Илузија о "вечитој" Хрватској: Од Титовог генерала до фанатичног митомана

Званична Хрватска, на челу са премијером Пленковићем и председником Милановићем, и даље гради култ Фрање Туђмана, о чему сведоче и многи, обично гротескни споменици "оцу хрватске нације". Из истог разлога, у Хрватској се и после тридесетак година још слави мит о "Домовинском рату".

Незванично, међутим, ових дана у Хрватској кружи виц: "Из Хрватске је, откако је постала 'неовисна', протерано 500.000 Срба и 800.000 Хрвата. Срби су барем пружили отпор."

"Отац самосталне Хрватске" Фрањо Туђман је рођен у Великом Трговишћу, а умро је 10. децембра 1999. у Загребу.

До 1942. године, био је, по свему судећи, врло лојални службеник "Независне државе Хрватске", запослен, према подацима које је изнео бивши удбаш Јосип Манолић, у "Хрватском домобранству НДХ."

Наш избор

Маспок: "Хрватско пролеће" које је најавило зиму, рат и разбијање Југославије

Крајем 42, Туђман је пребегао партизанима. Већ 1945. је послат у ослобођени Београд, у Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Потом је радио у Главној персоналној управи Министарства одбране и у Генералштабу. Године 1960, стекао је чин генерал-мајора, али је, из неког разлога, следеће године пензионисан.

Активну војну службу, према сопственим речима, напустио је како би се "у потпуности посветио научном и литерарном раду."

Радове приученог историографа оценио је Владимир Бакарић, један од идеолога Савеза комуниста: "Туђманове анализе почивају на мерилу које се у историографији не употребљава, јер не би могло издржати никакву критику, па се зато налази још само у слабијим пропагандистичким материјалима".

Диктатор са песничком душом

Почетком 70-их овај бивши генерал ЈНА постаје истакнути протагониста хрватског Маспока, где се истиче екстремним национализмом, због чега је осуђен и ухапшен 1971. Своје затворске дане је прекраћивао писањем поезије, коју је хрватска књижевна критика једногласно оценила као "сасвим нечитко стиховано смеће. "Зашто се Туђман уопште бавио поезијом, објаснио је касније критичар поезије Марко Погачар: "Диктатори и генерали су меке душе – често се, кад негде неког не кољу, посвећују књижевности."

Сликару Еди Муртићу, који се касније супротстављао Туђмановом режиму, једном приликом је рекао да "Хрвати морају да добију државу", а да "за домовину 10.000, 20.000 или 100.000 погинулих не значи ништа."

Године 1989. основао је Хрватску демократску заједницу, са којом је победио на "првим вишестраначким изборима". Нови хрватски устав преко ноћи је претворио Србе у националну мањину. Тада почиње погром над Србима, што ће убрзо довести до рата између два народа. Самосталну Хрватску је прва признала Немачка, а ускоро потом и остале чланице тадашње Европске економске заједнице - данашње Европске уније.

Нови захтев Загребу: Истражити подручје Јасеновца и неексхумиране гробнице

Туђманов мандат, осим рата и прогона Срба, који кулминира са падом Републике Српске Крајине, обележиле су бројне и у најмању руку несрећне изјаве, попут оне из 90: "НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа" или: "Сретан сам што нисам ожењен Српкињом или Жидовком."

Као председник Хрватске, згрануо је део јавности својим испадом, када је мајкама и супругама погинулих хрватских војника рекао да "буду срећне", јер су њихови "мужеви и синови погинули за Хрватску."

У свом главном, углавном нечитком или тешко разумљивом делу, под насловом "Беспућа повијесне збиљности", Туђман је тврдио да геноцид има и своје добре стране, јер омогућава стварање етнички чистих држава.

Илузија коју је смислио митоман

Неуспешна је била и приватизација коју је Туђман спровео у Хрватској, када је дословно уништен највећи део хрватске привреде и у којој је на стотине хиљада људи остало без посла.

Шта се на концу десило са Туђмановим најамбициознијим делом - пројектом самосталне и "вечите" Хрватске, која је требало да постане "друга Швајцарска"?

Хрватска је данас држава из које се исељавају и осиромашени Хрвати. Како је својевремено приметио писац и публициста Игор Мандић, Туђманова Хрватска се распада: "Надам се да ће новим генерацијама доћи из д… у главу да је напокон докрајчена илузија Туђманове 'вјечне Хрватске', коју је смислио тај митоман. На нашу срамоту, ми не можемо бити држава. Стално нас ти митомански фанатици навлаче на танак лед и наводе да им помажемо у плановима за крађу, а онда и за убијање."

Овај распад је сада, према Мандићевом мишљењу, евидентан: "Чак и тај, у неко вријеме успјели ратни обрис Хрватске и она крволочна ратна мотивација, која је у почетку успјела окупити нешто распршеног људства под једну заставу – и та се Хрватска распада. Сви су се одјеци Туђмановог главног пројекта почели распадати, и његова странка се распала и у овом, наводно демократском озрачју, показала је своје право лице".

Хрватска је неко време могла била успешна, закључио је Мандић, али једино "као националистички и фашистоидни покрет."