 смртних казни али ниједна није извршена. И ту се јавља један бизарни детаљ. Устав из те године укида смртну казну за геноцид и ратне злочине, а задржава за убиство и разбојништво.
Њеном укидању претходиле су оштре дебате још од 1963. године и низа петиција па и оснивања Друштва за борбу против смртне казне. После вишедеценијских напора и акција смртна казна је дефинитивно избрисана из Кривичног законика гласањем у Скупштини Србије 26. фебруара 2002. године а заменила је највиша запрећена казна од 40 година затвора.
Тадашња СР Југославија и Србија започеле су реформе правног система ради пријема у Савет Европе, а укидање смртне казне био је један од најзначајнијих услова.
И ту је дошло до несрећних грешака изазваних правним вакуумом, када је један окривљени осуђен на 40 година затвора, а судије занемариле правило да се увек изриче казна по закону који је повољнији по окривљеног јер је у време почињеног убиства најтежа казна била 20 година затвора или смртна казна, а за кривично дело тешко убиство закон прописује чак 15 година затвора. Није правна регулатива тек тако предвидела да што је већа запрећена казна, мора бити и што већа заштита окривљеног, да би се избегла грешка јер, није исто погрешити у неком прекршајном поступку или у поступку где се доноси висока затворска казна или чак смртна казна.
Ехо смртне казне наставио је да се чује и после њеног укидања, па је под притиском јавности 2019. године Кривични законик иновиран и у њега уведена доживотна казна, чак без условног отпуста за „најсвирепија кривична дела", што представља кршење Европске конвенције о људским правима.
Већ следеће године једно истраживање јавног мњења је показало да три од пет грађана Србије подржава смртну казну (54 одсто), док је 16 одсто испитаника против. Остали су неодлучни.
Није другачије ни у свету а према наводима организације "Амнести интернешенел" у Ирану, земљи с највећим бројем смртних казни у свету, прошле године је казнено усмрћено најмање 576 људи. Ово је аргумент за тврдњу да се Иран вратио у средњи век, уз један "модернистички детаљ". Смртна казна вешањем обавља се јавно, на тргу – телескопском дизалицом.
